Globalna neoliberna žurka: Dovoljno je puko preživljavanje

Autor: Mario Reljanović

Info

15.10.2024.

15:03 > 16:10

Svetski dan dostojanstvenog rada prošao je u Srbiji veoma skromno, praktično neprimetno.

Globalna neoliberna žurka: Dovoljno je puko preživljavanje

Foto: Pexels (Mihail Blagorodov)

To je sasvim u skladu sa neprimetnošću dostojanstvenog rada u praksi: taj rad u ovoj zemlji ne samo što predstavlja nedostižan ideal, nego se o njemu više ni ne govori – dovoljno je izgleda samo puko preživljavanje.

Nisu stvari, međutim, sjajne ni na globalnom nivou. Nisu bile ni ranije, ali se čini da se sve nepovratno zahuktava u pogrešnom smeru. Svet je trenutno – uz sve manje izuzetke – jedna velika neoliberalna žurka, na koju nisu pozvani oni koji stvaraju višak vrednosti, već samo oni koji u njemu bespoštedno uživaju.

Sve to liči na onu "slatku malu izvrnutu tortu" iz crtanog filma, dno je nekako dospelo na vrh. Nije stoga čudno što je Ilon Mask predložen za nagradu za odbranu ljudskih prava, dok Mario Dragi ne baš tako suptilno nagoveštava da socijalna država nema budućnost.

Najnoviji Izveštaj Međunarodne konfederacije sindikata (ITUC) potvrđuje da nema razloga za zadovoljstvo. Kvalitet uslova rada u svim delovima sveta opada. U odnosu na prethodni izveštaj (o kojem sam pisao ovde) samo su dve države (Brazil i Rumunija) popravile svoj položaj. Imajući u vidu da je Brazil prešao iz (najgore) 5. kategorije u 4, a Rumunija iz 4. u 3. kategoriju država, to i nije neki naročiti napredak.

Istovremeno, čak 13 zemalja je pogoršalo svoju kategorizaciju, među njima i neke od kojih to ne bismo do pre par godina očekivali (kao što su Finska i Švajcarska). U rangiranju zemalja inače postoji pet kategorija (i jedna posebna 5+ kategorija). U prvoj su zemlje u kojima dolazi samo do sporadičnih kršenja prava radnika; u drugoj su takva kršenja učestala, a u trećoj konstantna.

U četvrtoj kategoriji zemalja postoje sistemska kršenja prava radnika, dok u petoj ne postoje nikakve garancije da će autokratski režimi koji u njima vladaju poštovati bilo koje pravo radnika. U posebnoj 5+ kategoriji nalaze se zemlje u kojima je kršenje prava radnika izazvano drugim okolnostima koje ukazuju na potpuni raspad vladavine prava: građanski rat, spoljna agresija i slično.

Podaci o kršenju prava radnika, sa naročitim akcentom na kolektivna prava, deluju zaista zabrinjavajuće. Tako se prema Izveštaju pravo na štrajk krši u čak 87 posto posmatranih država, pravo na kolektivno pregovaranje u 79 posto, pravo na udruživanje u sindikat u 75 posto, pravo na delovanje sindikata u 74 posto, dok je pravo na pristup pravdi radnicima uskraćeno u 65 posto država.

Najgori region za radnike i dalje su Bliski istok i severna Afrika, ali dugoročno gledano najveći pad u kvalitetu uživanja prava radnika beleži region Evrope. Iz godine u godinu se povećava broj zemalja koje krše osnovna prava radnika – tako je na primer 2015. bilo "samo" 85 zemalja koje su zabranjivale, odnosno ometale, kolektivno pregovaranje. U izveštaju za 2024. taj broj je 119. Isto se odnosi i na mnoga druga osnovna prava.

Gde se nalazi Srbija? Reklo bi se – na sigurnom mestu, gde se nalazila i prethodnih godina – u 4. kategoriji država. Da podsetim, to su one u kojima se prava krše sistematski, što podrazumeva aktivnu ulogu državnih vlasti u urušavanju prava radnika. U ostatku Izveštaja, za razliku od prethodnog, Srbija se ne ističe nekim novim drastičnim primerima kršenja prava radnika.

A mogla bi, podsetimo se samo na – hajde da budem veoma politički korektan – sumnjivo zatvaranje (sada bivšeg) predsednika Vojnog sindikata Novice Antića, ili novi skandal sa trgovinom ljudima vezan za Linglong (pardon, njegove podizvođače). Slični primeri iz drugih zemalja su našli svoj put do ovog izveštaja.

Kategorija 4 je ipak sama po sebi dovoljna da se stanje prava radnika prikaže rečito – združenim snagama država i strani lobisti značajno utiču na umanjenje kvaliteta i obima prava koji su garantovani osnovnim međunarodnim standardima rada, a u većini slučajeva i domaćim propisima.

Kada je o regionu reč, i dalje važi slična priča kao i prethodnih godina. Od evropskih zemalja, Srbiji u kategoriji 4 prave društvo samo "retke i odabrane": Grčka, Mađarska, Severna Makedonija i Ujedinjeno Kraljevstvo. Ništa neočekivano, budući da je svaka od ovih zemalja notorno poznata po degradaciji prava radnika u prethodnih petnaestak godina (videćemo šta će se desiti u Ujedinjenom Kraljevstvu posle nedavne promene vlasti).

U kategoriji 5 su od evropskih država Belorusija, Rusija, Turska i Ukrajina. Ako računamo da su Rusija i Ukrajina "zaslužile" svoj status pre svega zbog aktuelnog oružanog sukoba, jasno je da evropske države u velikoj većini još uvek spadaju u sigurnu zonu prve tri kategorije. U 3. kategoriji, u kojoj je nekada bila i Srbija, nalazi se više zemalja regiona: Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Crna Gora, Rumunija. Hrvatska je u 2. kategoriji, a Slovenija nije obuhvaćena istraživanjem. Lista sa državama iz prve kategorije je kratka i na njoj su samo evropske države, nema nijedne iz drugih regiona: Austrija, Danska, Nemačka, Island, Republika Irska, Italija, Norveška i Švedska.

Komšije su ove godine pomenute u Izveštaju zbog mnogih negativnih praksi, ali i u ponekom dobrom kontekstu. Tako se Albanija, Mađarska i Crna Gora kritikuju zbog nerazumno širokih definicija službi i delatnosti koje rade u posebnom režimu štrajka (sa obaveznim minimumom procesa rada); Grčka i Severna Makedonija su postale poznate po "žutim sindikatima" kojima se fingira sloboda sindikalnog organizovanja.

Makedonija je prozvana i zbog užasne odluke Vrhovnog suda ove zemlje da prenese svojinu zgrade Saveza sindikata Severne Makedonije na državu. Rumunija je, kao što sam već napomenuo, jedina evropska država koja je popravila svoj rejting. Jedan od osnovnih razloga za to je uspeh u dugogodišnjoj borbi sindikata da izmeni Zakon o socijalnom dijalogu iz 2011, koji je prestao da važi usvajanjem novog Zakona o kolektivnom pregovaranju i socijalnom dijalogu 2022, kojim su znatno unapređeni pravo na kolektivno pregovaranje, ali i pravo na štrajk.

S druge strane, jasno je da su evropske države, a pre svega države-članice EU, uglavnom na prekretnici koju su same kreirale iako tako nije moralo da bude. Razgradnja socijalne države i mitovi o njenoj neodrživosti aktuelni su "problemi". Pitanja niske produktivnosti i gubljenja koraka u tehnološkom napretku očigledno će se rešavati preko smanjenih davanja za one koji nemaju, umesto jačeg oporezivanja onih koji imaju.

Naravno da je socijalna država neodrživa kada milioneri postaju milijarderi, pa bilioneri. Nijedan sistem ne može da izdrži toliku pohlepu, jer pohlepa raste brže od mogućnosti radnika da toliko povećaju produktivnost da bi zadovoljili gazdu. I naravno da će dominantna neoliberalna vlast prvo udariti na socijalna prava, istovremeno i na radna, a o reformi poreskog sistema niko ni ne razmišlja.

Nije stoga čudno što radna prava najviše opadaju u Evropi. Ona su u ovom regionu bila na dosta visokom nivou, pa – ako hoćemo da budemo ironični možemo da konstatujemo – da i imaju odakle da padnu. U nekim drugim krajevima sveta, koji se diče visokom profitabilnošću rada, takva situacija je rezultat robovske eksploatacije radnika. I to ne samo u državama Afrike i Azije koje nam nekako logično padnu na pamet, nego i u SAD i Kini, koje Evropa tako bezuspešno "juri".

Zaključak je jednostavan: crno nam se piše ako se nešto jako brzo ne promeni na obuzdavanju "slobode" nekolicine ljudi da guraju svet u globalno siromaštvo. Račun za raspojasanu neoliberalnu žurku biće ispostavljen siromašnima – kako onima u bogatim državama, tako i onima u državama koje to nisu.

Tekst Marija Reljanovića prvobitno je objavljen na sajtu "Peščanika".

Teme

Komentari 0

Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.