Posle straha

Hathor

Info

10.05.2023.

10:57 > 10:57

U petak ujutru dok sam pila kaficu, a na TV-u išle najnovije vesti o masovnom ubistvu u Mladenovcu, nešto čudno se dešavalo u roditeljskoj Viber grupi mog trećaka.

Foto: 021.rs

Nakon što su neki od roditelja dobili cirkularnu poruku o ispisanoj pretećoj poruci u obližnjoj školi u kojoj se navodi da nam je baš danas, tog 5. maja, "kucnuo čas", gledala sam nemo kako iskaču sve jedna za drugom poruke "Ja mog Marka danas ne šaljem u školu", "Ni ja Anu", "Ni moje dete neće ići", "Ni moje neće ići"...

Nakon prve tri poruke samo sam trepnula, škola ni toliko. Nakon naredne tri sam se već zabrinula, posle još četiri sam počela da osećam takav strah kakav do sada nisam – bilo me je strah da iskočim, bio me je strah da odlučim, bio me je strah od jezivog scenarija u glavi koji bi sutra mogao da mi obije o glavu moju današnju odluku. Naša škola se nije oglasila, nije reagovala i nije institucionalno odgovorila. Roditelji su bili ostavljeni da samostalno povuku decu iz škole.

Davno se nisam osetila toliko iznevereno od strane društva, sistema i institucija kao u tom konkretnom momentu, u petak. Toliko nezaštićeno, toliko odsečeno od realnosti i toliko glupo i naivno. Jesam li stvarno bila u situaciji da o novoj lekciji iz sveta oko nas i testu iz Engleskog razmišljam kao da su pitanje života i smrti i samo moja i ničija više odgovornost? Jesam. Kako je moguće da se ovo desilo?

Stanite, znam sve, sve sam vas čula. Sve analize koje su sklepane u trenucima dok su pucnji još uvek odzvanjali 3. maja. Znam da je kriv Kristijan Golubović. Znam da je kriv zapad što snima filmove. Znam da je kriva video igrica, što je otac učio dete da rukuje oružjem u streljani. Znam da je kriv telefon, tiktok i rijaliti. Znam da poznajete sve dijagnoze, znam da ste pretili, kačili snimke i slike i trčali za aplauzima i lajkovima. Znam "kako je nekad bilo" i "kako se nekad lepo znalo". Znam šta je ubica napisao na papiru i znam šta je gledao pre nego što je lišio života svoje školske drugare. Znam ko je dao ostavku i ko je neće nikada dati. Nemojte više. Mučno je.

A šta ne znam?

Ne znam kako da udahnem vazduh. Kako da sklonim ovu betonsku ploču tešku celu tonu sa svojih grudi. Ne znam kako da progovorim. Ne znam kako da napokon smognem snage da skrojim par reči kojima bih umela da kažem nešto što neće biti još jedan metak u moru hitaca koji pucaju u ljude ili u prazno. Ne znam kako da podignem glavu jer je predugo spuštena. Ne znam kako da doprem do svesti i ne znam kuda sada sa ovom tugom i sa ovim strahom? Gde se to nosi i ostavlja? Da li se predaje u najbližoj stanici, zna li se šta?

I nikada nijedna tišina nije bila ovako bučna. I nikada glasnije nisam htela da ćutim. Nikada nemoćnije da budem snažna i nikada lojalnije da napustim. Nikada ovoliko shvatala a bila gluplja i nikad ovako željna da osnažim druge a i sama bez snage.

I znam da ovo gore nisam samo ja. Ovo je more nas koji smo svaki metak osetili kao da je i bio namenjen nama. Ovo smo svi mi koji smo zanemeli od tuge i ostali zaleđeni pred sopstvenim neznanjem, toliko željni da razumemo sve. To smo mi kojima je dosta buke koju stvara svako ko se očešao o javni prostor, željni mišljenja, predloga i rešenja onih koji zapravo znaju nešto ali ih, eto, nekako nema nigde. Ne čuju se od tabloidnih naslova, detalja iz života žrtava i ubice i dnevne doze politizacije jedne od najvećih tragedija koje pamtim. Nema ih jer nisu sila, nisu prisila i ne viču. A ko viče? Viču oni koji su i moje "video igrice" 90-ih zvane izveštaji s ratišta montirali u informativni program drugog dnevnika od kojih noćima nisam spavala.

To smo mi kojima je dosta demagogije i praznih priča, dosta nam je otvaranja već širom otvorenih očiju, otkrivanja tople vode dok u vreloj ključamo predugo i još uvek nismo gotovi da se iz lonca izvadimo. Kojima je dosta bacanja pretnji oko smrtne kazne u oči ne bi li poverovali da je oštriji klin kojim izbijamo onaj zaboden u grlo pravo rešenje i da će dvostruko više policije sprečiti nove tragedije u budućnosti dok na sve to gomila onih koji su zaista stručni sede daleko van škola.

Pre nekoliko dana naišla sam na zanimljiv niz na Tviteru koji je napisao pedagog sa konkretnim predlogom. Opisao je projekat sprovođen četiri godine u četiri škole u Beogradu i koji je uključivao rad sa đacima u riziku, njihove roditelje, PP službu i Centar za socijalni rad. Sve je bilo na dobrovoljnoj bazi, radilo se u opuštenoj atmosferi i u odličnim uslovima uz mnogo razgovora i kreativnih momenata. Rezultati? Od 100 đaka samo je jedan opljačkao trafiku, a od najgore škole 90-ih gde su deca dilovala narkotike i bila nasilna – postali su najbolja škola. Nakon četiri godine projekat je prekinut pod izgovorom da je skup i verovatno smaranje, znate već.

Ali ne, nećemo to. Hajde da umesto toga sednemo pred novinare, rasplamsamo već užarene emocije naroda deljenjem detalja i rizikovanjem da već narednog minuta inspirišemo novu tragediju, hajde da represiju glamurozno stavimo na glavu već represivnog društva ko krunu na sirotog Čarlsa, hajde da otvorimo generator šešeljevskih knjiga i njime smenjujemo kako ćemo zvati dete koje je počinilo masovno ubistvo i hajde da zasejemo još više mržnje, da na ovih devet od srede dodamo još jednu smrt, njegovu, jer smo vekovima daleko od toga da budemo bolji od zločinaca.

I hajde, dabome, da uradimo najbolji mogući marketing uzimačima pravde u svoje ruke. Da ni slučajno ne radimo na prevenciji, već samo na likvidaciji, da otmemo sva oružja i gurnemo ih u ruke onima koji će moći po ubrzanim procedurama da lišavaju koga žele i čega žele. Hajde levom da šamaramo našeg trenutno najvećeg neprijatelja – decu, a desnom kucamo storije na instagramu belim slovima na crnim podlogama optužujući zapadne vrednosti, društvene mreže i video igrice za ono što smo i sami. A šta smo? Stručnjaci smo za one prave vrednosti: osvetu, prisilu i vrhunsku manipulaciju.

I mi koji se i dalje borimo za dah, borimo se i za nadu koja valjda neće umreti. Nadu da ćemo jednog dana smognuti snage da se prepoznamo međusobno, da upitamo jedni druge kako smo, da zakažemo sve što je potrebno zakazati kako bismo na pitanje mogli odgovoriti sa "dobro sam" i da napokon sprečimo sistem da zakaže svoje. Od termina sistema izgleda niko ne može doći do svog.

Pustila sam dete taj dan u školu. Iako gorko svesna da je zlo živo i svuda prisutno, sebe sam ohrabrila jednom ogromnom laži - da se ovo desilo tamo negde baš daleko, preko neke velike vode, jednog dana kog se sećam kroz maglu. A svi su ostali dani potpuno drugačiji i nijedan više kao taj. Nekako mora i da se diše, makar i na lažima, a glava ne sme više biti pognuta jer se ne može više samo u zemlju gledati – tako se izgleda samo brže završi u njoj.

Teme

Hathor Pucnjava Vračar

Komentari 5

Hronološki Najpopularniji

Ivitza

11.05.2023 • 08:48

Bravo

Odličan tekst.

3 3 0
Ina

10.05.2023 • 18:39

Još uvek je tišina

Tišina a u glavi mi zvone reči ove majke.Ogolila je svoju dušu i dala nam je na dlanu.Svi mi osećamo isto ali nemamo taj Božiji dar da napišemo ili kažemo.Hvala ti što postojim draga.Hvala...

6 6 0
Mina

10.05.2023 • 15:49

Konacno

...sve moje misli ovih dana iskazane na tako lep nacin.
Hvala vam. Ovo cu sacuvati za momente kad od ljutnje i tuge ne mogu da sastavim dve suvisle recenice.

7 7 0

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.