Jedan skoro klasičan razvod

Autor: Tibor Varadi

Info

25.03.2023.

09:30 > 07:11

U biblioteci Akademske knjige iz Novog Sada možete pronaći i dela poznatog advokata Tibora Varadija. Među njima nalaze se i priče iz advokatske arhive.

Zahvaljujući sačuvanoj arhivskoj građi advokatske kancelarije Varadi iz Bečkereka, današnjeg Zrenjanina, koja je nastajala od kraja 19. veka do kraja prošlog veka, Tibor Varadi u knjizi Spisi i ljudi priča o Vojvođanima koji su živeli i žive tamo gde se dispozicije menjaju, ali problemi uvek ostaju.

Uz dozvolu izdavačke kuće Akademske knjige, 021.rs vam donosio prvi deo priče o jednom skoro klasičnom razvodu, odnosno o muškarcu koji je u kafanu zalazio samo u interesu naroda.

Jedan skoro klasičan razvod

Počeo bih s jednim uverenjem koje sam zatekao u dosijeu odmah na vrhu, neposredno ispod korice. Kad sam pročitao ovih pola stranice teksta, odmah sam i sklonio dosije među one kojima sam mislio da se pozabavim. Uverenje je izdao Mesni narodni odbor u Vrbici, 23. decembra 1945. godine. Vrbica, isto kao i Crna Bara (drugo poprište ove priče) nalaze se nadomak Čoke. Uverenje izgleda ovako:

Uverenje je uredno snabdeveno pečatom Mesnog narodnog odbora u Vrbici i sa dve poništene taksene marke. Najviši funkcioneri lokalne vlasti, dan uoči Badnje večeri (23. decembra), uložili su napor da uvere svaku vlast (bez geografskih i hijerarhijskih ograničenja) da je Kalman Kiš, njihov raniji kolega, službenik u mesnom odboru, zalazio u kafane samo u interesu naroda.

S obzirom na to da je na korici dosijea pored broja predmeta pisalo i "razvod", odnosi među učesnicima mogli su se naslutiti i pre čitanja ostalih papira. Nije neobično da žena u brakorazvodnoj parnici svoje argumente pred sudom temelji na tome da se muž odao piću, da ne izbija iz kafane. Muž, obično, sve to poriče. U ovom slučaju od pomoći su mu bile lokalne vlasti (ujedno i ranije kolege-službenici).

Pre nego što bih nastavio priču, pomenuo bih da sam se neko vreme kolebao da li da ostanem pri pravim imenima, ili da ovoga puta napravim izuzetak. U ovim pravničkim novelama učinio sam do sada samo jedan izuzetak. U ovoj priči nema, doduše, ničeg što bi na nekog od protagonista bacilo posebno ružno svetlo, ali ima osetljivijih detalja i moguće je samo nagađati kakva je osetljivost potomaka.

Stoga sam u martu 2013. godine nazvao Kalmana Fehera, simposionističkog saborca i ispisnika koji je rodom iz Čoke, poznaje tamošnje ljude i one iz Vrbice, i one iz Crne Bare. Kalman mi je rekao da mogu mirne duše ostati kod izvornih imena. Rekao je i da se svet promenio, da se promenila i ekonomska situacija, da se ova naselja sve više prazne. Nema već traga ni potomcima mojih junaka. Sad već i stvarna imena poprimaju fiktivni karakter. Kalman je verovatno u pravu.

Slika koja uverenje predočava o mužu/tuženiku, pokazuje jednog dirljivo jednostavnog čoveka koji, ne samo da ne pije, nego i ne puši, živi povučeno i izbegava društvo. Vidim i to da se ovim uverenjem nastoji pribaviti alibi i za muževljeve noćne izostanke (koji se objašnjavaju nagomilanim poslovima i prekovremenim radom oko razrezivanja i naplate poreza). Ali i u ovom – Kalmanu naklonjenom – kontekstu, nekako štrči konstatacija da ako je Kalman Kiš ponekad i svratio u kafanu, to je činio isključivo u interesu naroda.

Znam, naravno, da je u to vreme čarobna sintagma "u interesu naroda" svemu davala pozitivno značenje (kao što je danas, recimo, "stvaranje novih radnih mesta") – ali i dalje ostaje pitanje o čemu se zapravo radilo. Čoveku pada na pamet i da je u to vreme osnovno poprište prikupljanja informacija bila kafana. Bilo je tamo i ljudi koji su u interesu narodne vlasti čuljili uši da čuju glas naroda. Ali izgleda da ipak nije o tome bila reč.

