Akušersko nasilje i prosto primoravanje

Juče se po internetu brzinom svetlosti proširila priča da je mlada majka u porodilištu u Sremskoj Mitrovici pretrpela torturu tokom loše vođenog porođaja.
Akušersko nasilje i prosto primoravanje
Foto: Pixabay
Bila je žrtva kako fizičkog, tako i verbalnog nasilja, a krajnji ishod bio je fatalan po bebu. Njenoj priči pridružile su se mnoge druge žene navodeći svoja iskustva u domenu istog: neprofesionalizam, nasilje, poniženje i posledice svega toga sa kojima i dalje žive.
 
Broj žena koje su se na internetu za samo jedan dan priključile talasu ispovesti je ogroman – čak i da oduzmemo onaj broj, odokativno, gde su žene možda pogrešno nešto protumačile, doživele ili sećanje iskrojile drugačije - i dalje je ogroman. 
Ne znam kako vi, ali lično sam čula, pročitala a i videla svojim očima strahovito mnogo primera akušerskog nasilja iako, zanimljivo, nisam mnogo imala prilike da čujem drugu stranu – lekare. Da čujem šta oni kažu na sveprisutno akušersko nasilje i gde mu pronalaze falinke, a da li i gde mu pronalaze opravdanja.
 
Sem nedavno, na nekom podkastu gde je ginekološkinja pričala o tome. S jedne strane apsolutno je osudila bilo kakav neljudski tretman koji se kosi sa etikom, profesijom i zakletvom i iznela stav da tome treba stati na put. Nasuprot tome, ukazala je i na to da je priprema, sam porođaj i ono što sledi nakon njega, za trudnicu, period pod strahovito snažnim nabojem i hormona i emocija. 
Tokom tog perioda, logično, žena može da čuje, oseti ili iskonstruiše u glavi, srcu i očima više, manje ili drugačije nego inače, te da povišen ton, čvrsta ruka, stroga disciplina od samog osoblja su, nekad, ono prelaženje granice koje nekad prosto mora da se desi. Ono i dalje, kaže, spada u domen prihvatljivog jer je u pitanju viši cilj. Žene na porođaju prosto nekad ne sarađuju. 
 
Međutim, čini mi se da se ceo proces doživljava, sprovodi i propoveda onako isuviše jednostavno: Trudnice prosto MORAJU da znaju da su došle da obave jedan težak posao i da MORAJU da slušaju pažljivo šta im lekari kažu, da MORAJU da izvršavaju naredbe kako bi proces trajao što kraće, a ishod bio što bolji, i da MORAJU sve ono što se od dvosmernog napora i timskog rada očekuje od svakog igrača. 
 
S druge strane, Lekari prosto MORAJU da učine sve da bi ishod bio dobar, oni MORAJU da obave svoj deo zadatka za koji su plaćeni od strane pacijentkinje. Oni MORAJU da informišu pacijentkinje o svakom koraku, svakom potezu, planu, strategiji, ciljevima i svemu onome što je kao informacija pacijentkinji ključno da bi kontekst razumela bolje. 
 
Postavlja se onda pitanje gde nastaje problem ako je sve tako isuviše prosto i jasno? Možda je problem najpre u tome što porodilje nisu tu zbog lekara već obratno. One nisu upisale škole iz kojih izlaze obučene za svoj deo zadatka i doprinosa projektu zvanog medicinska intervencija, trezvena glava, profesionalni pristup i ostalo. One u školama za trudnice nisu čule da nešto može krenuti po zlu i niko im pre toga, institucionalizovano, nije rekao da bi skakanje po stomaku mogla biti opcija. 
 
One nisu učene da upravljaju avionom dok se bore sa temperaturom 40, a 17 članova posade im sede na plućima. One nisu polagale ispite iz asertivne komunikacije pod nabojem hormona. Nisu profesionalno obučene kako da budu idealni pacijenti. One nisu polagale zakletve, niti su obukle bilo kakve uniforme prilikom ulaska u porodilišta. 
 
Zbog toga, mi prosto ne možemo progutati priču o reciprocitetu na način na koji nam je predstavljaju, niti možemo prihvatiti porođaj kao zajednički posao. 
 
A problem je ne samo u lošoj percepciji i koncepciji celog procesa. On se ogleda i u tome što se nekome prosto može. Nekome se može da te vređa na kojoj god osnovi želi i to bez bojazni da će biti kažnjen, jer šta? Sistema nema. 
 
Nekome se može da te na toj istoj osnovi vidi kao goreg od nekog drugog, jer živimo u društvu koje se apsolutno ne bavi predrasudama na strateški način. Nekome se može da kaže "ako kod mene dolaziš privatno na preglede porodiću te pristojno, kako dolikuje" nauštrb onih koje vidi prvi put, jer mu se može, naći će opravdanje za svaku selekciju. 
Nekome se može da filtrira, da svoju ljudskost ukaže samo posebnima dok će onu neljudskost vešto upakovati u neko lagano opravdanje osnažen snažnom pozadinom i samouverenjem da beli mantili i gvozdena vrata otvaraju. 
 
Nekome se može, jer ima novac. Nekome se može, jer je u stranci. Nekome se može, jer je u muljažama preiskusan. Nekom se može, jer sistema nema.
 
I kako bi se krug savršeno uobličio, nekome se može još i više zato što nasilje ne jenjava. Brojne žene su prestravljene odlaskom u porodilište što tako snažno zaliva moć onih koji to žele i dalje zloupotrebljavaju. Novcem, vezama, bahatošću, čime god. 
 
I dok priča usmerena ka državi, odgovornosti, profesiji, obavezi i dužnosti da sve pacijentkinje posmatra kao živa bića i ništa manje od toga, sve manje dopire do onih koji bi eventualno probleme ovog tipa prosto mogli i morali sistemski da reše, ostaje nam da radimo ono što jedino možemo uz dodatak – moramo. 
 
Dakle, MORAMO da pričamo o akušerskom nasilju, MORAMO da govorimo javno o tome i MORAMO svojim iskustvima da tresemo kaveze. MORAMO da pustimo glasove i izvan porodilišta, jer se bolje čuju. MORAMO glasno da govorimo o imenima, događajima i ishodima. Bez buke nema promene.
  • Sonja

    20.01.2024 10:00
    Nista novo!
    Najraniji primer koji znam jeste poja tetka koja se poradjala u januaru 1960.godine u Betaniji. Imala je strasno tezak porodjaj i nisu hteli carski rez da joj urade, vec je tehnicar nalegao na stomak, da izgura bebu koja se zaglavila i kojoj je pukao krvni sud u glavi. Devojcica je umrla u oktobru, u strasnim mukam, a tetka vise nikada nije zelela da rodi dete. Drugi primer je moja komsinica koja je u kasnim tridesetim neplanirano imala blizanacku trudnocu. Mucila se satima, jer lekari nisu hteli da je porode carskim. Jedna beba je pritsnula dugu i ta koja je bila pritisnuta he imala ozbiljna ostecenja mozga, umrla kroz dve godine, bez ikakvog normalnog razvoja. Rasla je, ali nikakve motorne funkcije nije razvila. Treci slucaj je mog sestrica zena koja je u Vrscu dozivela da joj cupaju bebu iz utrobe, da su joj tom prilikom slomili ruku i rame i da to nisu prijavili roditeljima, vec su ih otpustili kuci sa napimenom da ako nesto primete imaju uput za Tirsovu.
  • Sanja

    19.01.2024 18:51
    Bravo za tekst
    Kod nas čim ostaneš trudan odmah tražiš vezu za ginekologa i kasnije za porođaj. Tako je bilo i pre dvadeset godina. Niśta se nije promenilo i u tome je suština problema. Sve dok se ne dogodi našoj ženi, sestri, ćutimo.
    Ćutanjem dajemo legitimitet.
    Možda je sada pravo vreme da progovorimo ili da zauvek ućutimo.
  • Novosadjanka

    19.01.2024 16:46
    Hvala bogu
    Hvala bogu i dr Djordju Petrovicu, najboljem coveku u Betaniji da je bio dezuran tog cetvrtka i spasio nam zivote, pa imam zdravo dete i traumu koja ce proci.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Tuga i bes

Neko je pametno napisao "Kad mnogo boli, ćutim". Nemanje reči, ostanak bez teksta, muk i tišina najčešće su tu kao deo one strašne ponavljajuće noćne more.

Terorizam optimizmom

Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.

Vek Čkalje: Ne postoji lek za smeh

"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."

Stotka

Konzolom u našim glavama u detinjstvu upravlja radost. To znamo i sami, a i videli smo u čuvenom Diznijevom crtaću.

Nestašice vode - možemo li ih sprečiti?

Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.

Ko je ovde debeo?

Trendovi današnjice koji se bave diktiranjem onoga kako treba da živimo, kako da se ponašamo, da mislimo i da radimo nameću nekoliko ključnih stvari.

Pravo na gaženje građana

"Vlast nam je i do sada pružala primere nekažnjenog divljanja u saobraćaju ali to je bilo rezervisano samo za pripadnike 'elite'".