Jedan muškarac koji je u kafane zalazio veoma retko i to uvek samo u interesu naroda

Autor: Tibor Varadi

Info

01.04.2023.

09:30 > 12:35

U biblioteci Akademske knjige iz Novog Sada možete pronaći i dela poznatog advokata Tibora Varadija. Među njima nalaze se i priče iz advokatske arhive.

Jedan muškarac koji je u kafane zalazio veoma retko i to uvek samo u interesu naroda

Foto: Pixabay

Prošle sedmice doneli smo prvi deo priče o "jednom skoro klasičnom razvodu". Da ispriča ovu priču iz arhivske građe advokatske kancelarije Varadi iz Bečkereka, poznati pravnik se odlučio nakon što je pročitao uverenje iz 1945. godine u kojem se navodi da Kalman Kiš nije pijanica, ne puši i ne živi sa društvom, te da je "krčme posećivao samo u vrlo retkim slučajevima i to samo u interesu naroda".

Prvi deo ove priče dostupan vam je pod naslovom "Jedan skoro klasičan razvod", a uz dozvolu izdavačke kuće Akademske knjige, donosio nastavak priče o čoveku koji je u kafane odlazio retko, a i tad samo u interesu naroda.

Kako je i zbog čega došlo do razvaljivanja vrata?

U oktobru 1943. godine nemačka okupacija je još neupitna, ali bilo je ljudi koji su s vremena na vreme uspeli da se išunjaju iz istorije, a istovremeno da malo po malo izostaju i iz kuće. To se desilo i sa Kalmanom Kišem jednog oktobarskog dana, kad je negde oko sat posle ponoći, vrativši se kući, razvalio ulazna vrata. Ova činjenica sama po sebi kao da ukazuje na to da Kalman Kiš nije bio toliko trezan i povučen u sebe kako to službena uverenja vlasti naglašavaju. Postavlja se i pitanje, da li je samo u interesu naroda svraćao u kafanu. Zanimljivo je, s druge strane, da ovu epizodu navodi sam muž u protivtužbi koju je formulisao Laslo Rehak, i to s ciljem da ilustruje ženinu netolerantnost. Prema tom podnesku:

"U oktobru 1943. god. izostao sam do 1 sat nakon ponoći i kada sam došao kući bila su sva vrata zatvorena, dok sam lupao na vrata, moja je supruga kroz prozor počela sa mnom da razgovara, poslala me je tamo gde sam i do sada bio itd. Izjavila je da mene bitangu neće pustiti u stan, tako da sam morao da provalim vrata sopstevnog stana, da bih mogao ući unutra, ali šta sam imao da čujem i pre i posle toga…"

U podnesku od 7. decembra 1945. godine, međutim, žena drugačije vidi stvari:

"Nije imao razloga da razbije vrata od stana, kada se iz krčme vraćao. To je učinio bez povoda sa moje strane. Nisam čula da je lupao na vrata zato što sam, premorena usled ustajanja noću za zbrinjavanje deteta, bila čvrsto zaspala. On je, međutim, smatrao da se radi o nekom mom inatu, pa je tu pokazao svoju zlu volju."

Da bi se ustanovila istina, bili su neophodni svedoci. Saslušanje svedoka obavljeno je u Novom Kneževcu (verovatno zbog toga što je do Novog Kneževca bilo lakše doći iz Crne Bare). Te okolnosti su u to vreme, međutim, imale drugačiju težinu. Iz dedinog dnevnika vidim da je 1945. godine (ili bar u prvoj polovini 1945) bila potrebna dozvola vlasti da bi neko mogao iz Bečkereka da otputuje u neko selo u okolini Bečkereka. U vreme saslušanja svedoka, početkom 1946. godine, možda nije više bila potrebna dozvola za putovanja unutar Banata, ali ni tada nije bilo jednostavno otputovati iz Bečkereka u Novi Kneževac. Železničkog saobraćaja nije bilo (nema ga, doduše, ni danas). Bilo je autobusa, ali polasci su bili retki i nije bilo baš lako naći mesto u njima. To pokazuje i dedina dnevnička beleška od 5. januara 1946. godine:

"Subota, 5. I 1946. Posle mnogo guranja Joži se popeo na au- tobus pa je tako oko 6 uveče stigao kući iz Novog Sada. Vode se prave borbe prsa u prsa za jedno sedište ili stajanje u autobusi- ma. Veći deo onih koji hoće da putuje, ne uspeva da se ukrca. Čeka sledeći autobus, i na kraju posle nekoliko neuspelih poku- šaja, odlazi na železničku stanicu. A tamo onda ponovo opasna gužva, i dobro je ako uspe da se uspentra na voz. Nedostatak uglja, redukcija polazaka, i eto zbog čega stiska mase putnika."

A da bi se stiglo do Novog Kneževca, bilo je predviđeno i jedno presedanje, što je dalje umanjivalo izglede da se stigne na vreme. Bilo je skoro nemoguće otići iz Bečkereka u Novi Kneževac, obaviti posao na sudu i vratiti se istog dana. Otići i vratiti se automobilom bilo bi odlično rešenje, ali ta mogućnost, 1946. godine, još nije bila unutar našeg vidokruga. Ne samo da nismo imali automobil, niko u porodici nije još imao ni vozačku dozvolu. Jedino ako ne računam dozvole za vožnju bicikla, kakvih je tada bilo. Našao sam jednu takvu dozvolu među spisima. Ta "isprava bicikla" ispostavljena je 1939. godine na ime mog strica Lorija, ima 13 strana sa punim tekstom uredbe o biciklističkom saobraćaju. Evo kako je izgledala prednja korica dozvole za vožnju bicikla:

Početkom šezdesetih godina otac je prvi put kupio automobil i tada je prvi put neko iz porodice izašao na vozački ispit. U svetu saobraćaja, među razdobljima je bilo i belih mrlja – naročito ako istoriju posmatram iz porodične perspektive. U kući u kojoj je naša porodica živela kroz nekoliko generacija, neko vreme je bilo i štale. U životu moga dede još je sasvim realna bila opcija da se vlastitom konjskom zapregom ode nekud izvan grada. Mene je to mimoišlo.

Potom se više decenija zaboravilo na mogućnost da se nekim kućnim prevoznim sredstvom ode nekud. Trebalo je pričekati sledeće razdoblje – razdoblje privatnih putničkih automobila. Tako su novotarije postale novotarije za više generacija odjednom. Dok smo čekali isporuku kupljenih kola (već smo odredili i mesto gde će u dvorištu biti parkirana), otac i ja smo zajedno krenuli na kurs za polaganje vozačkog ispita. Imao sam tada oko dvadeset godina, otac bezmalo pedeset. Ispit smo polagali istog dana.

Sve se to odvijalo u veoma povoljnim okolnostima, u gradu još nije bilo znatnijeg saobraćaja. Krenuli bismo od naše kuće Ulicom cara Dušana prema Mihajlovu. Sedeli smo zajedno u kolima, ispitivač, instruktor (zvao se Geza), otac i ja. Ja sam počeo. Preda mnom nije bilo automobila. Ali morao sam da preteknem jedna seljačka zaprežna kola, demonstrirajući pri tome i pravilnu upotrebu migavca (prvo levo, pa onda desno). Prema nama su naišla jedna ili dvoja kola. Posle dva-tri ćoška ispitivač je došao do zaključka da su moja znanja zadovoljavajuća. Na redu je bio otac. I on je provozao auto bez greške oko pola kilometra, s tim da njemu nije zapalo ni to da pretiče seljačka zaprežna kola.

Mnogo toga je kasnije bilo utemeljeno na ovom vozačkom ispitu. Kad sam u Americi počeo da radim na univerzitetu, ubrzo se pokazalo da će mi biti potrebna američka vozačka dozvola, i u tome je bečkerečka dozvola bila od velike pomoći. Praktični deo bečkerečkog ispita su priznali, te je čitav ispit bio sveden na jedan pismeni test. Pitanja na koja je trebalo odgovoriti u Atlanti, nisu predstavljala naročiti izazov. Primera radi:

Šta ćete učiniti pred crvenim svetlom na semaforu (zaokružite ispravan odgovor):

a) produžiti svojim putem

b) usporiti, pa produžiti

c) zaustaviti se

I ovu prepreku sam savladao. Posle uspešno položenog testa službenica mi je htela dati termin za polaganje praktičng dela, ali sam joj pokazao američki pravilnik o sticanju vozačke dozvole u kojem je bilo predviđeno da je lice koje poseduje važeću stranu vozačku dozvolu, dužno da položi samo pismeni test. Nedelju dana kasnije dobio sam američku vozačku dozvolu. Ona u Americi ima daleku veću vrednost nego u Evropi. U Americi ljudi nemaju lične karte, a pasoš poseduje malo ljudi. Vozačka dozvola je zamena za sve. Kasnije sam i u Mađarskoj dobio vozačku dozvolu, nakon što sam prikazao u Bečkereku stečenu, jugoslovensku dozvolu. I sve to na osnovu preticanja jednih seljačkih zaprežnih kola u Ulici cara Dušana (i s pravilnom upotrebom migavca).

Vrativši se na brakorazvodnu parnicu, otac nije mogao da ode u Novi Kneževac, i trebalo je da ga zameni jedan tamošnji advokat. Prezivao se Putnik. No, taj advokat se nije pojavio. Međutim, svedoci su ipak saslušani, i o tome Kalman Kiš izveštava oca u dva pisma, 17. marta i 2. aprila 1946. godine. Oba pisma su napisana na mađarskom jeziku. U drugom, aprilskom pismu Kalman Kiš se osvrće i na to, šta su svedoci rekli u vezi sa provaljivanjem ulaznih vrata i ponašanjem njegove žene.

"Moji svedoci su u moju korist izjavili da prvom prilikom iz koje sve ostalo proističe [žena] je unapred izjavila da ako odem u krčmu neće me pustiti unutra, i kad sam se vratio kući posle dosta vremena u prisustvu svedoka preko prozora je otprilike 15 minuta razgovarala sa mnom i nije otvarala vrata na to sam ja vrata gurnuo unutra u ljutnji."

***

U podnesku tužiteljke od 7. decembra 1945. godine – pored toga što je provaljivanje vrata stavljeno u perspektivu – nalazi se i jedan detalj koji govori o određenom napretku. U podnesku su navedeni predmeti, pokretnosti, 33 po broju, koje žena traži da joj budu vraćene. Nešto više od godinu dana kasnije supruga/tužiteljka prima k znanju da joj je većina tih pokretnosti vraćena – ali ne sve.

Kalman Kiš joj nije vratio 15 kilograma svinjske masti, 15 kilograma slanine, 3 kilograma sapuna, jedan "pleh za mast". Kalman Kiš u vezi sa tim 22. decembra 1945. godine piše mom ocu (većim delom na srpskom) da više od toga nije mogao dati. "Ove zahteve odbijam i ne priznajem, jer toliko masti nismo imali, i što sam na ženinu molbu dao njoj jedno debelo prase."

Jedna kafanska epizoda na rođendanu Kalmana Kiša

Razvaljivanje ulaznih vrata u oktobru 1943. godine predstavlja se kao događaj iz kojeg "sve ostalo proističe". Bilo je u međuvremenu i drugih, verovatno ne samo verbalnih, nego i fizičkih sukoba, ali bračni život je nastavljen (ili bi se prekinuo, pa potom ponovo konsolidovao). Međutim, posle incidenta do kojeg je došlo 23. juna 1944. godine, Eržebet se definitivno seli i, dve nedelje kasnije, podnosi zahtev za razvod braka.

Kalman Kiš je 23. juna 1944. godine slavio svoj 26. rođendan. Supruga u podnesku opisuje kako ga je kod kuće čekala s večerom. Pošto nije došao kući, pošla je da ga potraži, pa ga je i našla u jednoj kafani, i pozvala da krene sa njom kući. Muž je na to rekao da ne ide nikud. Eržebet je potom sama otišla, a kad je muž kasnije došao, zlostavljao je ženu, tukao ju je drvenim klompama i naneo joj telesne povrede. Posle toga Eržebet je konačno napustila muža i vratila se s kćerkom u kuću svojih roditelja.

Muževljeva protivtužba, međutim, nudi drugačiju sliku događaja od 23. juna 1944. godine. Prema rečima Kalmana Kiša:

"Moja je supruga kada sam na svoj rođendan 23.VI.1944 god. odlazio u veče nakon zvaničnih časova u krčmu, da popijem 1-2 čaše vina, opet došla u krčmu i tražila da pođem odmah kući, te me je grdila surovo pred prisutnima. Ja sam na njene grdnje u nekoliko reči reagirao, ali i to zato, da ona uvidi njenu grešku, ja nisam nju uopšte fizički napao, a najmanje tako tukao, kako to ona u tužbi predstavlja."

Kako parnica odmiče, incidenti vezani za krčmu dobijaju sve više prostora. Nije lako snaći se među ovim nadahnutim, ali i doteranim prezentacijama događaja. U pismu od 17. marta 1946. godine Kalman Kiš upozorava mog oca, da je jedan svedok, saslušan u Novom Kneževcu, izjavio da je jednom prilikom supruga banula u krčmu i zgrabivši muža za ruku, cimala ga i potezala, vukla napolje.

Međutim, sudija nije to izdiktirao u zapisnik, nego je zapisano da je prema rečima svedoka žena uzela pod ruku muža i izvela ga iz krčme. Kalman Kiš predlaže mom ocu da se taj svedok ponovno sasluša. Naravno, ukoliko je pitanje da li je Kalmanu Kišu povređeno dostojanstvo (i da li je on povređena strana), uopšte nije svejedno kako je Kalman napustio krčmu. Tako što ga je Eržebet pred svima, cimajući, potežući ga za ruke izvukla iz krčme, ili su se iz krčme išetali ruku pod ruku. I jedno drugo svedočenje je dalo povoda za različite interpretacije. Kad se Kalman jedne večeri vratio iz kafane, u kući je došlo do glasne prepirke. Svedok je stajao pod prozorom, tvrdi da su vikali jedno na drugo, nije razumeo šta, osim da je žena u jednom trenutku rekla: "Joj, Kalmane!"

I kako prevrćem dalje papire, vidim i to kako su se u fokusu našli novi i novi detalji, i kao da se patriotizam polako gubio iz vida. Uz pomoć svojih kolega-službenika (i u skladu sa tadašnjim trendovima), Kalman Kiš se na početku trudio da svoje ponašanje dovede u zaklon interesa naroda. No, kako se krenulo ka novim i novim detaljima, zaklon se napušta, pa su u prvi plan ipak izbili tradicionalni povodi razvoda braka. Stranke su se sve više usredsređivale na svoje male živote.

***

Sud je inače izrekao razvod, i to muževljevom krivicom. Ženin zahtev za alimentaciju sud je odbacio. Ali je obavezao muža na plaćanje alimentacije u korist deteta. Žena je tražila za izdržavanje deteta 1000 dinara mesečno. Sud je u vezi sa tim po hitnom postupku već doneo odluku, i dosudio 500 dinara mesečno. Kalman Kiš se žalio, tražeči da se taj iznos smanji na 300 dinara. Žalila se i žena, ona je tražila veći iznos. Sud je ostao pri iznosu od 500 dinara.

