Kako smo normalizovali svaki vid nasilja i nepravde i zbog čega ne branimo jedni druge?

Gorica Nikolin

gorica@021.rs

Info

06.12.2021.

10:44 > 13:03

Fizičko nasilje jeste najočigledniji primer nasilja, ali celo društvo u Srbiji ima ogromne probleme i sa drugim vrstama nasilja koje su toliko normalizovane da više nismo svesni šta nam se dešava.

Kako smo normalizovali svaki vid nasilja i nepravde i zbog čega ne branimo jedni druge?

Foto: 021.rs

Realnost je da smo mnogi žrtve raznih vidova ugnjetavanja, nezakonite demonstracije sile, okrutnosti i teških kršenja prava sa svih strana. Na rijaliti programima svi uzrasti uče da je normalno konstantno vikati, fizički se obračunavati s drugima i normalizovati psihičke tegobe zarad zabave.

Opravdava se vršnjačko nasilje, nasilje u porodici, ekonomsko nasilje nad starima i mnogi drugi postupci koji su em kršenje zakona, em imaju potencijalno teške psihičke posledice po sve nas. Možda kod sebe primećujete da izbegavate da se suočite sa nekim društvenim problemima, nepravdama i primerima nasilja koji su vam vrlo očigledni, ali "štedite se" za druge teške prilike.

O normalizaciji nasilja u društvu za 021.rs u serijalu "Nisi sama" govore Milica Marinković iz Inicijative za ekonomska i socijalna prava A 11 i psihološkinja i volonterka centra Srce Slavica Ranisavljev Kovačev.

Slavica Ranisavljev Kovačev je stava da je nasilje sveprisutno u celokupnom svakodnevnom životu.

"Jako je prisutno u samom govoru i načinu obraćanja, kad izađemo na ulicu, u saobraćaju i u mnogim situacijama oko nas. Mediji su puni nasilja kao nasilnih događaja, ali i izjava učesnika, javnih ličnosti i svih koji bi trebalo da brinu u našoj bezbednosti i sigurnosti - često iz tih izjava isijava nasilje. Ono nasilje koje mene najviše pogađa i mislim da je najštetnije za društvo je ono od strane autoriteta i ljudi koji su vlast ili uticajni, koje se doživljava u društvu kao nešto što je normalno. Postalo je normalno da takve (loše) stvari želimo jedni drugima i to se preliva putem društvenih mreža i međuljudskih odnosa i to je deo naše svakodnevnice. To je deo našeg funkcionisanja, mi smo svi često u ulozi žrtve, a neretko i počinilaca. Primećujem da je ta mržnja jako često usmerena ka ženama i starijim ljudima, kao da svet tako funkcioniše", kaže ova psihološkinja.

Pitanjem normalizacije nasilja stalno se bavi inicijativa A 11 i to kroz rad sa onima koji su najugroženiji. Sistem prava i pravde je selektivan, kaže Milica Marinković i objašnjava kako je sve počelo u našem savremenom društvu.

"To su, pre svega, pitanja diskriminacije i potpune nevidljivosti države prema potrebama različitih grupa, a sasvim je normalno da ljudi imaju različite potrebe. Kada govorimo o ugroženim grupama, moramo da imamo u vidu zadovoljenje njihovih potreba da bismo ostvarili jednakost, pa makar i prividno. Svaka diskriminacija, naročito ekonomsko i socijalno uskraćivanje prava, počinje od od krova, od propisa, od načina kako je sistem uređen, a u našem društvu jeste sve postalo normalizovano i reklo bi se da je nedostatak apsolutne reakcije šireg građanstva kad se uskraćuje pravo jednoj grupi nešto što poslednjih godina zaista obeležava javnu scenu", navodi Marinković.

Ona navodi sveže primere i naglašava da je sve zapravo počelo od oduzimanja penzija, pravnog sklopa koji je to dozvolio i reakcije Ustavnog suda, pa i samih penzionera.

"Sledeće su na red došle trudnice, gde ste imali sramno niske nadoknade i gde opet govorite o ugroženoj grupi koja ne može sama da privređuje. Svi ti građani su se našli u situaciji da su jedan deo života uplaćivali osiguranje da bi mogli da žive upravo kad se nađu u situaciji da više ne mogu da rade, imaju 80 godina. Kao i žena koja se tek porodila, neće raditi dodatan posao jer joj osnovni donosi jako malu zaradu, ni za pakovanje pelena i o tim situacijama govorimo, a društvo nije aekvatno reagovalo. Možda bi s većom reakcijom takve stvari i bile sprečene, ali vidimo konstantno izostajanje reakcije. Taj izostanak može da se pravda i generalnom neinformisanošću ljudi i informacijama koje se predstavljaju na način koji nije istinit", kaže naša sagovornica i navodi paradoks u kojem država, s jedne strane, zagovara unapređenje prava, ekonomsko osnaživanje i propagira natalitet, a s druge strane donosi propise koji uskraćuju prava.

Kakvu poruku taj selektivni sistem šalje građanima? Stvar je takva da se, smatra Marinkovićeva, više štete nanosi onima koji su najugroženiji u nekim takozvanim pokušajima da sistem uvede red.

"Postoji deo građanstva za koji zakoni apsolutno ne važe, a opet postoje ljudi za koje se zakoni primenjuju u najnegativnijim mogućim situacijama, odnosno sama svrha propisa da se zaštiti pojedinac ima negativne posledice tog propisa. Država se nekad ponaša kao da pokušava maksimalno da uzme od građana, a da pruži minimalno. Često je s merama narativ da država pokušava da spreči zloupotrebe, a donose zakon koji apsolutno smanjuje prihode za naknade za koje vi plaćate doprinose zato što je neko doneo odluku pod parolom da treba sprečiti zloupotrebe - a zloupotrebe se sprečavaju prostom primenom propisa. Kad imate inspekciju rada koja apsolutno ništa ne radi, institucije koje ili ne primenjuju svoja ovlašćenja ili ih primenjuju nedovoljno, vi dođete do toga da umesto njih na naterate da rade svoj posao, vi menjate propise na štetu građana i to je vrlo problematično", smatra naša sagovornica iz A 11.

Retko se u društvu priča o još jednoj ugroženoj kategoriji koja je žrtva sistemskog naselja, a trebalo bi da su nam najbitniji - to su deca. Deca su stalno bombardovana scenama nasilja u neposrednom okruženju, u medijima, u porodici, u društvu i na taj način im se nanosi ogromna šteta, objašnjava psihološkinja Slavica Ranisavljev Kovačev.

"Mislim da su mladi često žrtve nasilja i od društva i hijerarhije obrazovnog sistema, u porodici. To nasilje nastavlja da živi u njima, bilo da je usmereno prema njima samima, kao neka vrsta autodestrukcije ili nekog ponašanja koje im šteti ili prema drugoj grupi koja je od njih slabija. Krug nasilja ne prestaje, on se nastavlja i kroz najmlađe, a oni uče i da je taj način komunikacije skroz okej, čak i poželjan ako želite da date na svom značaju i da je to vid ostvarivanja neke vrste položaja i moći u društvu. Problem je što se nasilje ne sankcioniše i vi nemate nikakve posledice tog ponašanja, ne dobijate poruku da je nasilje loše", navodi Ranisavljev Kovačev.

Gde nam je empatija?

Još jedan osetan nedostatak u društvu je što nam, kao ljudima, nedostaje empatija. Mislimo da nam je dovoljno svojih briga da bismo preuzimali i tuđe i donekle taj stav nije nelogičan, ali jeste problematičan, objašnjava Milica Marinković.

"Zaista je smanjena empatija u društvu, apsolutni je nedostatak solidarnosti i često dolazi do zamene teza - treba da shvatimo da su jednoj grupi oduzeta prava i ukoliko ne stanemo u njihovu zaštitu, verovatno će se to nas dotaći u nekom momentu. Vi ne znate da li ćete postati deo neke ugrožene grupe i pogotovo je u današnjoj stiuaciji vrlo izvesno da možete da postanete diskriminisani, to je činjenica", smatra ona.

U vezi sa pomenutom empatijom je i naša sklonost da sve više selektivno reagujemo na nepravdu i probleme u društvu. To nije neobično, kaže naša psihološkinja iz centra Srce.

"Jako je velika razlika između onoga kako smo mi učeni, kako mislimo da društvo treba da funkcioniše i ideje o pravednom društvu, gde svi imaju zagarantovana osnovna prava i šanse da ostvare svoje potencijale. Svakodnevno vidimo ogromnu količinu nepravde. Kada se suočavate s tim svakodnevno i imate potrebu da reagujete, shvatite da ne možete da reagujete baš na sve, a jako je teško priznati sebi da je društvo u kojem živimo drugačije od onoga u kom želimo da živimo i kako ga zamišljamo. Da bismo ublažili sebi tu razliku, moramo da biramo načine na koje ćemo da reagujemo ili da opravdamo položaj ugroženih grupa: 'pa dobro, sami su tražili' ili 'krivi su što ovako žive'. Na taj način čuvamo sliku o nečemo što i da nije pravedno, moglo bi da bude pravedno. Imam utisak da svako od nas pravi neke interne kompromise, ali u pokušaju da objasnimo sebi situaciju, svoje nezadovoljstvo često usmeravamo prema ugroženoj grupi, recimo prema žrtvi nasilja - 'zašto ona nije napustila nasilnika', 'zašto su oni došli ovde da rade', 'zašto su oni to sebi dozvolili'... Na taj način ublažavamo svoju odgovornost", pojašnjava Slavica Ranisavljev Kovačev.

Spisak čekanja na termin kod psihologa

Ona dalje odgovara na pitanje koliko smo otvoreni da sebi pomognemo, da potražimo stručnu pomoć.

"Meni se čini da smo mi duboko traumatizovano društvo. Većina nas je preživela neki ratni sukob ili bila izložena nepotrebnoj opasnosti i verujem da svako od nas ima neko traumatično iskustvo sa sobom, a trauma prilično oblikuje naš način rezonovanja i pogleda na svet u smislu da se ne osećamo sigurno. Stalno smo pod nekom vrstom stresa i očekivanja da će se nešto desiti, a posebno su diskriminisane grupe izložene nasilju. Situacija se menja i ljudi su sve otvoreniji da potraže pomoć i razgovaraju o onome što se dešava, ali mi sad imamo drugačiji problem - pomoć nije dostupna svima. Psihološka, psihijatrijska pomoć u privatnoj praksi je prilično skupa, a u državnoj praksi nema dovoljno stručnjaka. Udruženja građana koja pružaju besplatnu psihološku pomoć imaju spiskove čekanja da bi neko došao na razgovor. Trebalo bi učiniti psihološku pomoć novčano dostupnijom, ali i dostupnijom van Novog Sada, jer ljudi danas zaista žele sebi da pomognu, ali ta pomoć je daleko, često nemaju ni sve informacije, a nisu ni u mogućnosti da je priušte", smatra Ranisavljev Kovačev.

Da li će neke nove generacije menjati svet i svest uprkos tome što su isti ti ljudi učeni da je nasilje normalno? Informisanje je ključ i onaj koji ima informacije može da formira stav o određenom pitanju, pojašnjava Milica Marinković.

"Ključno je i raditi na lokalu, odnosno u malim grupama jer često se stvari na lokalu lakše pomeraju i rešenja koja se iznalaze bolja su nego na najvišem državnom nivou. Svakako je odsustvo empatije i zainteresovanosti ljudi koji su ostvarili određeni ekonomski standard, vrlo je primetno, ali opet nekako moramo imati u vidu i da oni nisu dovoljno informisani jer ih se ne dotiče. Istina je da država ima tendenciju da targetira svakoga ko ima neke prihode, imali ste tako frilensere i IT radnike, koji su do tada možda bili nezainteresovani za ekonomska pitanja u državi, ali čim je njih neka odluka 'zakačila', probudili su se i sad se od njih može očekivati da se eventualno oglase i po nekim drugim pitanjima", stava je Marinkovićeva.

O ovoj temi još detaljnije saznajte u emisiji iz serijala "Nisi sama", koja vam je dostupna u nastavku.

Teme

Komentari 4

Hronološki Najpopularniji

Slucaj

06.12.2021 • 18:42

Evo, ja recimo nikako da se nateram da saosecam sa frilensetima psihoterapeutima. Najjeftiniji naplacuje 15 evra/h (citaj 50-55 min), a oni bolji 40. Kod nas, da. Prevescu, koga mrzi da racuna. To je 2500-7000 evra mesecno. Ko od ljudi sa problemima zaradi da moze da priusti takav luksuz? Psihoterapija ostaje za razmazene, da uce kako da ne misle na proslost...

3 2 +1
Lalosh

06.12.2021 • 18:19

Svaka reč na mestu.

1 1 0
Realnost

06.12.2021 • 14:10

Realnost je i da oni najglasniji protiv "ugnjetavanja" istovremeno prete kako će ugnjetavati sve koji ne misle kao oni. To se bar ovde svaki dan može pročitati.

11 6 +5

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.