Mitovi o poreklu

Mitovi o poreklu

 

Razmotrimo sada još nekoliko mitova o sazrevanju i rađanju. Na jeziku Navaho Indijanaca, Zemlja se naziva Naestsan, doslovno – "horizontalna žena" ili žena koja leži. Prema Navaho Indijancima postoje četiri podzemna sveta, jedan ispod drugog. 

 

Zuni Indijanci ova četiri sveta nazivaju četiri nedra Zemlje. Upravo dole, u najdubljoj materici Zemlje, živeli su u početku ljudi. Izašli su na površinu kroz jezero ili potok, ili, prema drugim predanjima, penjući se uz lijanu (prema Mandauu), ili uz vinovu lozu (kako smatraju Navaho). Mit Zunija kaže da su na početku vremena, in illo tempore, "blizanci rata" sišli u podzemni svet kroz jezero. Tamo su susreli "nepostojane ljude od pare" koji nisu uzimali čvrstu hranu, već su se hranili samo "isparenjima i mirisima" hrane. 

 

Ovi ljudi su bili iznenađeni kada su videli blizance kako jedu čvrstu hranu; naime, u podzemnom svetu takva je hrana odbacivana. Nakon brojnih avantura, blizanci su se vratili na površinu, a sa sobom su poveli nekoliko podzemnih ljudi, od kojih potiče naše sadašnje čovečanstvo. I zato, nastavlja mit, oni koji su se tek rodili, hrane se isključivo "vetrom" sve dok se "nevidljiva nit" ne preseče: tek tada mogu uzimati mleko i veoma laganu hranu, ali čak i onda uz velike poteškoće.

 

Možemo videti kako ovaj mit povezuje ontogenetsko s filogenetskim: stanje embriona i stanje novorođenog izjednačava se sa mitskim periodom nerođene ljudske vrste u dubinama Zemlje: svako dete u prenatalnom razvoju ponavlja put ovog prvobitnog čovečanstva. Ovde se ljudska majka potpuno izjednačava sa zemaljskom Velikom Majkom. Bolje ćemo razumeti ovu simetriju između pojedinačnog rođenja i antropogeneze, ili, recimo naučnim rečnikom, između ontogeneze i filogeneze, kada razmotrimo zuni mit o stvaranju sveta i čoveka. Evo njegove suštine:

 

U početku je postojao samo Avonavilono, Tvorac ili Primalac svega. Bio je potpuno sam u univerzalnoj praznini. On se pretvorio u Sunce i iz sopstvene supstance proizveo dve klice, koje su oplodile Velike vode: pod uticajem ekstremne vreline njegovog svetla, morska voda je pozelenela i pojavila se pena koja je stalno rasla sve dok nije postala Majka-Zemlja i Nebeski Otac (Awitelin Tsita, "Četiri puta koji su sadržavali Majku Zemlju i Apoyan Tachu", "Svepokrivajući Otac Neba"). Iz sjedinjenja ova dva kosmička blizanca, Zemlje i Neba, rođen je život u obliku bezbrojnih stvorenja. 

 

Ali Majka Zemlja je držala sva ova stvorenja u svom telu, u onome što se u mitovima naziva "četiri materice sveta". U najdubljoj od tih "pećina-materica", seme ljudi i drugih stvorenja razvija se i na kraju klija: oni izlaze kao što ptići izlaze iz jajeta. Ali to su još uvek nesavršena bića: stisnuta, nagomilana u tmini, puzaju jedno prema drugome kao gmizavci, mrmljaju, jadikuju, pljuju i jedni druge užasno i nepristojno vređaju. Ipak, neki to pokušavaju izbeći, a taj se napor izražava povećanjem mudrosti i ljudskosti. 

 

Jedan od njih se razlikuje od svih ostalih: najpametniji, gospodar, Pošajanka, koji na neki način učestvuje u ljudskom stanju: jer, kaže mit, on se pojavio ispod prvobitnih voda na isti način kao što se Sunce manifestovalo iznad Voda. Ovaj veliki mudrac – koji verovatno simbolizuje noćno Sunce – i sam se pojavljuje na svetlosti, nakon što je prošao kroz četiri zemaljske "pećine-materice”. On izlazi na površinu Zemlje: ova izgleda kao veliko ostrvo, vlažno i nestabilno. I on ide Ocu-Suncu da ga zamoli da oslobodi ljude koji žive pod zemljom.

 

Nakon toga, Sunce ponavlja proces stvaranja, ali ovaj put radi se o stvaranju drugačijeg reda: Sunce želi da stvori inteligentna, slobodna i moćna bića. Ponovo oplođuje penu Majke Zemlje, a iz ove pene se rađaju dva blizanca. Sunce im daje sve magijske moći i posvećuje ih kao pretke i gospodare ljudi. Nakon toga, Blizanci podižu nebo i svojim noževima – "koji predstavljaju kamenove munje" – razbijaju planine i silaze u tamu, pod zemlju. U dubinama zemlje pronalaze sve vrste trave i biljke puzavice. 

 

Blizanci su dunuli u jednu od njih i ona je počela da raste prema svetlosti. Zatim su od nje napravili lestve kojima su ljudi i druga bića mogli da dođu do druge pećine. Mnogi od njih su pali na ovom putu, ostajući zauvek u dubinama: postali su čudovišta koja izazivaju zemljotrese i druge kataklizme. U drugoj pećini-materici je još mrak, ali ima više prostora, jer, kako nam govori mit, ova pećina je bila "bliže pupku Zemlje" (ukažimo uzgred na sličnost sa simbolizmom Središta: Zuni, kao i mnogi drugi narodi, smatraju da se stvaranje čoveka dogodilo u Središtu sveta). Ova druga pećinska materica naziva se "pupčana materica, ili mesto trudnoće".

 

I opet, Blizanci primoravaju lestve da se povećaju, a zatim pažljivo vode podzemne ljude duž njih u skupinama, jedno po jedno; ove će skupine kasnije postati preci šest ljudskih rasa. Stižu do treće "pećine-materice", veće i svetlije. Ova "vaginalna materica, ili mesto sazrevanja ili trudnoće", još je prostranija i bolje osvetljena pećina, poput doline ispod zvezda. Ljudi ostaju ovde neko vreme i množe se, pre nego što blizanci krenu do četvrte i poslednje pećine, koja se zove "poslednja (pećina), ili Materica rođenja". Ovde je svetlost kao pri izlasku sunca, i ljudi počinju da shvataju svet i razvijaju se intelektualno, svaki u skladu sa svojom prirodom. Blizanci se brinu o njima kao o maloj deci, a takođe završavaju svoju obuku: oni ih uče pre svega da se obrate Ocu-Suncu, jer je on taj koji će im otkriti mudrost.

 

Ali ova pećina, sa svoje strane, postaje premalena, jer čovečanstvo ne prestaje da se množi, i zato Blizanci šalju ljude na površinu Zemlje, koja se zove "Svet širenja svetla ili znanja, ili viđenja". Izlazeći na površinu, ova stvorenja još nisu imala potpuno ljudski izgled. Bila su crna, hladna i vlažna, uši su im bile poput membrana, kao kod slepih miševa, a nožni prsti spojeni kao u patke. Još nisu mogli hodati uspravno, već su skakali poput žabe ili puzali poput guštera. I Vreme je imalo drugi ritam: osam godina je trajalo četiri dana i četiri noći – svet je bio nov i mlad. Nema svrhe komentarisati ginekološki i akušerski simbolizam ovog zanimljivog mita o poreklu ljudi. 

Slika zemlje savšreno pokriva sliku Majke; antropogonija je opisana kao ontogenija. Stvaranje embriona i rođenje ponavljaju grandiozni čin rođenja čovečanstva, zamišljenog kao izlazak iz najdublje htonijske Pećine-materice. Ali, kao što smo upravo videli, taj se nastanak obavlja u znaku Duha: Sunce, posredstvom Blizanaca, vodi ljude i pomaže im da dođu do površine Zemlje. Prepušten sam sebi – Život – to jest delo prve hijerogamije Neba i Zemlje – uvek će se održavati na nivou fetusa. Zuni mit nam to savršeno jasno govori: u najdubljoj Pećini-materici, ljudi se ponašaju poput larvi: to je vrveća gomila što jadikuje i psuje u mraku. Hod prema svetlu može se uporediti sa pojavom duha. Solarni blizanci vode ovo embrionarno čovečanstvo do praga svesti.