Otac piše svom klijentu 5. juna 1946. godine da je presuda, prema njegovom mišljenju, povoljna, i da bi svaka žalba na nju bila izlišna.

Jedan nezanemarljiv rukavac priče koji vodi do Hrvatice

Još za vreme brakorazvodne parnice otac je zamolio Kalmana Kiša da mu napiše, čime bi još bilo moguće pobiti, ili osporiti tvrdnje njegove žene. Kalman je poslao pismo datirano 22. decembra 1945. godine, napisano pola na srpskom, pola na mađarskom jeziku. U delu napisanom na mađarskom, javlja se jedan novi momenat. Kalman Kiš, naime, postavlja više kao teoretsko pitanje, "šta je potrebno da bi jedna Hrvatica mogla ponovo da se uda, ako joj je muž Nemac, koga su svojevremeno odveli od kuće [verovatno u vojsku]".

Odmah posle ovog pisma – neočekivano – stiže i jedan telegram u kojem Kalman Kiš piše mom ocu: "Odma mi odgovorite da drugi razvod braka". ("da" je verovatno greška, možda je hteo pisati "za").

Nadalje se ispostavlja da Kalmanova interesovanja vezana za Hrvaticu i za njen eventualni razvod nisu bila teoretskog karaktera. Novu 1946. godinu Kalman Kiš započinje time što 1. januara, rukom, piše pismo mom ocu (verovatno je samo u kancelariji imao pisaću mašinu i na sam dan Nove godine nije mogao da ode u kancelariju). U pismu sad saopštava da je Hrvatica (koja je imala muža nemačkog vojnika) neko vreme bila u logoru, ali je puštena, i sad je pitanje, kako bi mogla da se razvede i kako bi mogla ponovo da se uda.

Pismo se završava rečenicom: "Molim vas, stvar je hitna." Kalman Kiš piše novo pismo 9. januara 1946. godine. Sad je imao pristup pisaćoj mašini. Opet je reč o Hrvatici, ponovo traži da mu se hitno objasni kako bi ona dobila razvod, a dodaje i informaciju da za Hrvaticu sad već zna i advokat njegove žene. Prema Kalmanu to nije od nekog značaja, jer Hrvatica, istina, živi kod njega, ali tek od pre mesec dana. Na taj način sad i Hrvatica postaje deo njegove brakorazvodne parnice (mada njeno ime ne nalazim u spisima).

Otac upućuje odgovor 16. januara. Izvinjava se što ovoliko kasni s odgovorom na neodložna pitanja, objašnjava da je bio na putu. Napominje da "okolnost, da je stupio u vanbračnu vezu, utiče nepovoljno na dalju sudbinu njegove brakorazvodne parnice". Za razliku od Kalmana Kiša, otac je bio mišljenja da sama činjenica da Hrvatica "tek od nedavno", to jest "otprilike od pre mesec dana" živi kod Kalmana, ne neutrališe problem. Unazađuje do sada uložene napore da brak bude rastavljen ženinom krivicom. Inače, od kako se Hrvatica uselila kod Kalmana, do izricanja presude proteklo je još pola godine.

S naročitim interesovanjem čitam u očevom pismu one rečenice u kojima objašnjava pod kojim uslovima može, početkom 1946. godine, jedna žena hrvatske nacionalnosti da se razvede od muža nemačke nacionalnosti, a u iščekivanju novog braka. Otac u tom smislu obaveštava Kalmana Kiša da, u skladu sa sudskom praksom, ukoliko je muž služio u neprijateljskim oružanim jedinicama, supruga može da traži razvod braka samo ako se muž priključio nemačkoj vojsci "uprkos protivljenja i negodovanja" svoje žene. Ako je pak muž "zajedno s okupatorskom vojskom pobegao", a njegova supruga ostala ovde, ona mora podneti dokaze da za vreme okupacije nije koristila specijalne privilegije.

Mora da dokaže i svoje političko držanje. I pošto Kalman Kiš nije tražio konkretnu pravnu pomoć, već samo informaciju, otac ne zalazi u pitanje kako bi dotična Hrvatica mogla da udovolji postavljenim uslovima. Pretpostavljam da je od komšija, kao svedoka, i od službenika narodnog odbora zavisilo da li će biti potvrđeno da je hrvatska supruga bila protivna da njen muž stupi u nemačku vojsku, i kakvo je bilo njeno mišljenje o nemačkoj okupaciji Banata.

U slučaju gospođe Kraus, rođene Ane Barna (i mnogih drugih žena koje su delile istu sudbinu), osećamo tek prvi talas promene vlasti i sudbina. Zahtev za razvod braka, koji se podnosi Komandi područja, šansa je da se sudbina bračnog druga odvoji od sudbine onih koje taj talas neumitno nosi dalje. Razvod doprinosi manje nepovoljnom položaju one strane koja nastoji da se razvodom distancira od bračnog druga koji je svrstan u kategoriju narodnog neprijatelja.

Brakorazvodnim parnicama se često prikrivalo spasavanje imovine (ili bar povraćaj miraza), te su se samim rastom broja ovakvih pokušaja, pojavljivale i sumnje. Postavilo se pitanje da li je podnošenje zahteva za razvod braka suviše lak način, da se bar nešto otkine od imovine koja bi, proglašena neprijateljskom, inače uvećavala državnu imovinu. Pažnja je pomerena. Kad je reč o razvodu od čoveka iz kategorije neprijatelja, nije više važno šta je bilo u braku, da li žena zaslužuje da se odvoji od muža, već da li zaslužuje da se odvoji od žiga neprijatelja.

Drugim rečima, pitanje je da li žena koja je za muža izabrala neprijatelja (Nemca, ili – ranije – Jevrejina), zaslužuje ravnopravnost i novu šansu. Razvod zaslužuje osoba koja je i ranije pokazivala "antineprijateljsko" držanje. Pri tome, brakorazvodna parnica se neizbežno sve više udaljava od teme međusobog odnosa muža i žene.

U jednom drugom slučaju vidim i to, da je ne samo razvod braka, nego i proglašavanje nestalih osoba umrlima uslovljeno (pravilnim ili nepravilnim) držanjem. Jedna žena iz Debeljače došla je u našu kancelariju 8. juna 1948. godine s molbom da se njen muž proglasi mrtvim. O tome je sačinjena i beleška; pretpostavljam da je žena, odgovarajući na postavljena pitanja, iznela najvažnije činjenice a zatim potpisala tekst koji je čika Getl prethodno otkucao na mašini. Iz toga se vidi da se Margit Jakša, rođena Šili, udala za Petera Jakšu 1938. godine. Sin Endre rodio se 1942. godine. Prema supruzi, muž je potom postao pijanica, pa se zajednički život raspao. Peter je počeo da služi u nemačkoj hipo-policiji, pa je "negde u Srbiji" izgubio život 1944. godine. Traži da joj se muž proglasi umrlim.

Četiri dana kasnije, 12. juna 1948. godine, otac podnosi zahtev na osnovu zabeleženih činjenica. Uz to je dodato da udovica želi da pokrene i ostavinsku raspravu – a htela bi i ponovo da se uda. Sud u Novom Kneževcu, međutim, 30. avgusta 1948. godine odbija molbu Margite Šili, s obrazloženjem da je muž "pre pogibije bio neprijateljski raspoložen prema našem Narodu i Oslobodilačkom pokretu, odnosno bio narodni neprijatelj, koji je ubijao i pljačkao, a prema sudskoj praksi narodni nepri- jatelji se za sada ne proglašuju umrlim".

Sud, dakle, ne osporava činjenicu da je dotični mrtav, ali smatra da treba odbaciti sve zahteve koji su u vezi s neprijateljem. U žalbi otac iznosi da je pogrešan stav koji je sud zauzeo, a po kojem se narodni neprijatelj ne može proglasiti mrtvim. Ovaj stav potkrepljuje i argumentom da je žena prekinula bračne odnose mnogo pre nego što je muž pristupio oružanim okupatorskim jedinicama. Žena koja traži da se njen muž proglasi mrtvim, nije bila, dakle, na strani neprijatelja. Žalba je usvojena.

Na sudbinu i na šanse Kalmana Kiša uticalo je mnogo toga. Od značaja je postala i činjenica da je ženu hrvatske nacionalnosti, iz Crne Bare, brak ranije vezivao za jednu diskriminatorsku, a potom za jednu diskriminisanu grupu ljudi. Pravno mišljenje i sudska praksa, bili su pod snažnim uticajem (tada) još neposustalo uspaljenog rodoljublja. I u brakorazvodnoj parnici između Kalmana Kiša i Eržebet Jo razvijena je zastava rodoljublja, ali su je potom prekrili detalji privatnog života. Kad se radilo o mužu Nemcu koji je služio u nemačkoj vojsci, ta zastava se uredno vijorila, nije bilo moguće da joj se bilo šta doda ili prišije, da se pokrije ili da se zaboravi. Razvod nije zavisio od toga u kakvom je odnosu žena bila s mužem, nego od toga, u kakvom je odnosu bila sa svetskim ratom i istorijom.

***

Ne znam seća li se čitalac slučaja Lili Ekštajn koja je 1945. godine morala da nabavi uverenje o moralno-političkoj podobnosti da bi joj bilo dozvoljeno da kupi materijal za jednu letnju cicanu haljinu. Žena hrvatske nacionalnosti da bi se razvela, morala je dokazati da se nalazi na politički ispravnoj strani. Ako malo pojednostavim stvari, bilo bi moguće izvući sledeću pouku: letnje cicane haljine i još slobodni mušakrci mogu biti dostupni samo onim ženama koje raspolažu odgovarajućim uverenjem o moralno-političkoj podobnosti. Drugim rečima, situacija je bila takva da, ako nije imala napredna stanovišta, žena-Hrvatica nije mogla da se razvede od muža-Nemca, i nije mogla da bude zakonita žena i životna družbenica Kalmana Kiša – čoveka koji zalazi tu i tamo, ali samo u interesu naroda.

***

Tibor Varadi (Várady Tibor) ponajviše je poznat kao pravnik. Studije prava završio je u Beogradu, a potom je na Harvardu stekao zvanje doktora pravnih nauka. Nakon diplomiranja radio je kraće vreme kao advokatski pripravnik u porodičnoj advokatskoj kancelariji u Bečkereku (današnjem Zrenjaninu), čija je arhiva temelj prozne knjige "Spisi i ljudi". Bio je potom docent, vanredni i redovni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Od 1993. godine profesor je na budimpeštanskom Srednjoevropskom univerzitetu (CEU) i drži predavanja na pravnim fakultetima Emori, Kornel, Berkli, u SAD-u.

Objavio je veći broj naučnih radova, prvenstveno iz oblasti međunarodnog privatnog prava, međunarodne trgovinske arbitraže i manjinskih prava. Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Zastupao je Srbiju (ranije SRJ i SCG) pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Prve radove iz oblasti lepe književnosti objavio je u časopisu Új Symposion. Od pokretanja časopisa (1965), bio je njegov urednik, od 1969. do 1971. godine odgovorni urednik. Objavio više beletrističkih dela.

Dela Tibora Varadija možete pronaći na sajtu Akademske knjige.

Teme

Tibor Varadi Akademska knjiga

Komentari 0

Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.