Objašnjenje se nalazi u jednom drugom dokumentu koji je sačinjen takođe 23. decembra 1945. godine. U njemu su zapisane izjave Ištvana Fehera (bivši predsednik opštine) i Friđeša Vereša, a verodostojnost njihovih izjava overavaju ponovo sekretar Đerđ Hildenstab i predsednik Bertalan Puškaš. Tu je i otisak pečata Mesnog narodnog odbora u Vrbici, samo što ovoga puta dokument nije snabdeven sa dve taksene marke od po deset dinara, već jednom uredno poništenom taksenom markom od dvadeset dinara. Ištvan Feher i Friđeš Vereš pismeno izjavljuju sledeće:

Čovek bi pomislio da izabrano poprište otpora nemačkim vlastima, odnosno konspirativnog poništavanja prijava i predloženih kazni nikako nije kafana, već neko prikladnije mesto, recimo tavan jednog od učesnika zavere. Ali ne poznajem baš dobro tadašnje odnose u selu Vrbica (kao ni današnje). Čitajući tekst izjave treba imati u vidu i to, da su pokazatelji rodoljublja više puta skretali na ovu ili onu stranu. Patriotski je najpre obavezni otkup, zatim (iz naknadne perspektive) njegovo poricanje, pa je opet akcija ispunjavanja otkupnih obaveza postala dokaz pripadnosti pravoj strani.

U decembru te 1945. godine, činilo se da je izigravanje, izvrdavanje od strane pređašnjih, okupatorskih vlasti nametnutih kvota otkupa ("liferovanja") bio izraz patriotizma. Potpisnici izjave mora da su verovali da će ova priča iz 1943. godine proneti i slavu sopstvenog patriotizma – no, njen prvenstveni cilj je bio da se dokaže kako je tuženik u ovoj brakorazvodnoj parnici posećivao kafane isključivo iz patriotskih razloga (to jest u interesu naroda).

Ne verujem, međutim, da je reč o naprosto izmišljenoj priči. Uništavanje prijava (ili jednog njihovog dela) ticalo se većeg broja meštana. U Vrbici nije mogla da ostane tajna da li je bilo posledica propusta u obaveznoj isporuci, niti je mogla da ostane tajna šta su u tom pogledu preduzeli, ili nisu preduzeli, lokalni činovnici. Po svemu sudeći, zaista se radilo o tome da su Ištvan Feher, Friđeš Vereš, Bela Nađ, Branko Krstić i drugi – uživajući u gostoprimstvu kafane Antala Agoštona – nadmudrili fašističkog okupatora u pogledu obaveza isporuke mleka. Manje je verovatno, međutim, da su se potom zaista "sasvim trezni" vratili svojim kućama.

Kalman Kiš i Eržebet Jo sklopili su brak 25. maja 1942. godine. Njihova kći Aranka rodila se 28. maja 1943. godine. Zahtev za razvod braka podnela je Eržebet Kiš pred kikindskim sudom, 8. juna 1944. godine. U podnesku gospođa Kiš navodi da ju je muž više puta zlostavljao, uprkos tome što ona svojim držanjem nije tome davala nikakvog povoda. Eržebet se zbog zlostavljanja vratila roditeljima. Na to joj je muž obećao da je više neće zlostavljati, ona mu je poverovala i vratila se. Ali on je svejedno nastavio da je tuče.

Dana 23. juna 1944. godine Kalman Kiš se nije vratio kući na večeru, njegova je žena krenula u potragu za njim, pa ga je i našla u jednoj kafani, ali on nije hteo da pođe sa njom kući. A kad se kasnije ipak vratio, izgrdio je ženu što ga je u kafani dovela u neprijatnu situaciju, pa ju je drvenim klompama i istukao. U podnesku su navedene i pokretnine i domaće životinje koje su ostale u muževljevoj kući, a koje su – prema podnesku – činile ženinu imovinu. Podnet je i pismeni zahtev za alimentaciju kako žene, tako i deteta.

Advokat Kalmana Kiša u početku bio je dr Laslo Rehak, advokat iz Kikinde. Otac onog Lasla Rehaka koji je više godina bio odgovorni urednik lista Mađar So. Podnesak Lasla Rehaka starijeg počinje time da Kalman Kiš priznaje da njihov brak "zaista nije bio najsrećniji brak". Dodaje, međutim, da razlog tome nije to što Kalman nije ozbiljno shvatio brak i obaveze koje iz njega proizlaze, već što je njegova žena insistirala da i on postane "novoverac", te da se odrekne bilo kakvog društva.

Brak nije bio srećan jer je i žena priređivala scene kad god bi se muž vratio kući sat ili dva posle isteka radnog vremena, te što ga je uhodila i u kafani ponižavala pred društvom. Pošto je voleo svoju ženu, bio je spreman da se sa njom pomiri, u nadi da će Eržebet uvideti da je njen "preterani puritanizam neodrživ", ali – nažalost – to se nije desilo. Ovaj podnesak je, zapravo, protivtužba. Dakle, ni Kalman Kiš nije protiv razvoda, ali predlaže da brak bude razveden krivicom žene (a ne njegovom krivicom).

Obe strane su razvod braka tražile pozivajući se na isti paragraf tada još uvek važećeg zakona o braku iz 1894. godine. Prema slovu tačke (a) paragrafa 80 tog zakona, brak se može razvesti na zahtev jednog bačnog druga "ako drugi bračni drug svojim namernim ponašanjem teško povredi supružničke dužnosti". Pitanje je bilo, dakle, da li je muž bio taj, ili je pak žena bila ta koja je povredila – namerno i teško – bračne dužnosti.

Kako je suđenje odmicalo, uobličile su se dve paralelne narative – i, verujem, i paralelna uverenja. To, naravno, nije ništa neobično. To sam video u raspravama vođenim pred banatskim sudovima, ali i pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu.

Žestina konfrontacije je promenljiva. U oštrim brakorazvodnim parnicama narative se često redukuju na dokazivanje, ko je od njih dvoje dobra osoba, a ko nije. Protagonisti pak očekuju da sud o tome donese odluku. To nadgornjavanje, često još pre početka suđenja, poput kakve elementarne stihije briše sve sumnje, griže savesti, opraštanja, razumevanje, sve detalje koji se ne uklapaju u željeni obrazac.

Svest se prilagođava obrascima. Isto tako i sećanje. Obe strane očekuju da će sud prepoznati i verifikovati upravo onu sliku (ili obrazac) koji se uobličio baš u njima. Previše se očekuje i od advokata. Vidim da je Kalman Kiš najpre angažovao Lasla Rehaka, pa je promenio pravozastupnika (mada je moguće da je do toga došlo jednostavno jer su tada reorganizovali sudove, pa je predmet iz Kikinde prebačen u Bečkerek). Vidim i imena drugih zastupnika.

Strane pred sudom misle da je sve u vidokrugu, i da ishod zavisi od toga kakav je ko supružnik i čovek u celini. Ono što sud vidi, to su samo predočeni fragmenti. A njih strane u sporu različito objašnjavaju – nekad ih i preuređuju. U ovom slučaju, strane se spore oko više detalja. Izdvojio bih tri, na koje se i muž i žena, s naročitom pažnjom usredsređuju: zahtev za promenom veroispovesti, objašnjenje razvaljivanja vrata i jedna kafanska epizoda.

Da li je žena zahtevala da muž promeni veru?

Ovaj argument se prvobitno javlja u podnesku/protivtužbi koju je podneo advokat Laslo Rehak 30. novembra 1944. godine. Prema tvrdnji tuženog Kalmana Kiša, njegova supruga je od njega tražila da bude "novoverac", jer su i ona i njena porodica – novoverci. Nema pomena koja je ta vera – nova vera. Najpre sam pomislio da su "novoverci" oni koji ne pripadaju "staroj veri", to jest jevrejskoj veri, ali sam ubrzo shvatio da nije reč o tome.

U svom podnesku, od 7. decembra 1944. godine Eržebet Jo (putem advokata Dragojevića) poriče muževljevu tvrdnju i kaže: "Nikada mi nije ni došla pomisao na to, da nastojim da tuženik menja svoje versko ubeđenje. Ja sam reformatorske vere, a to isto i tuženi, pa nisam imala ni želje ni razloga da menjamo ovo versko pripadništvo. Navodi tuženika u ovom pogledu, obična su izmišljotina."

U dosijeu potom sledi pismo Kalmana Kiša (datirano 22. decembra 1945) u kojem tuženi, na molbu mog oca objašnjava čime bi bilo moguće demantovati tvrdnje njegove supruge. Kalman Kiš piše: "U vezi sa verskim pitanjem ostajem pri svojim argumentima iznetim u protivtužbi, jer je tužiteljka prešla u moju veru tek nakon što smo se posvađali, jer je potcenjivala moju veru. Pristala je da zbog našeg deteta pređe u moju veru."

Verovatno je i moj otac primetio da Kalman Kiš ovim ne potvrđuje svoju doslednost. U protivtužbi kaže da je žena tražila od njega da on promeni veru. Sad, međutim, piše da je žena promenila veru. A žena tvrdi da su oboje bili reformatske vere.

Nije lako čoveku da se snađe u ovom predmetu. Među dokumentima nailazim i na izvod iz matične knjige venčanih u kojem je tada bila naznačena i verska pripadnost. U ovom dokumentu piše da je Kalman Kiš, rođen 23. juna 1918. godine reformatske vere, a Eržebet Jo, rođena 30. septembra 1923. godine, rimokatoličke (!) vere. Ti podaci nisu u skladu ni sa muževljevom, ni sa ženinom narativom. Ako pretpostavimo da je Eržebet Jo zaista bila katolkinja, i da je kasnije prešla u reformatsku veru, to bi još moglo biti u skladu sa onim što Kalman Kiš piše mom ocu: da je žena prešla u njegovu veru (iz katoličke u reformatsku).

Eržebet Jo pak naglašava da verska pripadnost nije bila osnova svađama, jer su oboje iste, reformatske vere (to bi se moglo razumeti i tako da su samo u času brakorazvodne parnice bili oboje reformatske vere, mada sama formulacija ne naginje na tu stranu). Ali čak i ako bi dva-tri detalja (s nemalo truda) i bilo moguće uskladiti, ni nadalje nema objašnjenja tvrdnje kojom je muž izašao pred sud sa zahtevom za razvod braka.

Teško je razumeti na šta je mislio kad je rekao da je njegova žena "novoverka" i da i njega nastoji da privede toj novoj veri. Teško je, naime, zamisliti katoličanstvo kao novu veru u odnosu na reformatsku. Povrh toga, prema onom što je Kalman Kiš pisao, žena je bila ta koja je promenila veru. Dakle, nešto je tu očigledno vrelo, ali sad je teško reći o čemu se radilo.

A šta je bila istina, ne vidi se ni iz slova presude. Pravosuđe ne daje odgovor na svako pitanje.

Nastaviće se...

***

Tibor Varadi (Várady Tibor) ponajviše je poznat kao pravnik. Studije prava završio je u Beogradu, a potom je na Harvardu stekao zvanje doktora pravnih nauka. Nakon diplomiranja radio je kraće vreme kao advokatski pripravnik u porodičnoj advokatskoj kancelariji u Bečkereku (današnjem Zrenjaninu), čija je arhiva temelj prozne knjige "Spisi i ljudi". Bio je potom docent, vanredni i redovni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Od 1993. godine profesor je na budimpeštanskom Srednjoevropskom univerzitetu (CEU) i drži predavanja na pravnim fakultetima Emori, Kornel, Berkli, u SAD-u.

Objavio je veći broj naučnih radova, prvenstveno iz oblasti međunarodnog privatnog prava, međunarodne trgovinske arbitraže i manjinskih prava. Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Zastupao je Srbiju (ranije SRJ i SCG) pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Prve radove iz oblasti lepe književnosti objavio je u časopisu Új Symposion. Od pokretanja časopisa (1965), bio je njegov urednik, od 1969. do 1971. godine odgovorni urednik. Objavio više beletrističkih dela.

Dela Tibora Varadija možete pronaći na sajtu Akademske knjige.

Teme

Tibor Varadi Akademska knjiga

Komentari 2

Hronološki Najpopularniji

Slovenac

26.03.2023 • 10:38

Čekamo nastavak !!

1 0 +1
Potvrda

25.03.2023 • 14:45

Po ovim uverenjima svi trezni

3 1 +2

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.