"Ćuti, glupa si i nesposobna"

Hathor

Info

16.08.2023.

11:18 > 11:18

Pre par godina bila sam na nekom rođendanu. Iznenada, u jednom ćošku, podigle su se tenzije i jedan, tada četvorogodišnji dečak, svojoj majci je rekao: "Ćuti, glupa si i nesposobna".

Foto: Pexels (Anete Lusina)

Na njeno pitanje kako svojoj majci može da kaže tako nešto, dete je ćutalo, a njena drugarica je dobacila: "Što se čudiš, šta misliš od koga je to čuo?"

U tom trenutku pogledala sam u njenog muža. Nasmejan, lep, pametan i brižan. To je ono što sam videla spolja. Da me neko pita, rekla bih, da, miran porodičan čovek. Uspešan i strog. Nije od ranije poznat policiji. Uredno se javlja komšijama. I sve ono, znate već kako to ide.

Ne znam da li je fizički nasilan, ali bih poprilično hrabro ruku u vatru stavila da je skot od čoveka, onako, šacometrijski. Voli da joj se suprotstavlja u društvu i voli da izgovara stvari od kojih joj vidno bude neprijatno dok se on naslađuje gledajući je kako pokušava da izađe iz neprijatnosti.

No, ne mislim često na njega. Ali često pomislim na njegovog dečaka. Da li će njegov dečak ikada u životu pomisliti i reći da je žena manje vredna, da je glupa i nesposobna u četiri zida, a da je spolja grli oko struka, ljubi i govori da je njegova kraljica držeći čašu najfinijeg vina pred gostima, kao što to radi njegov otac? Stvarno ne znam.

Ali bojim se.

Bojim se da može lako postati isti. Bojim se da može postati gori. Bojim se da možda postane bolji, ali da na putu ka pravom prođe kroz loše stvari koje ostave traga.

Bojim se da javljanje komšijama ne znači apsolutno ništa. Niti uglancana košulja, a ni svi zubi na broju. A isto tako se bojim da komšije kojima se javlja slušaju kada ne treba i ne čuju kada je potrebno. Bojim se da prejako okreću glavu u negledanje svog posla i ignorisanje tuđeg kad je loš.

Bojim se da ranija poznanstva sa policijom takođe ne znače ništa, sem kad znače sve, posebno kada negujemo stare dobre veze te vas, dešava se, i kao narko dilera može zaštiti dobro poznanstvo i veliki nos: zaboden u svoje stvari ali sa odličnim njuhom za tuđ strah i sopstvenu korist.

Bojim se da su nas užasi otupeli, da se od Ribnikara do Gradačca, preko mnogih usputnih stvari, vilica nije ni zatvorila od šoka, ali je na odličnom putu da se to desi. Bojim se da tupimo, da štitimo sebe i da nas sve manje stvari, koje se dese u komšiluku ili kod kuće, može prodrmati u temelju kao ranije.

Bojim se da previše tumačimo, a premalo reagujemo. Da se previše naginjemo preko plota, a premalo krećemo od sebe. Da preteško silazimo sa katedri za poznavanje prilika na ulicu, i još teže sa instagram lajva ubistva žene na najvažniju ulogu telefona sa kog sve to gledamo – poziv u pomoć.

Bojim se da smo dostojanstvo i moral ostavili sakrivene na nekoj polici za lepe uspomene i nekako dozvolili da nam se desi 12.000 poštovanih gledalaca programa uživo i 3.000 novih pratilaca ubice nakon lajva. Bojim se da nam nije stalo.

Bojim se da dižemo ruke, ali ne na druge, već od samih sebe, da smo sve tiši i da je sve ovo oko nas samo izmišljena predstava i da će nakon spuštene zavese umesto aplauza ostati samo ravnodušna tišina i plač siročeta.

Bojim se da je Nizama bila previše hrabra za kukavičko društvo u kome je živela i u kome je pokušala da sačuva živu glavu i zaštiti svoje dete. Bojim se da će njena tragična hrabrost uplašiti neke druge modre prste da pritisnu pravu komandu na telefonu ili da šepajući uđe u stanicu. Bojim se da moramo pronaći način da njenu hrabrost zapamtimo i hrabrost svih drugih žena koje u snovima vrišteći beže od nasilnika uzdignemo i postavimo tamo gde mora stajati - u javi.

I znam, institucije su kao bombonjere – nikada ne znaš šta se nalazi unutra. Kao ni što ne znaš šta se nalazi u čoveku. Niti odakle mu smelost da ženu ponizi, oduzme joj dostojanstvo, pa i život.

Je l' to video negde? Je l' mu to rečeno da može? Rečeno da mora? Rečeno da nema druge? Ko mu je to rekao? Roditelji, društvo, slabost, religija, internet ili unutrašnji glas? Ne znam.

Ali bojim se.

Bojim se da su učeni tome, bojim se da su ohrabrivani i bojim se da ih društvo takvima oblikuje kao skulpture od gline koje se i na najmanji pritisak istog raspuknu u paramparčad. A onda isto to društvo donese cveće i zagrli pružajući dobru staru "a šta ćeš brate, tražila je sama" podršku. Lajk, folou, subskrajb, onda okreneš drugu hladnu stranu jastuka da lepše utoneš u ono svoje.

Bojim se da moramo da slušamo i filtriramo, bojim se da moramo da vratimo čula gde su nam bila pre nego što smo na horore oguglali, bojim se da moramo naći hrabrosti da poverujemo u sistem koji iznova zakazuje i svom snagom se bojim da nađem trunku nade da nisu sve bombonjere bajate i da u sistemu ima nade, samo mu treba prići dovoljno blizu. Oko struka blizu.

Uostalom, naći novi sistem.

I na kraju, bojim se da su nam potrebne još decenije držanja čaša vina u javnosti, ispeglanih košulja, javljanja komšijama i širokih osmeha da bismo došli do trenutka kada se iza spuštene zavese neće kriti nasilnik. Bilo kakve vrste.

Teme

Komentari 25

Hronološki Najpopularniji

Majka, žena...

23.08.2023 • 12:06

Sloboda nema cenu

Mnogo je ljudi sa narcisoidnim poremećajem. Sve se to i dalje skriva, prećutkuje... Koliko je samo života uništeno zbog takvih finih, uglancanih, naizgled uljudnih iako u njima zrno ljudskosti ne postoji. Ne kažu stari tek tako - Među ljudima med, a u kući jed.

7 2 +5
Bojanko

17.08.2023 • 08:38

Bojan iz Bojanke

Naslov sve objasnio.

9 1 +8
Majka

16.08.2023 • 23:08

Beg

Imam sreću da sam se spasila jednog narcisoidnog sadiste, kao i da sam spasila decu od njega. Sedamnaest godina gde sam sebe tešila "ma sve je u redu samo da se porodica održi". Pokušao je da me ubije dva puta, prijavila sam samo jednom jer sam u policiji imala veoma neprijatna iskustva gde komandir priča sa mojim bivšim i kaže "što je nisi ubio da vršimo uviđaj". To je prošlo tako da je opomenut i zabrana prilaska 24h posle kojih je on naleteo autom na mene gde me ko zna šta spasilo da ne budem mrtva i teže povređena. Nisam ga prijavila za to. Institucije su mi život zagorčale.
U našoj sredini, na institucionalnom nivou žena se ne poštuje. Šta da očekujemo onda da bude u narodu? Moj jedini savet kao bivša žrtva porodičnog nasilja je - bežite kolko vas noge nose ako ste u toj situaciji. Policija, socijalne službe neće vam pomoći.

31 2 +29

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.