 

Kao i svi ostali, i ovaj je mit uzorit, to jest, služi kao obrazac za mnoge ljudske aktivnosti. Zaista, ne treba li pretpostaviti da su kosmogonijski i antropogonijski mitovi ispričani samo da odgovore na pitanje poput: "Ko smo mi?" i "Odakle dolazimo?" Ovi mitovi su takođe primeri koje treba i dalje slediti u svakom slučaju, kada treba nešto stvoriti ili kada je ljudsko biće obnovljeno ili ponovo rođeno – kao što za "primitivni" um, svaka restauracija podrazumeva povratak na početak, ponavljanje kosmogonije. 

 

Značaj takvih mitova može se shvatiti ako pogledamo, na primer, ponašanje Navaho Indijanaca. Obično tokom određenih ceremonija, prilikom lečenja bolesnih ili kada je šaman-učenik posvećen, oni prepričavaju mit o pojavljivanju ljudi iz grudi Zemlje i o teškom putu do površine i svetlosti. To znači da mitovi o poreklu ljudske vrste još uvek imaju veliki uticaj u verskom životu plemena. Oni ne samo da se prepričavaju bilo kada i povodom bilo čega, ili samo kao pratnja i opravdanje obreda koji ima za cilj obnavljanje nečega (zdravlja, vitalnosti bolesnika), ili pak sa ciljem stvaranja nove duhovne situacije (šaman). 

 

Da bi se povratilo zdravlje bolesnika, u njegovom prisustvu odigrava se rođenje sveta; prva ljudska bića izlaze iz zemljine utrobe. Bolesnik se oporavlja jer se antropogonija reprodukuje i aktivira (posebno s prethodnim prepričavanjem kosmogonije): bolesnik oseća da je došlo vreme nastanka. Drugim rečima, bolesnik ponovo postaje savremenik kosmogonije i antropogonije. Takvo vraćanje na početak – u ovom slučaju, povratak Majci Zemlji – takvo ponavljanje kosmogonije i antropogonije, preduzeto da bi se osiguralo isceljenje, važan je tip arhaičnog lečenja.

 

***

 

Mirče Elijade (Bukurešt, 9. 3. 1907 - Čikago, 22. 4. 1986), američki kulturni istoričar rumunskog porekla i rumunski književnik. Jedan od najvažnijih svetskih stručnjaka u oblasti komparativne analize religije. Studirao je filozofiju u Bukureštu, gde je diplomirao radom o filozofiji renesanse (1928). Kada mu je bilo 21 godina, nakon diplomiranja, otišao je u Indiju, gde je u Kalkuti studirao sanskritski jezik i jogu sa profesorom Dasguptom. Doktorirao je filozofiju u Bukureštu, tezom o metodama mišljenja i prakse u jogi (1933). Između 1933. i 1940. istovremeno se bavi obimnim naučnim radom, beletristikom, publicistikom, kao i predavanjima iz filozofije i istorije religije u Univerzitetu u Bukureštu. Tokom rata bio je ataše za kulturu rumunske ambasade u Londonu (1940. i 1941) i u Lisabonu (1941-1945). Dolaskom komunizma, Elijade je nakon rata 1945. godine izbegao u Pariz, gde predaje istoriju religije, najpre na "École pratique des hautes études" (do 1948), potom na Sorboni. Od 1957. godine sve do svoje smrti 1986. godine živeo je u Čikagu, gde je bio redovni profesor na Univerzitetu u Čikagu, i šef katedre za istoriju religije, koja je 1985. godine nosi naziv "Katedra Mirča Elijade". Proučavao je religiju primitivnih društava Australije, Polinezije i Afrike, kulture drevne Indije, Egipta, Grčke i Rima. 

 

Više informacija pogledajte na sajtu Akademske knjige.