Ne postoji tipična srpska hrana

Novosadska izdavačka kuća "Akademska knjiga" objavila je "Istoriju Srbije" redovnog profesora na Nacionalnom univerzitetu Irske Dejana Đokića.
Ne postoji tipična srpska hrana
Foto: 021.rs

Srbija je bila uključena u događaje koji su oblikovali savremeno doba, ali je njena istorija malo poznata i često pogrešno razumevana. Pisana lako razumljivim jezikom, knjiga Dejana Ðokića se čita kao uzbudljivo štivo koje pokriva celokupni istorijski raspon istorije Srbije, od seoba Slovena u šestom veku sve do danas. Ðokić pokazuje kako su seobe stanovništva, kontakti sa susednim državama i narodima, kao i strateški važan geografski položaj na raskršću Istoka i Zapada uticali na istoriju Srbije i srpskog naroda.

Uz dozvolu "Akademske knjige" donosimo vam odlomak iz ove knjige.

Koliko je tipična srpska kuhinja?
 
Ne postoji tipična srpska hrana, ne postoji tipičan srpski izgled, niti postoji jedinstvena srpska moderna arhitektura; sve to od Srbije čini sasvim tipičnu evropsku zemlju. Uprkos ratovima i razaranju koji se obično vezuju za ovaj deo Evrope, u Srbiji, kao i drugim delovima Balkana, preživelo je bogato istorijsko nasleđe. Posetilac će u Srbiji moći videti pravoslavne manastire, rimokatoličke katedrale, džamije iz perioda Osmanskog carstva i jevrejske sinagoge. 
 
Moći će da uživa u mađarskoj arhitekturi secesije u Subotici, mešavini centralnoevropske arhitekture (pravca stvorenog u kasnom XIX veku zarad "evropeizacije" grada zamenom zgrada iz osmanskog perioda) i brutalizmu socijalističke ere u Beogradu, ali i u ponešto haotičnom šarmu Niša i Pirota ili orijentalnog ugođaja u Novom Pazaru.
 
Nema srpskog obroka koji počinje bez mezea, predjela koje obično uključuje stari ili mladi sir od kravljeg i ređe ovčijeg ili kozjeg mleka, kajmak, ajvar (umak sačinjen od pečenih paprika i u nekim varijantama plavog patlidžana), pršutu i proju (kukuruzni hleb), le- pinju ili pogaču (lokalne verzije somuna i fokače). 
 
Kuvana ili pržena jaja, kajmak, pršuta ili slanina predstavljaju tradicionalni doručak, kao i kačamak i popara. Sveže i sušeno voće još jedan je sastavni deo srpskog jelovnika. Poslednjih godina Srbija je postala jedan od najvećih svetskih proizvođača i izvoznika maline, s godišnjim izvozom od 80.000 do 100.000 tona. 
 
Šljivovica, loza, dunjevača, viljamovka i druge vrste rakija piju se i kao aperitiv i za bolje varenje, ponekad u vreme doručka, ali mnogo češće kasnije tokom dana ili uveče. Postoji duga tradicija pravljenja vina, oživljena u novije vreme, posebno u istočnoj i centralnoj Srbiji i u Vojvodini. Lokalne pivare prvi put su otvorili centralnoevropski pivari u XIX veku. 
 
Verovatno najpopularnije jelo su ćevapčići (doslovno mali kebabi), pečeno mleveno meso u obliku manjih kobasica, slično turskim kebabima; burger-verzija se zove pljeskavica. Takođe su popularne i druge vrste grilovanog mesa, obično svinjetina, govedina i piletina, baš kao i pečenje od svinjetine, jagnjetine i teletine. 
 
Popularna jela takođe su musaka (srpska vezija poznatijeg grčkog jela) i sarma (pirinač i mleveno meso uvijeni u list kupusa). Meso i na mesu zasnovana jela nisu uvek bila konzumirana toliko redovno kao danas, zato što nisu bila pristupačna najvećem broju ljudi. U dobroj meri nalik latinoameričkim zemljama, srpski tradicionalni jelovnik sastojao se od proteinima bogatih pasulja i kukuruza. Za pasulj bi se moglo reći da je srpsko nacionalno jelo, pripremano na raznovrsne načine, najčešće kao prebranac (zapečeni pasulj) i pasulj (retka čorba od pasulja) i oba se spremaju u vegetarijanskoj verziji ili sa slaninom i kobasicom.
 
"Srpski pasulj" popularno je jelo širom bivše Jugoslavije, u Austriji i Nemačkoj, zemlji s velikim srpskim iseljeničkim zajednicama i zajednicima drugih naroda bivše Jugoslavije. Druga tradicionalna hrana uključuje gibanicu (testo filovano sirom) i burek (sličan mediteranskim i bliskoistočnim varijantama), obično praćeni jogurtom (ponešto gušći tip turskog ili bliskoistočnog ajrana). Ta i slična jela mogu se naći širom Balkana i deo su nasleđa i uticaja Osmanskog carstva, ali u nekim slučajevima i vizantijsko-grčkog i venecijansko-dalmatinskog uticaja.
 
No, postoji i jak centralnoevropski uticaj na srpski jelovnik. Vrlo su popularne šnicle (od nemačke reči Schnitzel), ponekad servirane kao rolovane, prekrivene ili punjene kajmakom; taj tip šnicle, iz ne baš sasvim jasnih razloga, nazvan je po Karađorđu, vođi ustanka protiv Osmanlija iz 1804. Druga česta jela su gulaš i paprikaš, koji svedoče o mađarskom uticaju na srpsku kuhinju. Za jednu zemlju bogatu rekama, riba ne zauzima toliko istaknuto mesto kao crveno i živinsko meso, ali su riblja čorba i pohovana riba (pržena bela riba u brašnu izmešanom s jajima) popularna jela koja se obično jedu tokom pravoslavnih praznika.
 
