Smešno?

Pre nekoliko dana imali smo tu čast da prisustvujemo svojevrsnom spektaklu - premijerka Srbije je pokušala da bude duhovita na Tviteru.
Napravila je foru apropo mirnih protesta naroda protiv nasilja, koji su reakcija na dva masovna ubistva. Pomislila je da je dobar štos da okači selfi na kojoj su neki ministar, predsednik i ona, ali puta tri i napiše nešto kao: "Mnogo nas je više nego prošli put hehe" i onda smajli koji umire od smeha. 
 
Nakon toga, na ulicu je izašlo još više ljudi, nastavljen je protest, a neko je transparentom poručio: "Meni nije smešno, Ana".

Taj tvit buknuo je kao plamen ali čini se nestao za tri dana kao i svako čudo: nije nam bilo smešno ali izgleda ni dovoljno šokantno da bismo o njemu pričali duže. Nije nam, čini se, mučno da nakon 17 mrtvih u masovnim pucnjavama u toku maja i još tri žene što od početka godine čini 17 femicida, premijerka sa celom svitom bira da sve to preokrene i zaokrene u političku priču protiv nekih nevidljivih protivnika i lupi još jedan šamar mrtvima i onima koji tuguju. Premijerka je izabrala da i pre raspisanih izbora ponovo bude nečovek.

A koliko smo mi ljudi? Koliko smo ljudi mi koje iznova možeš šamarati svojom bahatošću i koji će na sedamstočetrdesetpetu aferu vlasti i njenih ljudi i neljudi reći samo "jao dotakli su novo dno, strašno" i nastaviti sa svojim poslom? Koliko smo mi ljudi ako tih dna imamo poprilično mnogo, gotovo beskrajno? Imamo li ono dno posle kojeg nema dalje? Čini se da nas svaki vid kreativnosti onih s druge strane i njihov beg u neljudsko samo još više razoruža.
 
Šta nas još razoružava? Razoružao nas je otac devojčice poginule u školskoj pucnjavi. Ne umemo da dobacimo ni do prve prepreke, on prelazi i stotinu prvu. Čovek koji je praktično ostao bez svega, iznenada i nasilno, sateran u ćošak iz kog s punim pravom može sve da nas okrivi, napadne, zaurla i izabere nasilje, ali, jednako šokantno kao i sve s druge strane, on nam prilazi noseći svoju dušu u rukama i pružajući nam tako slikovito ono što u čoveku može biti najlepše - njegovo srce na pravom mestu i njegova borba koja tek počinje ili koja se nastavlja. Bilo kako bilo, snaga koju je pokazao nešto je čemu treba da se divimo, ali i nešto pred čim treba da nas je debelo sramota. Debelo.
 
Trebalo bi da smo ljuti. Trebalo bi da smo ljuti što na afere više ne reagujemo i što nas dobrota u ljudima čudi, kao da zaboravljamo da je to normalno, da sve ostalo nije. Treba da smo ljuti što smo izabrali da nas takvim naprave i treba da smo ljuti na sebe, što sedimo s rukama iza glave, dok ljudi koji su izgubili sve sem snage, hodaju i dalje. 
 
Izazvala je bes tvitom. Izazvala je bes kod onih koji su tvit videli i razumeli, ali pošto on nikako ne bi mogao da bude tema oko koje će se sesti na nacionalnu frekvenciju da se objasni, kako bi i ostatak naroda razumeo, razumevanje i šok ostaju tu, na plavom ekrančiću nas koji smo ga videli i u našim glavicama koje misle najbolje, iako ne rade uvek tako. 
 
Ta reka ljudi koji su sami, na svojim nogama i sa svojim sendvičima ustali da pokažu koliko im je dosta bahatluka, nasilja i spinova, korupcije, poniženja i ismevanja nikada ovako zdušno, čini se, nije pohitala u neku nedelju da zaokruži neka slova na nekom listiću. Oni su, kažu, digli ruke od politike. Nema, kažu, za koga da se glasa. Oni su, čula sam, iznad situacije i nedeljom uglavnom vole da iskuliraju kući ili imaju već neke planove. 
I stvarno nije smešno, Ana. Nisu smešne pucnjave. Nije smešno što su ljudi ostali bez najmilijih. Nije smešno što je ljudima dosta nasilja, što izlaze na ulice željni vazduha. Nije smešno što povlačimo 17. recku ove godine na papirčetu zvanom "evidencija femicida" i nije smešno što se ova evidencija vodi samo na papirčetu. Nije smešno što su nam mediji otkrili svaki detalj te motivisali nove incidente. Nije smešno što ministarka zdravlja predlaže da isključimo kabl za društvene mreže. 
 
Nije smešno što traumatizovanu decu terate da se vrate u školu. Nije smešno što su godinu dana popravljali put ispod nadvožnjaka pa se opet davimo u tri kapi kiše. Nije smešno što javne ličnosti kupujete kao kikiriki i pokazujete koliko ljudski integritet ne košta ama baš ništa. Nije smešan stranački zaposlen nekvalifikovan radnik u vrtiću u Odžacima koji je dodirivao decu neprimereno. Ni protest poljoprivrednika nije smešan. Toliko stvari nije smešno. Ana.
 
A jedino smešno u svemu ovome je to koliko smo samo besni i koliko smo samo svesni nepravdi, dok smo u isto vreme lenji da nogu protegnemo do trga ili do papirčeta sa paravanom iza kojeg slobodno možemo i da zaplačemo. Bar se nadam.

Komentari 11

  • bravo

    12.06.2023 10:26
    Bravo za tekst i bravo za 021 sto je sklonio mogucnost + i - svi znamo da botovi znaju samo kad im kazu sta da negativno ocenjuju...al ko ce sad smisljati silne komentare velicanja...puno je to posla za sendvic.
    P.S. sporna slika i dalje stoji na profilu...sto znaci da se ipak njom ponose...
  • zztop

    24.05.2023 15:03
    Ano b. ko se zadnji smeje najslađe se smeje ... do subote...
  • utrilepe

    24.05.2023 14:22
    Sloboda je odgovornost. Najneodgovornije biće je rob, jer za njega sve rešava gazda.
    Ana ne oseća odgovornost za svoje postupke.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Terorizam optimizmom

Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.

Vek Čkalje: Ne postoji lek za smeh

"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."

Stotka

Konzolom u našim glavama u detinjstvu upravlja radost. To znamo i sami, a i videli smo u čuvenom Diznijevom crtaću.

Nestašice vode - možemo li ih sprečiti?

Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.

Ko je ovde debeo?

Trendovi današnjice koji se bave diktiranjem onoga kako treba da živimo, kako da se ponašamo, da mislimo i da radimo nameću nekoliko ključnih stvari.

Pravo na gaženje građana

"Vlast nam je i do sada pružala primere nekažnjenog divljanja u saobraćaju ali to je bilo rezervisano samo za pripadnike 'elite'".