Krugovi Berlina 1936: Igre izvan svih granica

Autor: Tamara Malešev

Info

16.09.2023.

09:38 > 09:38

Olimpijske igre u Parizu 2024. godine već su tema u javnosti. Međutim, ovog puta vraćamo se u prošlost.

"Akademska knjiga" objavila je knjigu "Krugovi Berlina 1936" Tamare Malašev. Knjiga rasvetljava sudbinu atletičara Kraljevine Jugoslavije, koji su na svečanom otvaranju XI Letnjih olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine odbili da pozdrave vođu Trećeg rajha Adolfa Hitlera nacističkim pozdravom – dizanjem desne ruke.

Uz dozvolu izdavačke kuće "Akademske knjige", portal 021.rs donosi vam odlomak iz knjige.

Igre izvan svih granica

Na Igrama te davne, 1936. godine, atletičari nisu bili jedini tadašnji jugoslovenski takmičari u Berlinu. Ekipa Kraljevine Jugoslavije brojala je rekordna 93 predstavnika u atletici, biciklizmu, gimnastici, jedrenju, kajakaštvu, mačevanju, plivanju, rvanju, skokovima u vodu, vaterpolu i veslanju. Bio je prijavljen još znatan broj učesnika, ali iz raznoraznih razloga nisu učestvovali.

Značajnijih uspeha nije bilo, osim u gimnastici gde je najbolji gimnastičar Jugoslavije svih vremena Slovenac Leon Štukelj osvojio srebrnu medalju na krugovima, svoju šestu na Igrama, i to u 38. godini života. Štukelj je na Olimpijskim igrama u Parizu 1924. godine osvojio dve zlatne medalje, a u Amsterdamu 1928. jedno zlato i dve bronze.

Pobednik je bio Alojz Hudek iz Čehoslovačke, jedan od retkih koji se umešao među najbolje jer je većinu medalja osvojila Nemačka, zahvaljujući, između ostalog, i naklonosti sudija. Jugoslovenske gimnastičarke su se plasirale na izvanredno četvrto mesto iza Nemačke, koja je bila prva, druge, Čehoslovačke i treće, Mađarske.

Berlinske Igre su od samog starta pratile i raznorazne "predigre". Mnoge od njih će dobiti oznake "prima" i "naj", neke pozitivne, a još više će biti negativnih predznaka. Ali toliko buke, u tada velikom svetu, teško da je izazvala bilo koja druga olimpijska fešta. Rekordan je bio, između ostalog, broj kandidata za tu fatalnu godinu. Čak jedanaest gradova.

Na sednici Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) u Barseloni 1931. godine pobedio je Berlin, a Nemačka je istovremeno i za istu godinu dobila i organizaciju IV Zimskih olimpijskih igara u Garmiš Partenkirhenu. No, to je još bilo doba tišine. Čak i kod domaćina. Naime, čak i sama nacionalsocijalistička stranka Nemačke, tada još bez velike moći, bila je protiv organizacije Igara, da bi tek kasnije, nakon 30. januara 1933. godine kada je Adolf Hitler postao kancelar, naglo promenila stav.

Shvatila je značaj Igara za propagiranje svojih ideja i krenula svom snagom u njihovu afirmaciju. Formirane su brojne grupe za propagandu, posebna zaduženja data su ministarstvima kulture i inostranih poslova da bi se svet uverio u snage, sposobnosti, ekonomsku i političku moć Trećeg rajha.

Naređeno je da se Igre iskoriste kako bi pružile očigledan dokaz posebnih vrednosti pripadnikâ germanske rase – na svim poljima, od sposobnosti organizacije, ogromnih sportskih borilišta, pratećih objekata, puteva, mostova, novih fascinantnih ideja, do, nadali su se, potvrde dominacije svojih "nadljudi" pri podeli olimpijskih medalja.

Pri svemu tome, Rajh bi pred svetom morao da pokazuje samo svoje svetlo lice besprekorno uređenog i u dovoljnoj meri demokratskog društva, bez obzira što su već bile donete i sprovođene represivne mere protiv Jevrejâ, komunistâ i ostalih protivnika očiglednog fašističkog karaktera domaće vlasti.

Pokušano je da se manje vidljivim učine antisemitske parole, da se ne pokazuje kako velelepne objekte grade zatvorenici, te da se, bar ne na sav glas, u istu ravan sa Jevrejima ne svrstavaju i pripadnici slovenskih naroda, koje su već dugo smatrali nižom rasom.

Ogromni napori nacističke Nemačke da predstavi sebe kao dostojnog i najboljeg domaćina Igara, autentičnog tumača svetski popularne olimpijske ideje, oličenje mira, poštovanja i prijateljstva svih naroda sveta bez obzira na rasnu, versku ili drugu pripadnost – nisu mogli zavarati ceo svet. Bar ne jedan njegov, istina, sasvim mali deo.

Među onima koje nije poneo talas divljenja prema olimpijskim pripremama Nemačke, talas koji je preplavio mnoge novine i radio-stanice, bile su Sjedinjene Američke Države. Konkretno, član MOK-a, Amerikanac, Ernest Li Janke. On je jasno ukazao na štetnost nacizma po olimpijske ideje, ali je 30. juna 1936. godine kritikovan i nadglasan na sednici ovog tela, koje se još slušalo i poštovalo.

Janke je isključen sa sednice, izbrisan iz članstva, a na njegovo mesto izabran je tadašnji predsednik Američkog olimpijskog komiteta Ejveri Brendidž. Dosta ranije i sam prvi čovek MOK-a, belgijski grof Anri Baje-Latur, posle posete Nemačkoj i razgovora sa Hitlerom, potpisao je proglas u kojem uverava da je atmosfera u zemlji domaćina takva da će svi uslovi, utvrđeni Olimpijskom poveljom, biti poštovani, da pozivi na bojkot Igara nemaju uporište i podršku u MOK-u, te da su oni politički motivisani.

Tako je ućutkana zvanična opozicija Igrama, a već je bila zaboravljena i ideja o paralelnim, takozvanim Narodnim olimpijskim igrama u Barseloni, koju su podržavale mnoge zemlje. Naime, Španiju je već bio zahvatio građanski rat pa su olimpijske ideje morale u drugi plan. I "otac olimpijskih igara" Pjer de Kuberten, već star i bolestan, nije uopšte shvatao da Nemačka svojom naci-politikom može da ugrozi olimpijski duh, te se nije ni oglašavao povodom te teme.

Otpor Igrama u Berlinu nije mimoišao ni Kraljevinu Jugoslaviju, bez obzira što je imala potpunu i jasnu podršku zvanične državne politike, što se videlo po praćenju štafetnog prenošenja olimpijskog plamena i po dodeli odlikovanja organizatorima Igara.

Objavljeno je čak stotinu potpisa tada poznatih sportista, koji su podržali tekst novinara Vladimira Dedijera u listu Politika "protiv duha iduće Olimpijade". Među potpisnicima su bili tada popularni atletičar Dragoš Stevanović, te fudbaler Milutin Ivković Milutinac, a navodno je u nastanku teksta učešća imao i potonji komunistički prvak Ivo Lola Ribar.

Bilo je glasova i o navodnoj otmici olimpijske baklje, ali se od te ideje odustalo pošto je doprla do ušiju policije. Sam Stevanović nije učestvovao na Igrama, Milutinac takođe, kao ni fudbalski tim Jugoslavije zbog neke druge afere. Nemamo podatak da li je među potpisnicima bojkota bio i Jovan Mikić, mladi pravnik i tada vrlo poznat atletičar, ali je on ipak otišao u Berlin da bi se posle, do kraja svog kratkog života, gorko kajao zbog tog čina.

Nemačka se, bez obzira na kritike i bojkote, ekspresno i silovito pripremala za Igre. U blizini dvorca Šarlotenburg izgrađen je ogroman stadion, divovski betonski amfiteatar, tvorevina arhitekte Vernera Mara, koji je mogao da primi čak 100.000 gledalaca. U neposrednoj blizini olimpijskog stadiona podignut je kompleks objekata za plivanje i skokove u vodu, takođe velelepan i sa tribinom od 20.000 mesta.

A radi što pompeznije ceremonije proglašenja pobednika uređen je specijalni prostor naspram takozvanih maratonskih vrata, gde je podignuto postolje visoko čak sedam metara i postavljeno teško zvono.

Uz brojne novine, za ove Igre je prvi put organizovano i štafetno donošenje olimpijske baklje sa Olimpa, gde je ona upaljena pomoću uveličavajućeg stakla na grčkom suncu. Štafeta je krenula 20. jula 1936. godine, a stigla je u Berlin 1. avgusta. Trasa je bila duga 3,075 kilometara, prolazila je kroz Grčku, Bugarsku, Kraljevinu Jugoslaviju, Mađarsku, Austriju, Čehoslovačku, te kroz Nemačku.

Kroz Jugoslaviju je baklju nosilo 575 sportista, svako po kilometar, prolazila je kroz Niš, Beograd i Novi Sad, a po pisanju tadašnje štampe, svuda je bila dočekivana sa oduševljenjem. Ideju o donošenju olimpijske vatre dali su i razradili Karl Dim i Teodor Levald.

Novina je bila i takozvano Olimpijsko selo, što je kasnije, kao i olimpijski plamen, postalo sastavni deo svih olimpijskih igara. U Berlinu su to bile jednospratne kuće, kasnije korišćene kao kasarne, ukupno 140 zgrada izgrađenih na oko 14 kilometara od olimpijskih borilišta.

Tamo su bili smešteni gosti, dok su domaći takmičari, Nemci, bili na drugoj lokaciji. Mnogi olimpijci, među kojima i Jugosloveni, smatrali su i ovaj potez znakom nadobudnosti i osionosti domaćina, koji je i na ovaj način želeo da pokaže kako bela, arijevska nadrasa neće da se meša sa ostalim ljudima niže vrste!

O tome će biti reči kasnije, kada budemo objašnjavali situaciju u vezi sa samim svečanim otvaranjem Igara i takozvanim olimpijskim pozdravom.

***

U knjizi "Krugovi Berlina 1936" autorka je istražila i prikupila relevantne dokaze o tome šta se dešavalo na Olimpijadi, ali se bavi i životima i sudbinama jugoslovenskih olimpijaca, kao što su Vane Ivanović, Jovan Mikić Spartak, dr Veljko Narančić, Milan Stepišnik, Aleksa Kovačević, Jaša Bakov, Jelena Stojanović i ostalih koji su učestvovali na Igrama.

Tamara Malešev je olimpijka, bila je članica tzv. "bele ekipe" reprezentacije Savezne Republike Jugoslavije na Olimpijadi u Barseloni 1992. godine. Zbog sankcija međunarodne zajednice, jugoslovenski olimpijski tim nije učestvovao u svečanom defileu na otvaranju Igara.

Više informacija o knjizi i autorki, Novosađanki koja živi u Ohaju, možete da pogledate na sajtu Akademske knjige.

Teme

Akademska knjiga Tamara Malešev

Komentari 0

Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.