Menjamo Maslačak za Crvenkapu, Švrću za Suncokret, Rodu za Lane, Vilu za Pčelicu ili Pčelicu za Cvrčka i mrava, Bubicu za Mrvicu, Čika Jovu za Kalimera, Vesele patuljke za Pandu, Leptirića za Pužića.
Ne, nije u pitanju trgovina ljudima u začaranoj šumi, iako tako zvuči. Ovo su oglasi koji danima, nedeljama, mesecima i godinama sevaju u univerzumu zvanom: Dobili smo vrtić, ali na drugom kraju grada.
U tom univerzumu žive gorepomenuti trgovci začaranim robljem koji su imali malo sreće, a vazduh dele sa onima koji imaju mnogo sreće jer uvek poznaju one prave "čarobnjake", ali i oni koji sreću nemaju nikada.
U najmnogobrojnijoj fejsbuk grupi koja okuplja novosadske mame pre neki dan čuo se vapaj: "Potrebna je pomoć!". Dete je dobilo vrtić u Šangaju, opština Indonezija, a živi na Detelinari, roditelji rade, bake i deke nisu opcija, novca za privatni vrtić nemaju.
Čitajući odgovore u nadi da ću pronaći neki nov, naišla sam samo na stare dobre "Ma strašno, a pričali su 'za našu decu' i 'bez dobre veze pri vrhu vlasti ne nadaj se ničemu'" koji su, gle magije, veštom rukom administratora nestali i pre nego što su ugledali nešto jaču svetlost dana jer je politizacija zabranjena u romantizovanim razmenama recepata.
Tome izgleda jedino i služi digitalni prostor koji okuplja mame. I ne samo u fejsbuk grupi. Vapaje već godinama čujem sa svih strana.
No, istina je dobro poznata. Znamo da je u Novom Sadu često nemoguća misija upisati u predškolsku ustanovu dete koje ispunjava sve uslove kao da, na primer, ima oba zaposlena roditelja i da nema nikog ko će da ga čuva. Nekada je nemoguće upisati i ono dete koje ima dodatne bodove – na brata ili sestru koji su već upisani, na to što je treće dete ili na to što je socijalno ugroženo.
Ali nije ni nemoguće da se desi sasvim slučajno, bezveze, čisto radi balansa u univerzumu. Desi se nekada čarolija sama od sebe, a nekada izgleda nije dovoljno ni ako poznaješ Petra Pana, Gulivera i Pandu lično. Nekada ni sto Leptirića ne pomaže.
A kažu da se gradi, da se planira i kažu da se subvencioniše boravak u privatnim vrtićima, ali koliko god se nešto govorilo, nikako da se manje dece nađe ispod zamišljene crte koja razdvaja neku bitniju od neke manje bitne dece. Ali besplatan je vrtić, kažu.
Jeste, ali se crta i dalje povlači nefer, a bodovi se kao čarobnim štapićem po noći iscrtaju i obasjaju pravila, protokole i fer sistem samo na kratko toliko da znamo da postoje - dok se već u narednoj sekundi izgube u tami, ostavljajući za sobom čarobni zvuk zvončića koji postaje sve tiši i tiši.
A u mraku su ogromne oči - i naše i one koje srećemo. A sretala sam ih razne. I one koje gledaju kroz tebe bledo dok im i rukama i nogama objašnjavaš kako imaš pravo i kako nije fer. Što te gledaju, ali ne vide ništa dok plačeš u svojoj bespomoćnosti, dok odlaziš besno i kad se vraćaš po ko zna koji put, da još jednom pokušaš. Viđala sam i one oči koje skreću pogled dok ti zatvaraju vrata i spuštaju zavesu na šalteru.
Ali sretala sam i one druge. One koji žele da pomognu, ali ne znaju kako. One koje razumeju svaku tvoju izgovorenu reč, ali su nemoćne. One koji znaju da mora drugačije, ali nemaju vezu u čarobnoj upravi, a ni hvatače snova. One koje dočekuju ujutru to tvoje "kilo mesa" sa toliko ljubavi da ti na tren vraćaju onu radost za koju si mislio da ne stanuje tu, tu gde nema pravde ni pravila.
Imala sam dete u privatnom vrtiću, ali mahanje skupim setovima igračaka, drvenim escajzima, didaktičkim plafonjerama i montesori planovima nije činilo da njegove oči budu srećne kada dolazim po njega. To je uspela tek vaspitačica iz ovog "siromašnog" državnog vrtića, servirka koja ga je volela kao svoje, izlizane stoput korišćene stolice i improvizovane proslave rođendana bez torte. I niko nije bio srećniji od mene kada ga nasmejanog ostavim i istog takvog pokupim, zagrlim i osetim miris tuđeg parfema na njemu - znajući da je i tamo grljen.
Voleo je drugare, voleo je vaspitačice i naučio je toliko puno – sit, čist i inspirisan. Uostalom, u kuhinji je i lonac čaroban jer isto jelo napravljeno tamo biće stotinu puta ukusnije nego kod kuće.
Staviću ruku na srce i biti sasvim iskrena u svom iskustvu – tamo, sa decom, stvarno rade vile, zlatokose i crvenkape i mislim da svako dete u gradu zaslužuje makar šansu da bude deo priče koja, ako ne spolja u šta smo sasvim uvereni, makar unutra poštuje pravila i igra na fer – toplo, ispravno i profesionalno.
Izjeda me bes što ljudi godinama konkurišu, što ih odbijaju, što se primoravaju da pronalaze načine s ove strane duge, što na silu prelaze granice, odbacuju skrupule i gaze po čemu god je potrebno ne bi li obezbedili sebi ono što zaslužuju. A besna sam i zbog nas, nešto srećnijih koji svakog dana vozimo dete na drugi kraj grada, jer u ovom blizu vrtiću mesta za moje nebitno dete nije bilo.
Svi znamo da je pitanje vrtića u Novom Sadu goruće. Nešto se sagradi tu i tamo, nešto se preduzme, ali za začaranu šumu u plamenu, jedna čaša vode i još dva lavora neće učiniti ništa.
Potrebna je, bojim se, mnogo snažnija strategija i mehanizacija, mnogo više novca, manje interesa i više od sedam patuljaka da oslobode pravdu od začaranog muljanja.
Ili jedna Elza sa dobrom ekipom da oslobodi čarobnu šumu, sruši branu, pobedi zle duhove i pomogne braći severcima da još lepše skuvaju taj najbolji pasulj i testo sa sirom. Sigurno postoji način da lonac bude dovoljno velik za sve.
.jpg "Dan koji još uvek traje")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 16
Tata
Par njih znam koji su regularno dobili vrtic, svi ostali ili poznaju neku vaspitacicu, nekog u opstini(SNS), pokrajni(SNS) ili su jednostavno platili x osobi(SNS). Cene privatnih vrtica rastu. Kad je dete zadovoljno vrticem i ide u taj vrtic godinu - dve posle je jako tesko prebaciti a ne izazvati razocarenje kod deteta...
Neš ***at
Žena mu ne radi, po ceo dan je sa decom, zašto da idu kaže….
I nikom nista, sve kul….
Živimo u istoj zgradi, ulaz do ulaza, ja plaćam 26000 privatni vrtić (8000 mi vrate) , oboje radimo i nemam snsovca da mi upise ovo jedno dete u isti taj vrtic gde je ovaj upisao svo troje bez osnovnog uslova da su roditelji je***o zaposleni bre!!!
Ivana
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar