"Dobar dan, ovde Acina mama, Aca ide u razred sa vašim detetom. Nije išao u školu tri nedelje, imao je zdravstvenih problema, a vaš sin ga je danas dočekao predivno – obradovao mu se, zagrlio ga, pitao ga kako se oseća i srdačno uključio u igru. Htela sam od srca da vam se zahvalim što ste tako lepo vaspitali dete i da vam iskreno kažem - svaka čast".
Osećaj je bio prelep, da ne lažem, posebno što je ta poruka došla niotkuda. Bila je proizvod nekog nenajavljenog blic odgovaranja bez prethodnih visinskih priprema i to joj daje na posebnosti – neko mi je pohvalio dete jer je takvo, u slučajno odabranoj situaciji, bez ikakvog nadzora i skrivene kamere i to na onom jako bitnom polju – u odnosu sa drugarima.
Aca je povučen, nesiguran i stidljiv dečak, nije popularan i ne izdvaja se. Pomalo usamljen, nema bandu i nije deo nekog klana. Nije mislio da će iko njegov povratak posebno da primeti i proslavi a to se desilo i ostaće, izgleda, u Acinom najlepšem sećanju.
No, ruku na srce, par trenutaka nakon radosti povodom pohvale koju sam kao majka niotkud dobila pomislila sam: Čekaj, čemu potreba? Čemu oduševljenje? Čemu "napismeno" da je sasvim prirodan i očekivani događaj tako važan da se upale reflektori i pusti suza radosnica? Iz nekog razloga ova me je poruka pratila u glavi od kako sam je dobila. Pratila me u prodavnici dok sam pakovala stvari u kesu, vozila, širila veš, prala zube, gledala kroz prozor, seckala povrće.
I svaki put kad recimo pročitam vest o nasilju u školama a koje se, čini se, intenziviralo, eksaliralo, i koje se negde zataškava silom, negde sasvim prirodno ne izlazi iz dečijih usta u strahu od osvete, tada sam o ovoj poruci mislila najviše.
Razmišljam - da li je nasilja u školama više nego ranije ili me oči i portali varaju? Da li ga sad samo više primećujemo u godini nakon Ribnikara, pa kad se desi razgrćemo i sklanjamo šiblje jer je ovo sada tema broj jedan? Šta je razlog tome? Je l' to zato što se svima može: jer Đukić Dejanović dremka u fotelji, škole zataškavaju incidente, deca na granici prelaze iste, a ona blizu granice prilaze da vide šta se dešava sa onima koji je pređu. Da li škole manje ažurno sprovode korake po protokolu upravo iz istog razloga jer su reputacije danas, kad je šiblje oko škola razgrnuto i sve uči uprte u nju, najbitnije? I da li su nam protokoli uopšte dobri?
Ali razmišljam i o onoj influenserki što je nedavno napravila haos na mrežama govoreći da više neće dozvoliti deci fotografisanje sa njom ukoliko joj ponovo roditelji budu prišli govoreći: Ja ne znam ko si ti, ali moje dete te voli. Ona je apelovala na roditelje da se hitno uključe u interesovanja svoje dece jer ne smemo dozvoliti trend podizanja novih bića iz ugla cimera i šofera.
Da li bi, da su bili bolje uključeni, roditelji dece koja su u nedavnim incidentima koji su se desili po školama širom Srbije saznali ranije da njihova deca trpe nasilje, ili pak da njihova deca žele da povrede i unize svoje drugare i drugarice? Da li je zaista teret evidentnog dečijeg samovanja i sveopšte usamljenosti u sopstvenim emocijama kakve god one bile na leđima jedne strane i isključivo roditelja?
Čini se da je taj od 9 do 5 posao i stres da se na njemu izgine preko mere kako bi se zaradilo onoliko koliko je dovoljno da se pokrije sve - jedini krivac. Nameće se da je ta pogibija na radnom mestu jedina bitka gde padaju glave, pa se u nastavku hoda zamišljeno, zombijevski. Smatra se da roditelji imaju izbor te da nova stvarnost nije eto, samo neka sila koju, siroti, ne kontrolišu.
I kada konstatujemo, uvidimo i svalimo krivicu na roditelje, njihov nemar i nebrigu oko dece, da li je to to? Da li iz kuće, iz kućnog odabira tv kanala, iz kućne biblioteke i onih kućnih tema o kojima se najčešće priča zaista sve ide? Jesu li roditelji jedini modeli na pisti?
Od tih 5 popodne kad taj poginuli roditelj i to dete koje drži sve u sebi napokon uđu u taj dom pa nekih 4 sata do narednog rastanka i odlaska u svako-svoje samovanje može da se usadi ono što će portale, školu, društvo i influenserku učiniti srećnima?
Da li sam, izistinski, osetila u duši punu zaslugu za tu lepu poruku koju sam dobila od Acine mame? Iskreno, samo delom. Zaslugu u ostatku nosi zajednica koju je u svom radnom danu sinak okrznuo; jedan mali detelinarski vrtić, jedna sjajna učiteljica, sasvim slučajno dobar komšiluk, jedan dobar prijatelj, nekoliko lepih osmeha koje je izmamio davajući kese pune stare garderobe neznancima u nevolji koji pozvone na vrata i strategija nadzora i kritičkog pristupa digitalnom i svakom ostalom sadržaju (e ovo jeste iz kuće, priznajem).
Acin dan popravio je neki mikrosvet kroz koji je od 9 do 21 prošao njegov drugar, nehotice i slučajno. Takav dodir izgleda je ona retka vrsta koja se vidi samo nekad, sve ređe pa je želja za dokumentovanjem i razumljiva.
Ovo nije priča o mom detetu. Ovo je priča o Aci i o njegovom mikrosvetu koji ne sme više biti satkan od slučajnosti, usputnih lepih namera i empatije koja je nekome ispala iz džepa slučajno u frci. Acin lep mikrosvet moramo da pravimo namerno, strateški, na silu i institucionalizovano. Mora postati makrosvet, bez radnog vremena, bez isključivih zasluga. Jer ako šiblja ima, to je zato što raste gde se ne održava.
OBRATI PAŽNJU! Osvežili smo platformu sa muzičkim kanalima, a preko koje možete slušati i Radio 021. Preporučujemo vam novu kategoriju -
LOUNGE, za baš dobar užitak i relax tokom dana. Vaš 021!
.jpg "Dan koji još uvek traje")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 5
Ina
Mare
Neko iz mase
Sistem i dobri socijalni okviri ovde ne postoje. Ali postoje ljudi,dobri ljudi. Još bolja deca. Ovo društvo funkcioniše samo zahvaljujuci upravo tim ljudima. I sve više cemo ih viđati..jer ovog zla nam je sad stvarno dosta. Ne dozvolimo da nam nametnu druge okvire- u vecini smo.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar