Novosadska kvadratura sećanja

Na prostoru kojim zavlada mašinerija građevinskog carstva ostaje malo šta.
Novosadska kvadratura sećanja
Foto: 021.rs
Po arhivama žute pohranjeni dokumenti, bajati planovi, poneki isečak iz novina. Ostaje memorija ljudi koja ima nepredvidivi rok trajanja. 
 
Uz porodična okupljanja sve češće dolazi i karta za prošlost, uslede podsećanja na ono što je bilo i potonje ubeđivanje da su se neki momenti odigrali drugačije nego što mislimo. Bude tu sitnica u kojima, zbog "običnosti", nismo prepoznavali potencijal da ostanu upamćene.
Baš zbog te lažne nevažnosti, što smo dalji o trenutka u kojem se "ništa specifično" nije dogodilo, veće su šanse da će uspomena postati izmaštana. Dodaju se detalji, menjaju se imena, boje, raspored stvari u prostoru, sve do nesigurnosti da li vam se nešto zaista dogodilo ili ste, možda, sanjali.
 
Tako je bilo i posle nedeljnog ručka, kada je na red stiglo prisećanje na jednog od prvih komšija sa Novog naselja, Čika Mileta, sa kojim sam voleo da odlazim na Sajlovo. Vraćanje u detinjstvo promeni i vokabular, govori se u deminutivima. 
Nečega se čovek jasno seća, ali postoje granice posle kojih počinje lutanje između doživljenog i izmišljenog. Pakla cigareta koje se odavno ne proizvode, odbačena dečija kolica iz prošlog doba, možda su zaista bila na putu do lepe kuće skrivene u šumi na Sajlovu, ali je veća šansa da su to usputno pridodani detalji.
 
Da hoću da proverim te stvari - ne mogu. Taj svet pri Rumenačkom putu - zajedno sa nekadašnjom letnjom rezidencijom eparhije - obrisan je. Sve što je tamo bilo, nedugo nakon Čika Mileta, zbijeno je u neuredne arhive prošlosti.
 
Šta će biti dalje s prostorom, pitanje je. U nekim planovima park je pod zaštitom i mogao bi da bude od koristi svima. Strepnja je u tome što se planovi menjaju, pogotovo kada se u njih doda primesa od nekoliko nula. Pored je trebalo da bude sportski park koji je s protokom vremena dobio oblik stambenog kompleksa. Prilaz nekadašnjoj park-šumi "pažljivo" je zakrčen šutom i nameštajem, pojedina stabla su se obrušila i ostali su tragovi da se naslućuje šta se tu nekada nalazilo.
 
Razumljiva je ozlojeđenost Novosađana kada im uspomene u prostoru zamenjuju kvadrati. Ljudima se potkopavaju sećanja. Život u gradu osudio vas je na to da razgovor tokom šetnje možete da započnete sa "Tamo je nekad bio..." Ono što se proglasi planom za razvoj grada ne pita mnogo za pojedinačno iskustvo. 
 
Priča o prošlosti obično je provučena kroz nostalgične crno-bele ili sepija filtere. Novosađani će svoju prošlost, čini se, videti zelenijom, jer budućnost ima boju betona.
Sudbina Novog Sada, kao i mnogih drugih gradova, podrazumeva zamenu specifičnosti zarad generičkih prostora. Masovnu izgradnju prati i ono što se nazvalo "organizovanim zaboravom" koji bi da sakrije to da se gradilo i drugačije, u korist građana, a ne nužno investitora. 
 
Sećanje je važno, ono govori i o životu izvan poželjnih istorijskih narativa. Neko će morati i da podseti na sve ono što je u ime napretka sahranjeno. Možda se iz toga rodi želja da se neki komad zemlje sačuva od (raz)gradnje. Utočište utehe je misao da će na mestima naše prošlosti neko drugi stvarati nova sećanja i da će se život, kakav-takav, nastaviti. 
 
I zato urbanisti mogu na površini kruga da projektuju kvadrate. Potom će ljudi na tim kvadratima planirati život. Izmeriće se hektari, podeliti parcele, ucrtati zgrade, odrediće se parking mesta i zeleni krovovi. Sve će se rešiti osim onoga što se jasnijim pokaže tek kasnije - kvadrature sećanja. 
  • Tamo je bio

    17.01.2024 22:50
    Tamo je bio nekad Novi Sad.
    Sada je tamo neka 'galens favela'
  • daždevnjak

    17.01.2024 19:04
    Dobar tekst. Ne znam šta je po autorovom mišljenju gori greh: kada gaslight-ujemo sami sebe, ili kad nam to rade razni društveni radnici, hroničari i drugi kojima je zajednički imenilac to što su izvukli neku korist od transformacije grada. A svi se prave nepristrasni.
  • Новосађанка

    17.01.2024 17:57
    Врт мога детињства
    Лепа прича! Буди многе успомене из 60-тих година прошлог века. Ту смо се ми деца често играли и успут маштали о некој лепој будућности.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Bolji život - da ga zgrabim

Poslanici i odbornici prethodnih dana blokirali su ulaz u sud u Novom Sadu u nameri da ukaže na rad istražnih, kako se to kaže, organa.

Da li je Tramp zaista pobedio?

Nekoliko dana nakon predsedničkih izbora u SAD, sa druge strane Atlantika stižu neočekivani glasovi da kandidat Republikanske stranke Donald Tramp - nije pobednik.

Tuga i bes

Neko je pametno napisao "Kad mnogo boli, ćutim". Nemanje reči, ostanak bez teksta, muk i tišina najčešće su tu kao deo one strašne ponavljajuće noćne more.

Terorizam optimizmom

Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.

Vek Čkalje: Ne postoji lek za smeh

"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."

Stotka

Konzolom u našim glavama u detinjstvu upravlja radost. To znamo i sami, a i videli smo u čuvenom Diznijevom crtaću.

Nestašice vode - možemo li ih sprečiti?

Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.

Ko je ovde debeo?

Trendovi današnjice koji se bave diktiranjem onoga kako treba da živimo, kako da se ponašamo, da mislimo i da radimo nameću nekoliko ključnih stvari.