I pomislila sam: "Nas je izgleda mnogo više nego što mislim."
Baš ta nedoumica nešto je čime ustima punim beznađa završavam svako ćaskanje na temu principa, metoda, filozofija i načina prenošenja funkcionisanja života deci. Apsolutno svesna da sa principima koje ponese odavde neće preživeti ovo društvo sem ukoliko ga tona čiste sreće i nedostatka baksuzluka ne bude u stopu pratila, često posegnem za rečenicama i metodama kojih se i sama gadim i još češće lupim samoj sebi šamar i kažem "E nećeš vala".
Potom prihvatim da sam odlučila da dete vaspitavam onako kako ja mislim da treba, potpuno ili skoro pa potpuno svesna da će takav u ovoj zemlji, da izvinite, potpuno najebati.
Ovo je zemlja u kojoj "imati nekog negde" rešava sve, a mala deca se tome uče, kao što to najčešće biva, od malih nogu. To je moć u najčistijem obliku pa samim tim i cilj kome stremimo sami i vučemo i decu ka istom.
Imanje nekog negde dovoljno je samo po sebi da se bahatima, beskrupuloznima i najgorem šljamu unapred sklanjamo s puta, a nađemo li se na njemu - zgaziće nas, ili odbaciti da letimo 20 metara od pešačkog prelaza da doooobro razmislimo šta nam je to trebalo.
Imati nekog negde dovoljno je i da usmrtimo onoga na putu i da prođemo apsolutno nekažnjeno - ovde je i zakon takav da pogne glavu pod imanjem nekog negde. Eto, toliko je to bitno.
Ovo je zemlja u kojoj "znaš ti ko sam ja" ide u paru sa imanjem nekoga negde i moć je za sebe, ultimativni argument pesnice otpora toj truloj pravičnosti i pravdi koju oni koji nemaju nikog nigde pokušavaju da uspostave – siroti, ne znaju oni ko su ovi niti koga imaju gde. Dovoljno je u ovoj zemlji biti iz Žitorađe i automatski imati nekog negde, te se diplomatijom lagano može baviti i kojeko, ako se dovoljno zna ko je, je l', ko.
"Uvek budi bolji" rečenica je koju ova dva roditelja prevale preko svojih usta bar osam puta dnevno, po glavi deteta. I isto toliko se puta dnevno kroz ovu glavu provuče i ona posle: "A šta ako u suprotnom pravcu ide onaj koji je učen da uvek ima nekog negde i da 'boljost' kao vrednost niti poznaje niti je bitna – ona živi u tamo nekim rečima, u delima koja se ne mogu ni opipati, stvarima koje nisu prestiž i u glavama čiji je sadržaj potpuno nebitan."
Ako imaš nekog negde, u ovoj zemlji, biti bolji je stvar podsmeha – ne mora se ništa ako imaš nekog negde. Ti si svoje već uradio, možeš i ako hoćeš, da se priključiš tuči navijača recimo i da im objasniš neke stvari – ne zato što znaš neke stvari već zato što oni ne znaju ko si ti pa ih možeš pitati to. To je ona magična ulaznica u svet kakav stvaramo i Srbiju kakvu ne želimo našoj deci a koja, e pa do đavola, u njoj rastu.
I jedan dečak imao je nekog negde. I godinama je maltretirao moje dete – prvi put nađeni u takvoj situaciji govorili smo naše uobičajeno "uvek budi bolji" koje često ide uz "nasilje nije rešenje" i "beži od budale". Posle i više nego previše vremena desilo se to da je bes u glavi našeg deteta kulminirao, da je nekako uspeo da iznedri ono što nismo mislili da će u sebi stvoriti i svom silinom udario malog koji ima nekog negde; povredio ga i zauvek postavio na mesto na kom treba da bude.
Nisam bila srećna, a ni ponosna. A na sebe ponajmanje – jer očigledno ono "uvek budi bolji" već tako rano nije dalo dobar rezultat. Četiri godine i četiri hiljade "uvek budi bolji" kasnije, sinak mi je rekao: "Znaš, mama, sretnem ja njega u školi, javi se on meni, sve to OK. Ali svaki put kad ga vidim, ja ga nekako..." - "Šta, sine?" - "...mrzim."
I bez šale, ta reč je bila kao rez po sred stomaka – ono što najmanje želim da moje dete oseća je mržnja. Ali tu smo gde smo – da li zahvaljujući bahatosti tatinog sinčića, sistema koji neumorno zakazuje, našim metodama koje će uvek veličati samo i isključivo Srbiju kakvu želimo da vidimo ili adaptaciji deteta društvu uprkos svemu najboljem što želim da postanu.
Možda je goli opstanak u Srbiji konačan odgovor i možda smo igricu obrnuli – umesto da deca vaspitavaju Srbiju da uvek bude bolja, Srbija vaspitava roditelje – da nema druge.
.jpg "Poskupljuje porez na imovinu u Novom Sadu - pogledajte koliko ćete sada plaćati")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 20
Milomir
Miloš
Tasha
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar