Problemi sa personalnom asistencijom u Novom Sadu: Iskustvo iz prve ruke

Autor: Ana Nikolić

Info

27.01.2025.

09:25

Radnica u sferi socijalne zaštite iz Novog Sada Ana Nikolić u autorskom tesku iznosi brojne probleme sa kojima se suočavaju. Portal 021.rs prenosi tekst u celosti.

Problemi sa personalnom asistencijom u Novom Sadu: Iskustvo iz prve ruke

Foto: Pixabay

Nadovezujući se na tekst koji je portal 021 objavio povodom kašnjenja isplate mesečne zarade ličnim pratiocima za decembar 2024, kao čin solidarnosti, sa istim problemom javila se i jedna personalna asistentkinja u ime kolektiva ŠOSO "Milan Petrović". U pitanju je sektor podrške odraslim osobama sa invaliditetom koji se finasira iz budžeta grada Novog Sada, a pomenuta specijalna škola je pružalac usluge preko koje su, po ugovoru o delu, angažovani personalni asistenti.

Izostanak plate beleži se sve do 25. januara 2025. (kada je ovaj tekst napisan i prosleđen portalu), a radi se o naknadi za minuli rad u periodu od 1. do 31. decembra 2024. godine. Iz uprave škole su nam, tek nakon što smo 20. januara nadležnima uputili molbu da dobijemo informacije o razlozima za kašnjenje plate, javili da su sredstva na računu škole, međutim, u odgovoru koji nije uključio i nužno izvinjenje zaposlenima stoji sledeće: "Škola, kao javna ustanova, počevši od januara 2025.godine, prelazi na nov način obrade i isplate finansijskih sredstava kroz sistem SPIRI. Učinićemo sve da se transfer sredstava realizuje u što kraćem vremenskom periodu. Sve naknade biće isplaćene,u skladu sa realizovanim brojem sati. U međuvremenu, molimo vas, da nastavite sa realizacijom planiranih aktivnosti."

Ophođenje uprave škole, to držanje u neizvesnosti i sam diskurs komunikacije sa zaposlenima, na više nivoa je problematičan, a samo kašnjenje isplate tek je vrh ledenog brega u sistemskoj problematici koju angažman kolektiva personalnih asistenata nosi sa sobom.

Naime, poslednju platu (novembarsku) primili smo oko 15. decembra, a do sada period u kome su se plate isplaćivale nije prelazio 18. u mesecu, u nekim ređim slučajevima i 20. u mesecu. Svakako, januara 2025. očekivani ustaljeni rok je probijen, a nismo o tome unapred obavešteni odnosno niko nas od nadležnih nije upozorio da će se to desiti. Takva okolnost sama po sebi povlači određene konsekvence koje direktno utiču na kvalitet obavljenog posla.

Taj posao, po svojoj prirodi, zahteva ne malu fizičku, mentalnu i emotivnu spremnost, a naravno, iziskuje i našu finansijsku sigurnost. Postavlja se pitanje, zašto je prioritet uprave unos podataka u novi sistem, a ne plata radnika koja se neisplaćena već nalazi na računu škole? Da li to sistem ne sme da stane dok radnici stoje u nemogućnosti da pokriju svoje osnovne životne troškove?

Uprava škole se, u petak, 24. januara, tek nakon obaveštenja od strane predstavnika kolektiva da će obustaviti rad, oglasila sa saopštenjem: "Tehničke karakteristike sistema podrazumevaju da se zahtev za isplatu može raditi u jednom danu, a sam nalog za isplatu u sledećem radnom danu, te će sistem konačni transfer sredstava na račune personalnih asistenata izvršiti prvog, narednog, radnog dana, odnosno u ponedeljak 27.01.2025. godine, u pre podnevnim časovima, nakon prvog kliringa banaka, oko 9.00 časova."

Činjenica je da, zakonski, poslodavac/pružalac usluge ima rok da platu za minuli rad isplati najkasnije dva meseca (60 dana) nakon obavljenog posla.

Bez obzira što nama, radno angažovanima, to nikako ne ide u prilog, postoji niz argumenata kojima se ni u kom slučaju ne sme prihvatiti, ni opravdati, a svakako mora osuditi kašnjenje naših plata, bez obzira na zakonske okvire i neke druge društveno-političko-ekonomske okolnosti.

Naime, uslovi pod kojima se u Novom Sadu sprovodi usluga personalne asistencije su, možemo slobodno reći, krajnje ponižavajući. Iako se deklariše kao najbolja u Srbiji, kao takva, ova usluga koju pružalac ŠOSO "Milan Petrović" sprovodi, daleko je od idealne, a kamoli pristojne, pre svega za zaposlene koji čine stub podrške osobama sa invaliditetom, a time, lančano, utiče i na korisnike koji su već po sebi ugrožena i marginalizovana populacija.

Pod time podrazumevamo sledeće:

1. Izostanak pokrivenosti putnih troškova. Ugovor o delu to ne omogućava i samim tim treba problematizovati upotrebu takvog ugovora u procesu zapošljavanja u ovoj sferi rada. Bez obzira na propisan broj sati koji na nedeljnom nivou obavlja asistent, ovakav ugovor mora biti zakonski formulisan drugačije i obavezno uključivati putne troškove.

2. Nisku cenu satnice od 365, 10 dinara po obavljenom satu. Opšte je poznato da čistači/ce imaju veću satnicu i u tom kontekstu je nepotrebno dalje komentarisati ovu stavku.

3. Nemogućnost bolovanja, godišnjih odmora i drugih beneficija (o računanju radnog staža, kao posledici rada po ugovoru o delu, da ne govorimo).

4. Nepostojanje sistema višeg obračunavanja satnice pri obavljanju posla tokom vikenda, državnih i verskih praznika. Personalni asistenti ne koriste privilegije koje neki drugi poslovi pružaju i još su pri tome plaćeni za 30 posto manje od iznosa prosečne bruto zarade. Naš posao se ni u kom slučaju ne može okarakterisati kao prosečan.

Tu je niz drugih faktora koji idu u prilog obrazloženju u vezi sa neprihvatljivim kašnjenjem plate koje se, s obzirom na gore navedene činjenice, ne sme dešavati.

Smatramo da mi, personalni asistenti, s obzirom na samu prirodu posla, zaslužujemo da budemo u zoni benefita, nikako restrikcija (a one su konstantno prisutne), dakle, mi smo sistematski dovedeni u zonu socijalne neizvesnosti i nesigurnosti, a obavljamo vrlo težak, odgovoran i human posao. U prevodu, radi se o prelaženju naših ličnih i profesionalnih granica od strane poslodavca i nepoštovanja naših bazičnih potreba.

Mi, sa pređenim pragom socijalnog dostojanstva, ne možemo biti adekvatna podrška ugroženoj populaciji, tačnije, osobama sa invaliditetom. Mi, čiji posao podrazumeva predanost, davanje i podršku ugroženima, možemo davati i pružati samo iz viška, a ne iz manjka u koji smo dovedeni neadekvatnim tretmanom od strane sistema.

Bez naše profesionalne odgovornosti (ali i prvenstveno ljudske koja je nužna u ovoj sferi rada), bez našeg prisustva, u slučajevima sprečenosti za rad i slično, čitav sistem usluge biva poremećen, a korisnici uskraćeni za svoje zakonsko i ljudsko pravo na brigu, negu i ostale vidove podrške.

Dakle, prošlo je više od mesec dana od kada smo isplaćeni za svoj rad, a s obzirom da iz svojih (praznih) džepova plaćamo prevoz, obroke i ostalo što nam nije pokriveno, to je veoma zabrinjavajuće.

Neki od nas rade po trosmenskom sistemu u kome trajanje smena iznosi po osam sati. To podrazumeva da na posao odlazimo i vraćamo se u nekim slučajevima i noću, kada se ne možemo osloniti na gradski autobus, već moramo računati na lični prevoz ili taksi službe, što iziskuje dodatne troškove koji, naravno, nisu pokriveni (a nikako nisu mali).

Trenutno je zima, period u kome su učestale prehlade, virusi, gripovi i upale, mi kao asistenti moramo imati zaštitu (u koju takođe ulažemo iz svog džepa), kako ne bismo došli u situaciju da, zbog zdravstvenih problema, nismo u stanju obavljati posao ili ugroziti korisnike ili obrnuto, bili ugroženi u situacijama kada oni boluju jer nama bolovanje nije opcija.

Mnogima od nas je ovo dodatni posao, iscrpljujemo se na drugim stranama, primorani na kalkulacije i organizacije unapred. Zarad organizacije posla trošimo naše vreme i van radnog vremena jer smo u stalnoj komunikaciji sa korisnicima i ostalim njihovim asistentima, a našim saradnicima, balansirajući prvenstveno potrebe korisnika i naše (ne)odložne obaveze i potrebe, što poslovne, što porodične. U tom smislu, mi, prema radnoj etici, ne možemo stavljati svoje potrebe kao prioritet, već to pravo, naravno, neosporno imaju korisnici. Mi smo tu, na usluzi, spremni na dogovor, otvorenost, međusobno uvažavanje, rešavanje i savladavanje svih potencijalnih prepreka i izazova.

Minimalna naknada koju ovim angažmanom zaradimo pokriva nam troškove kirije, računa i u minornoj meri ostalih osnovnih potreba. Potpisnica ovih redova, konkretno radi 112-124 časova mesečno (28h nedeljno), a to je oko 2/3 regularne radne norme za šta dobije naknadu u maksimalnom iznosu od 45 000 dinara. Maksimalno propisan broj sati za koji asistent može biti isplaćen iznosi 60 časova nedeljno, a to je 150 procenata radne norme. Jasno je da se onome ko želi da u potpunosti živi i zarađuje od ovog posla ne isplati da radi ispod pomenute maksimalno propisane norme. Stoga, takvi slučajevi nikako ne smeju biti tretirani ugovorom o delu.

Adekvatnu, kvalitetnu i vrhunsku podršku korisnicima možemo pružiti samo u slučaju da smo i mi, kao asistenti, identično tretirani od strane onih koji logistički i organizaciono sprovode ovu uslugu.

Bez obzira na to da li će, u trenutku objavljivanja ovog teksta, plate biti na našim računima, ostaje niz problema kojima se moramo baviti, a koje uprava škole, samim tim i više instance iz uprave grada za dečija i socijalna pitanja, potiskuju, zataškavaju i ne pokazuju nikakav entuzijazam da ih reše. Potiskivanje problema uvek frustrira i samim tim, stvara još veći problem.

Ovakav poredak stvari ne uliva nadu u pravednije društvo i to je slika i prilika socijalne pravde u Srbiji.

S obzirom da smo svedoci aktuelnih poziva na generalni štrajk, mi kao personalni asistenti, vođeni empatijom i moralnim načelima, imamo vrlo delikatan stav po tom pitanju jer naše radno vreme nije običan rad koji se sme tek tako zaustaviti. Dakle, sa odgovornošću prema poslu identičnoj odgovornosti medicinskih radnika, plaćeni smo lošije nego čistači/ce.

Ipak, ne smemo dozvoliti da naša empatičnost bude polje tuđih manipulacija i ispoljavanja moći. Sem srcem, moramo razmišljati i razumom protiv koga se, po svemu gore navedenom, urotio sistem koji od nas zahteva ispunjene radnih obaveza, ali nužno ne uključuje svoju odgovornost prema radnicima. Za tu odgovornost nadležne uprave su plaćene iz državnog budžeta odnosno nametima na već premale prihode građana i radnika države Srbije. Jednom rečju, mi moramo pronaći način da se uključimo u borbu i time solidarišemo sa ostalom sistematski ugroženim populacijom.

Činjenica je da se naš posao nikako ne može okarakterisati kao atraktivan i primamljiv. Retko ko pristane da ga obavlja, čak i kada to učini, niz pomenutih faktora utiče da ga brzo napusti. Jasno je da to korisnike, oslonjene na ovu uslugu, dovodi u nezavidnu situaciju i uskraćuje ih za osnovna prava zagarantovana Ustavom.

Potpisnica ovih redova se u sistemu personalne asistencije (ne samo preko ugovora sa pomenutom školom) nalazi, sa izvesnim periodom prekida radnog odnosa, nekih godinu dana. Radila je sa dva korisnika čiji identitet želi da zaštiti te ih neće otkrivati javnosti. U situacijama kada je dolazilo do otvorene komunikacije povodom nepravednosti sistema u kome se svi nalazimo u tom odnosu, konstatacije oba korisnika su identične. Parafraziraću, ali to zvuči otprilike ovako: "Ja nemam mnogo prostora da ukazujem na probleme. Ti (asistent) si nezamenljiva, ja jesam."

Da pojasnim: korisnici koji su ušli u sistem podrške, na neki način su, zvučaće suludo (tužno, ali istinito) privilegovani samom činjenicom da su u sistemu jer sem njih, postoje i oni koji ostvarivanje svog prava dugo čekaju i čekaće, a možda nikada ni neće ući u sistem podrške. Dakle, jasno je, sistem ne počiva na istinitim humanim načelima jednakim za sve, već se i u ovim sferama primenjuju strogi zakoni selekcije, a nije isključeno, čak i eliminacije "nepodobnih".

Ovim tekstom ukazala sam na tek neke pojedinosti, a ima ih još mnogo, pogotovu ako krenemo da se direktno bavimo problemima korisnika, što zahteva još mnogo detaljnih uvida i svedočenja o tome da se sistem socijalne pravde i socijalne zaštite nalazi u zoni jednog, takoreći, naličja diskriminacije. I to je zastrašujuće.

Iz svih navedenih razloga, mi, personalni asistenti, "nezamenljivi", moramo biti nepopustljivi prema strahu, prema zastrašivanju, a ponajviše ignorisanju od strane nadležnih institucija u borbi za pravednije društvo kome neosporno, koliko god malo da nas (za sada) ima, već pripadamo samom odlukom da personalna asistencija bude naš životni poziv ili makar privremeni angažman jer kako god bilo, to uistinu ne može svako.

Ana Nikolić je građanka i radnica u sferi socijalne zaštite.

OBRATI PAŽNJU! Osvežili smo platformu sa muzičkim kanalima, a preko koje možete slušati i Radio 021. Preporučujemo vam novu kategoriju - LOUNGE, za baš dobar užitak i relax tokom dana. Vaš 021!

Teme

personalni asistenti personalna asistencija

Komentari 1

Hronološki Najpopularniji

Personalni

28.01.2025 • 16:40

Asistent

Gde je regulisano da je poslodavac dužan isplatiti naknadu u roku od 60 dana. Koje je kašnjenje, koji je rok za isplatu?

0 0 0

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.