Mi, između

Hathor

Info

04.04.2025.

12:47 > 12:47

Rekapitulacije mi nekako dolaze izjutra, uz kafu.

Foto: 021.rs

Otvorim internet i vidim: sestra u Nemačkoj, drugar u Kanadi, drug u Australiji, drugarica u Švedskoj, poznanica u Belgiji, druga u Danskoj. Bivša koleginica je u Dubaiju.

Pre neki dan poznanica se sa kompletnom porodicom preselila u Španiju, a drugarica najavila da će uskoro da uradi isto, pitanje je meseca. I za svakog od njih ponaosob znam zbog čega su otišli i zašto planiraju.

Niko od njih nije otišao jer mu je ćef, jer mu je dosadno ili ima pundravce u guzici. Otišli su jer sebe ovde nisu mogli da vide, da ostvare, da obgrle. Nisu mogli da pristanu na stvarnost u kojoj su svesni da je život em jedan, em kratak i da ne sme baš skroz i apsolutno ceo da prođe u osećaju nervoze u stomaku nedeljom predveče. Seče a?

S druge strane, tu su i starosedeoci. Jedni su obično prikovani uz neke ekrane koje zovemo malima i ružičastima. Mnogi od njih još uvek po rukama provlače papirne novine, mahom crvene boje. Prepoznaju se tako što ih – ne vidimo. Kao kameleoni stapaju se u sivobraonskost okruženja.

Smatraju da, kako televizor kaže, Srbija napreduje i sve je stabilno. A među njima su i oni koji ne misle da napredujemo, ali su se suštiniski onako izvorno sivobraonski pomirili sa sudbinom – sve je tako kako je i tu boga nema. Promene biti neće niti je moguća, niti je želimo. Niti, na kraju krajeva, ako njih pitaš, ima potrebe.

A tu smo i mi. Generacija između. U procepu, u vazduhu, jednom nogom na gejtu, drugom na pedali za Strazbur, dok levom rukom nevoljnim pokretima uzrokovanim traumama dodirujemo ono braon sivilo. Mi, ti između, generacija smo koja je uvek "zatekla".

Zatekla bombardovanje dok je učila tablicu množenja, škrape vrtače i uvale. Zatekla je isto tako petooktobarske nade koje su se istopile brže od sladoleda na suncu. Zatekla tranziciju koja ekspresno, bez kašnjenja i na pravom koloseku nikad nije stigla na svoju stanicu. Zatekla promene koje su se prodavale na kilo i za koje smo stajali u redovima, gladni istih, a koje nikad nisu isporučene, čak ni u mrvicama.

Naučili smo da prepoznamo laž čim progovori. Da odmah skrolujemo preko vesti u kojima vlast priča o "najboljim godinama ikad", o nikad viđenom ekonomskom tigrastom rastu, o putevima koji pucaju i nadstrešnicama koje su renovirane. Naučili smo da čekamo svoj pregled u hodniku bez grejanja, bez svetla i bez reda. Znamo da izračunamo koliko tačno možeš da preživiš kad ti harač države pojede pola izmišljene potrošačke korpe, i da se ne zapitamo previše kad neko sa jedva osnovnom postane direktor (ili diktator).

Naučili smo da gledamo kako deca odlaze. Pametna, obrazovana, nasmejana. Znaju tri jezika, imaju GitHub, voze električni trotinet, i već su tri puta odbili posao u firmi zbog, ma zamisli, loših vrednosti. Odlaze, jer im se ne da da dokazuju da vrede. Jer neće da troše mladost na birokratiju i tutnjanje kroz blato sistema koji ih ne vidi.

Gledamo i svoje roditelje. Neki su se tiho pomirili sa sudbinom – ne pitaju, ne traže, ne veruju. Samo ćute i preživljavaju, uz apoteku, vrt i televizor stišan taman toliko da se čuje ono "biće bolje i krivi su bivši". I oni stvarno veruju da će biti bolje, ili još gore – da je već bolje. Kad im kažeš da ne znaš kako ćeš dalje, oni puni nekog večitog veštačkog egzistencijalističkog ničim potkovanog optimizma kažu "Snaći ćeš se".

Ne vide da snalaženje nije plan. I ne pitaju zašto više niko ne veruje u pravdu, školu, platu, red i zakon. Ne zanima ih da zapravo saznaju šta nije u redu sa svim tim mladim ljudima koji su izgubili veru u sistem i zbog čega snalaženju žele da stanu na put. Njima je suštinski normalno postalo ono što bi trebalo da ih boli.

Mi između smo umorni, ali još uvek radimo. Ogorčeni, ali još uvek verujemo u sitne pobede. Ispijamo kafe sa prijateljima koji se vraćaju za praznike pa pitaju "Je l' stvarno još uvek radiš za te iste pare?".

Vraćamo se poslu, kačimo sliku deteta s priredbe, lajkujemo status o tome kako je u Sloveniji mleko jeftinije, i šalimo se da nam je sarkazam ostao jedini luksuz. Mi smo generacija sa pet razrađenih planova za bekstvo – i istim brojem razloga da ostanemo.

Mi smo oni koji na pauzi čitaju vesti koje ih izlude, a popodne prave šegu kao da ništa nije bilo. Mi smo oni koji znaju i kako se diže glas i kako se ćuti s merom. Koji još uvek odu u poštu da izvrše uplatu jer papir je ipak papir, a sistem može "slučajno nestati".

Znamo da se ne gradi ništa brzo, ali znamo i da ćutanje ima cenu. I da vreme ide. I da ako se stalno samo snalaziš – jednog dana shvatiš da si samo preživljavao. A mi ne želimo da živimo samo u preživljavanju.

Možda smo baš mi ta tiha većina o kojoj svi pričaju. Ne zato što smo moćni, već zato što nas ima mnogo. I zato što još uvek nismo digli ruke. Samo ih držimo spuštene – za svaki slučaj, da možemo lakše da uhvatimo ako neko oko nas pada.

Ne znam da li ćemo ostati, otići, ćutati, vikati, menjati svet ili bar sebe. Znam samo da ova zemlja nikada neće imati budućnost, ako ne krene da primećuje svoje sadašnji trenutak.

A mi smo taj trenutak. Mi, između. Mi što još uvek stojimo, kano klisurine. I gledamo.

Prepodne rekapitulacija uz kafu, na kraju dana ruke u vazduhu dignute od svega. Pa sutra opet.

OBRATI PAŽNJU! Osvežili smo platformu sa muzičkim kanalima, a preko koje možete slušati i Radio 021. Preporučujemo vam novu kategoriju - LOUNGE, za baš dobar užitak i relax tokom dana. Vaš 021!

Teme

Hathor

Komentari 13

Hronološki Najpopularniji

Antuntun

04.04.2025 • 22:13

Ovi botovi su zapravo jako zabavni. Onako, kao sociološko-psihološka pojava. Dakle na nivou društva (dakako kao društvena anomalija), ali i na nivou jedinke (takođe anomalija). Nakon pada ovog zla, jer svako zlo jednom pasti mora, više nikada nećemo videti nickove Novosađanka, Mikan, Milutin, Izviđač i slične, koji se sada po zadatku javljaju na svaku vest, uz upinjanje da deluje kao da komentarišu iz ubeđenja. Ne, kada se slavina zavrne, naprasno će nestati i "ubeđenje". Patetično, neautentično, degutantno i baš onako fuj.

2 4 -2
Dragana

04.04.2025 • 22:13

Istina

Svaka čast za tekst. Sve je tačno tako, barviz mog ugla.

3 3 0
@Nikola

04.04.2025 • 20:49

bot/ćaci

Verovatno ti je na Zapadu najteže palo što si morao da sakupljaš sigurne glasove da bi se zaposlio, što su te ucenjivali da ideš po mitinzima, od vrata do vrata, lepiš plakate... što moraš da budeš član partije da bi upisao dete u vrtić, da bi dobio građevinsku dozvolu, da bi mogao da imaš fer suđenje ili da se policija ne bi iživljavala nad tobom, što si morao da podmitiš lekara da bi te operisao, što nisi smeo da prijaviš mobing na poslu... Jako je dugačak spisak.

14 18 -4

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.