Širom Srbije postoje sjajne kafane (tradicionalni restorani od kojih neki služe prefinjenu, lokalnu verziju nouvelle cuisine), obično sa živom muzikom. Postoji jaka kultura sedenja u kafićima. Srbi svih doba vole da provode sate u kafićima koji podsećaju na centralno-evropske kafee, ispijajući italijansku ili tursku kafu. Za razliku od Bosanaca i Grka, mnogi Srbi nastavljaju da ovu drugu zovu "turska kafa" po njenom izvornom imenu, iako je poslednjih godina prisutna tendencija da se koristi neutralno ime kao "domaća kafa", verovatno kao poslednja faza deosmanlizacije Srbije koja je započela u XIX veku. 
 
Italijanski restorani i kiosci brze hrane prodaju (ponekad izvrsnu) picu i pastu i mogu se naći širom zemlje, a takođe je popularna kineska i azijska brza hrana. Noviji fenomen je veći izbor hrane za vegane i vegetarijance u srpskim restoranima, iako i dalje dominira ponuda zasnovana na mesu.
Istorijski hotel "Moskva" u Beogradu, u kojem bi naš imaginarni posetilac Srbije mogao da odsedne, posebno dobro simbolizuje bogatu i složenu prošlost ove zemlje. Njegov današnji centralnoevropski izgled zapravo mnogo duguje sanktpeterburškoj arhitekturi (uprkos imenu hotela). Između ostalih poslastica, hotelski kafe nudi Moskvu šnit (Schnitte), kolač austrougarskog stila koji Beograđani često jedu nakon konzumiranja ćevapčića ili sarme u nekoj od mnogobrojnih gradskih kafana. 
 
Hotel se nalazi u centru, na beogradskom trgu Terazije (reč iz osmansko-turskog perioda) i do njega se stiže Balkanskom ulicom od glavne autobuske stanice i, sve donedavno, od glavne železničke stanice. Ova brdovita ulica čuva orijentalni osećaj, zahvaljujući radnjama poslednjih zanatlija u gradu. 
 
U blizini je i improvizovani buvljak gde lokalni Romi i bliskoistočni migranti prodaju raznorazne stvari koje nekim čudom pronalaze kupce. Gavrilo Princip i drugi Mladobosanci živeli su u ovom kraju pre nego što su poslednji put otputovali kući, nekoliko nedelja pre atentata u Sarajevu 1914. 
 
Spomenik Principu, otkriven 28. juna 2015, nalazi se u ovom delu grada. Terazijski trg takođe vodi do Knez Mihailove ulice koja je pešačka zona, a čija moderna evropska arhitektura i brojni kafići unose atmosferu Pariza i Beča u grad. Ova pomodna ulica služi kao beogradska promenada i povezuje Terazije sa Kalemegdanskim parkom i tvrđavom iz srednjovekovnog i osmanskog doba.
 
***
 
Dejan Đokić je redovni profesor istorije na Nacionalnom univerzitetu Irske, Mejnut (National University of Ireland, Maynooth). Prethodno je bio redovni profesor istorije na Goldsmits koledžu Univerziteta u Londonu (Goldsmiths, University of London), gde je osnovao Centar za studije Balkana. Predavao je i na Univerzitetu u Notingemu (The University of Nottingham), Birkbek koledžu Univerziteta u Londonu (Birkbeck, University of London), i na Školi za slovenske i istočnoevropske studije Univerzitetskog koledža u Londonu (SSEES UCL), na kojoj je i diplomirao i doktorirao. 
 
Više o njemu, kao i knjizi "Istorija Srbije", pročitajte na sajtu "Akademske knjige".
  • BoeserWolf

    21.11.2023 00:44
    Da su ovi komentatori koje istina jako boli ikad izašli iz svog sela, znali bi da je ovo sto covek napisa sve gola cinjenica. Mada znaju oni I ovako samo nece da priznaju
  • Bogi 59

    02.11.2023 16:39
    Istoričari
    Zalud truda u vremena.
    Ako je Srbija tako obična,
    a zašto pisati o njoj ?

    Tolike izmešane kulture,
    u hrani, umetnosti a Srbija tako obična.

    Gde se još jedu čvarci i
    ko pravi Vasinu tortu ?
    Gde se još pravi Kladovski kavijar i beli bubrezi itd.

    Ko izmisli Raško Moravski stil, konapisa Slovo Ljubve, ko napisa srpske
    epske i lirske pesme. Još
    su Grim i Gete pisali da je to u EU nešto jedinstveno.

    Razni istoričari, razne istorije a jedna je Srbija.
  • Vladan

    23.10.2023 14:35
    @Tomo
    Ne znam šta je smešnije, što se ložiš da Srbija i tvoja Bosna imaju bogatiju kuhinju od Vojvodine, ili da je originalnija. I jedno i drugo su repovi od tuđih trpeza, samo što ovde znamo još ponešto osim da nabadamo životinje na ražanj i stavljamo na žicu.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Terorizam optimizmom

Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.

Vek Čkalje: Ne postoji lek za smeh

"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."

Stotka

Konzolom u našim glavama u detinjstvu upravlja radost. To znamo i sami, a i videli smo u čuvenom Diznijevom crtaću.

Nestašice vode - možemo li ih sprečiti?

Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.

Ko je ovde debeo?

Trendovi današnjice koji se bave diktiranjem onoga kako treba da živimo, kako da se ponašamo, da mislimo i da radimo nameću nekoliko ključnih stvari.

Pravo na gaženje građana

"Vlast nam je i do sada pružala primere nekažnjenog divljanja u saobraćaju ali to je bilo rezervisano samo za pripadnike 'elite'".