Tuga i bes
Neko je pametno napisao "Kad mnogo boli, ćutim". Nemanje reči, ostanak bez teksta, muk i tišina najčešće su tu kao deo one strašne ponavljajuće noćne more.
Foto: Zeleno-levi front
One u kojoj je prikaza ispred tebe toliko jeziva da strah osetiš u svakom mišiću, svakoj koščici, ponajviše u glasu – ono kad pokušavaš da vikneš i pozoveš upomoć, a ne možeš.
I potpuno razumem osećaj straha koji te blokira. Ali uprkos jezivoj realnosti ispred nas, čini se da je po ko zna koji talas gubitaka ljudskih života u poslednjih nekoliko godina, u nama ipak nakon kratkotrajnog muka izazvao neopisiv bes, pa smo progovorili ne samo na usta, već i rukama i nogama.
Šta smo sve rekli?
Rekli smo da želimo odgovornost za zločin koji se desio u petak u našem gradu. Rekli smo da je nadstrešnica pala nakon što su vajni stručnjaci sklopili dilove, namestili dve rekonstrukcije i pohvalili se nikad bržom, jačom i boljom gradnjom sve o trošku građana. Rekli smo ako nije rekonstruisana, zašto nije? Rekli smo da smo svi pod nadstrešnicom. Rekli smo da je prekardašilo.
Rekli smo da su im ruke krvave i da neko mora da odgovara. Pitali smo koliko je smrti potrebno da se desi da bi neko iz vladajuće ekipe rekao "Ej, ovo sad već stvarno nije u redu". Rekli smo da želimo ostavke i rekli smo da se bojimo da opet, kao i u svim ranijim aferama, niko neće odgovarati. Rekli smo da se bojimo da ponovo nikome neće zafaliti dlaka. Rekli smo da ne verujemo više u institucije ove zemlje i megafonom se obratili policajcima koji čuvaju nikad sramniji poredak.
Za sada smo sve to uspeli da kažemo uprkos snažnom parališućem strahu koji osećamo u svakom deliću tela, dok nas aždaje jure. Na kraju, rekli smo da se obrušio deo objekta koji je pod nadzorom države, a ne privatnika.
A šta su rekli oni?
Oni su rekli svoj svojoj botovskoj vojsci da snažno i to odmah prione na kampanju – onu u kojoj će bez trunke srama iskopavati mrtve pod ruševinama raznih srušenih zgrada, mostova i hotela širom sveta – ne bi li nama sirotima stavili do znanja da se sranja dešavaju i napolju, ali izgleda ne i to da se širom sveta kao ovde traži odgovornost i krivci.
To je bila druga naredba koju su dobili stari SNS internet borci, ali i mnogi novi i do sada neafirmisani, do juče zdušni branioci kojekakvih ljudskih prava. Izgleda da je botovski novac lep – lepši od kičme, morala i obraza. Oni su rekli da smo lešinari. Jer tražimo odgovornost odmah, kako kažu, ne čekamo da se strasti stišaju, ne časimo časa, ne puštamo.
Oni su iste sekunde promenili informacije na svim relevantnim sajtovima: gde se kaže da je nadstrešnica bila renovirana – obrisali, a nju samu prekrstili u "staru nadstrešnicu" sagrađenu za vreme Tita, koji je, inače, zapravo glavni krivac za sve ovo. Gad je napravio zgradu koja posle 60 godina nije izdržala jednu malu rekonstrukciju. Strah da će ova teza biti prva linija krizne PR strategije bio je opravdan. Iz usta dragog nam sugrađanina, a sada premijera odmah po dolasku na lice mesta čuli smo upravo to - nadstrešnica je bila stara. To je, u tim prvim trenucima kada još uvek ne znamo koliko je srca ispod nje prestalo da kuca - i koliko još bije bitku s istim - najvažnije.
Premijer je nakon toga odmah otputovao u Kinu da uteši partnere i ono najbitnije - da ne bude ovde.
Resorni ministar je rekao da treba pronaći odgovorne, te dao ostavku, naglašavajući da baš ništa nije kriv, da su njegovi ljudi super, da je SNS odlična organizacija, da je predsednik baš dobar lik. Podnošenje ostavke bez osećaja krivice je suštinsko nerazumevanje političke odgovornosti. Takva ostavka vredi isto koliko i lanjski sneg.
A šta je rekla predsednica skupštine? Rekla je da opoziciji (kojom izgleda zove sve koji pozivaju na odgovornost) žao što žrtava nije više - jer bi im, kako kaže, šanse bile veće. Ovo je jedna od najsramnijih izjava u paleti sličnih i, za neverovati, izjava izašla iz nekih pravih usta na nekoj pravoj nacionalnoj frekvenciji u nekoj državi koja želi da bude prava.
A kao šlag na tortu našla je za shodno da spomene da je Novi Sad već jednom izgubio 14 života u požarima u privatnim lokalima uz napomenu da opozicija tada nije tražila smene, ostavke ni krivce izjednačavajući priču sa trenutnom – gde je na javnoj površini i pod javnim objektom u vlasništvu države i pod nadzorom iste, a zbog nemara i korupcije ubijeno 14 ljudi u sekundi.
A režimski mediji, razni stranački kerberi i drečavo zelene pevačice uzeli su u ruke najteže oružje pisano istom PR kriznom olovkom – oni optužuju nekakvu opoziciju za politizaciju ove nesreće dok politizuju celu priču u velikom stilu. O ovome, šta se desilo na Železničkoj stanici u petak oni ne umeju da kažu apsolutno ništa sem onoga što je naučeno i u kamen uklesano – šta su oni bivši radili i pogledajte opoziciju, šta nam jadnima rade.
Očigledno svi koji u očaju traže odgovornost i krivicu, uključujući i random dete koje podižem koje se na vest rasplakalo i odmah, bez ćutanja zapitalo "Pa hoće li neko ići u zatvor?" - svi su lešinari. Svi bismo izgleda morali da ćutimo, jer se samo tišinom iskazuje poštovanje prema žrtvama.
A predsednik? Predsednik kaže da danonoćno pregleda dokumenta u potrazi za krivcima ovog događaja - nije da ova zemlja nema više samo institucije i nadu, ona više nema nikakve stručnjake, moraće naš jedini superheroj ponovo kroz mećavu i snežne nanose kritike da narodu objasni, da narod razume. On je, naravno, iznova najveća žrtva svega jer ga, kako kaže, nagovaraju da niz vodu pusti nekog lika, da nahrani gladan narod i da se spasi, a on, siroma, ne da.
Reči su evidentno i poželjne i opasne i čini se da ovih dana gotovo jače nego ikada pokušavamo da pronađemo način da ih čujemo, obradimo i smestimo negde gde ćemo ih prihvatiti kao istinu, kao javu jer onaj san u kom od straha ne možemo da se pomerimo postaje upravo to - stvarnost.
Ova tuga nije trenutna, ovo je tuga koja još uvek pati za poginulima u helikopteru, ženom koju je usmrtio točak gradskog autobusa i ženom na naplatnoj rampi, za ubijenima u Ribnikaru i Duboni, za našim Novosađanima koji su ubijeni nestručnošću, korupcijom i bahatošću, sad, u petak. Ovo je tuga koja koja traje i ima svoje krivce koje, evo već deceniju, godinama i danima, nismo pronašli i kaznili.
I svi se pitaju: Koliko je smrti potrebno da bi neko otišao u zatvor, da bi odgovarao, da bi se nešto promenilo. Mislim da je pravo pitanje koliko je smrti potrebno da bismo progovorili, ali onako, da kažemo da je zapravo dosta.
Da ne pišemo više patetične statuse, da ne izvodimo performanse crvenih šaka, već da zapravo u svom besu koji osećamo i silinom cele ove ogromne tuge koju osećamo viknemo DOSTA BRE VIŠE i postanemo i sami jezive prikaze nečije noćne more. Ili su to možda samo pusti snovi.
NAJČITANIJE U POSLEDNJIH 72H
Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui
Gde se vidite za pet godina?
15.11.2024.•
21
Na internetu je pravu buru pre nekog vremena izazvala objava jednog od brojnih "preduzetnika".
Da li je Tramp zaista pobedio?
13.11.2024.•
26
Nekoliko dana nakon predsedničkih izbora u SAD, sa druge strane Atlantika stižu neočekivani glasovi da kandidat Republikanske stranke Donald Tramp - nije pobednik.
Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate
02.11.2024.•
76
Poslednja dva čoveka zadužena za resor građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture u Srbiji bili su Goran Vesić i Tomislav Momirović.
Terorizam optimizmom
25.10.2024.•
12
Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.
Rat u Ukrajini: Daleko, daleko od primirja
22.10.2024.•
3
Uskoro će tri godine kako su Rusija i Ukrajina zaratile.
Vek Čkalje: Ne postoji lek za smeh
17.10.2024.•
0
"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."
Globalna neoliberna žurka: Dovoljno je puko preživljavanje
15.10.2024.•
2
Svetski dan dostojanstvenog rada prošao je u Srbiji veoma skromno, praktično neprimetno.
Gde ide Vučić, a gde Srbija
11.10.2024.•
11
Nije sporno da američki ambasador Kristofer Hil ima velik uticaj na dešavanja u Srbiji.
Šta će obezbeđenje u školama - u moje vreme nije bilo toga!
04.10.2024.•
12
"U moje vreme škola nije imala obezbeđenje. Nije bilo incidenata, tek po neka tuča", rekao je jedan tata oštro se suprotstavljajući ovom konceptu koji nas, izgleda, svakog septembra duboko uznemiri.
Nebojša Čović jači od "rampe"
04.10.2024.•
7
Košarkaški savez Srbije ima novog predsednika - Nebojšu Čovića.
Milica Babica: Demografče mi dadni jedno, da nas vidi Srbija
27.09.2024.•
23
Davne 2012. godine upoznala sam nekog lika na internetu. Bio je najlepši, najdivniji i najinteresantniji od svih likova do tada.
Muke sa vodom: I za slanu ima rešenja
18.09.2024.•
2
Tokom pakleno toplog leta kakvo se ne pamti, mnogi srpski gradovi su se itekako mučili sa vodom, posebno sa vodom za piće.
Najcrnji bombarderi - vojni rok za koga?
16.09.2024.•
19
Strategija vlasti kada je u pitanju povratak obaveznog vojnog roka, ali i marketing koji prati ovu odluku, toliko je loša da ju je neprijatno pratiti.
Nestašice vode - možemo li ih sprečiti?
16.09.2024.•
4
Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.
Ko je ovde debeo?
13.09.2024.•
13
Trendovi današnjice koji se bave diktiranjem onoga kako treba da živimo, kako da se ponašamo, da mislimo i da radimo nameću nekoliko ključnih stvari.
Duško Bogdanović: Naši u sportu - nekad i sad
10.09.2024.•
5
Bio je to početak, dugog, toplog, izuzetno zanimljivog, leta.
Ovo je priča o mamikama i "maminim prvacima"
05.09.2024.•
17
Danima gledamo objave na internetu pretrpane đacima, a najviše prvacima.
Vučić bliže Parizu, Moskva izgleda daleko
02.09.2024.•
15
Srbija se ovih dana našla u centru političke pažnje cele Evrope, a i drugi obližnji regioni su pažljivo pratili posetu francuskog predsednika Emanuela Makrona Beogradu.
Kurska ofanziva: Ravnoteža straha ili primat nuklearnog oružja
28.08.2024.•
8
Naš sugrađanin Jan Klinko, dobronamerni 70-godišnji nuklearni inženjer koji je ceo radni vek proveo u "Elektrovojvodini", ovih dana je zabrinut i zamišljen.
Komentari 7
S
V5
Milosevic
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar