Seksualno uznemiravanje u javnom prevozu: "Sećam se da sam se zaledila"

Dragana Prica Kovačević

dragana@021.rs

Info

31.10.2024.

13:40 > 12:54

Pipkanje, trljanje, štipanje, pokazivanje polnog organa, neumesni komentari... Ovo su samo neki od oblika seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja koji se dešavaju putnicama u javnom prevozu.

Seksualno uznemiravanje u javnom prevozu: "Sećam se da sam se zaledila"

Foto: 021.rs (ilustracija)

Istraživanje "Rodna ravnopravnost u saobraćaju u Srbiji" (2020) pokazalo je da žene u mnogo većoj meri nego muškarci doživljavaju saobraćaj kao manje bezbedan.

Većina žena koje su ispitane tokom ovog istraživanja navelo je da su lično doživele ili da poznaju nekog ko je doživeo neki oblik seksualnog uznemiravanja u javnom prevozu. Ovo se odnosi na gradske autobuse, vozove, međumesni prevoz, ali i taksi prevoznike. Jedna od tri žene oseća se nelagodno u javnom prevozu.

Čitateljke 021.rs koje su delile svoje priče o seksualnom uznemiravanju u javnom prevozu potvrđuju da su ova iskustva traumatična i da ostaju u sećanju godinama nakon toga, utičući na kvalitet njihovih života, u manjoj ili većoj meri.

"Sećam se da sam se zaledila, nisam imala gde da se pomerim"

Ovo nikome nije rekla, pa ni roditeljima jer bi se "iskidali od brige", kaže za 021.rs Marija.

"Kada sam bila u nižim razredima osnovne išla sam autobusom u školu. Sećam se jezive gužve, nekih groznih prstiju i izgriženih noktiju koje se drže za istu šipku kao ja. Potom sa osetila kako mi zavlači ruke u zadnji džep farmerki i grubo mi dodiruje zadnjicu. Iako je od toga prošlo skoro 30 godina, sećam se da sam se zaledila, da nisam imala ni gde da se pomerim. Napravila sam korak, dva, koliko sam mogla, ali on je išao za mnom i nastavio to da radi", ispričala je ona.

Dešavalo joj se više puta. Nekoliko puta je glasno reagovala vikanjem. Niko od putnika nije reagovao, kaže Ana.

"Jednom sam izjurila na stanici, pretrčala do prvih vrata, ušla i rekla vozaču 'imate manijaka u zadnjem delu'. Vozač i ljudi oko njega napali su me da sam ludača koja optužuje nevine ljude", priseća se ona.

Nikolina se priseća da je sedela u autobusu i slušala muziku, kada je jedan čovek seo prekoputa nje.

"Iznenada sam primetila da je izvadio polni organ i uperio ga direktno ka meni. Ljudi su mu se smejali. Smejali su se meni. Niko ništa nije učino, a ja sam sedela sleđena, jer nisam znala šta da radim. Bila sam klinka u dvadsetim, umorna se vraćala s posla i zaista mi je bilo užasno."

Godine prolaze, ništa se ne menja

Priče koje su žene i devojke podelile sa 021.rs datiraju decenijama unazad i potvrđuju kontinuitet problema sa kojim se žene suočavaju u javnim prostorima uopšte, a naročito u javnom prevozu.

Maja se priseća iskustva od pre 45 godina, kada je imala 15, 16 godina.

"Na sedištu do mene je sedeo čovek koji bi mi mogao biti deda. U neko doba se svetlo ugasilo i svi smo 'zakunjali'. Onda sam osetila kako se on migolji i da je ispod naslona za ruke prebacio ruku na moju stranu sedišta, pokušavao je da je uvuče ispod moje jakne. Pomerila sam se, pitajući da li mi se pričinjava. Onda sam opet osetila ruku kako se oslanja na moju nogu..."

Neda priča da je 1992. godine sa tatom išla vozom u Beograd.

"Muškarac je stajao u hodniku kod vrata, gledao u mene i masturbirao. Jako je strašno bilo, nisam ni shvatila odmah šta radi. Bilo me je sramota. Nisam htela tati da kažem da ne napravi haos, pa sam gledala na drugu stranu kroz prozor", kaže ona.

Seksualno uznemiravanje i zlostavljanje dešava se i na stanicama javnog prevoza. Nataša tako priča kako je ispred drugarice i nje čovek na stanici masturbirao "pred svima, na sred Slavije".

"Onda je ušao u trolu za nama i nastavio da nas gleda sa rukom u gaćama. Onda je izašao za nama i krenuo da nas prati. Dale smo se u trk i pobegle. Bile smo 7. razred. I dan danas mi je muka kada treba da prođem ulicom kroz koju smo trčale i izbegavam je u širokom luku", kaže ona.

"Volela bih da sam bila hrabrija, a ja se svaki put pretvorim u kamen"

Ivana kaže da je nakon iskustva uznemiravanja u javnom prevozu sišla na prvu stanicu da sedne i da se sabere.

"Pogledala sam ka busu, a on mi je mahao. Zaledila sam se. Nosila sam zimsku jaknu do kolena, preispitivala se čime sam ga 'namamila', dok nisam malo sazrela i shatila da nije bitno kako si odevena. I dan danas imam problem sa gužvom i javnim prevozom. Izmičem se čim neko prekrši moj lični prostor. Godinama nisam pričala o tome, jer me je bilo stid što nisam odreagovala, ali prosto strah ne radi svakog na samoodbranu i to saznanje me i dan danas plaši. Volela bih da sam bila hrabrija, a ja se svaki put pretvorim u kamen."

Marija je više puta doživela seksualno uznemiravanje u javnom prevozu. Najgore joj je bilo kada se jedan muškarc prvo prislonio uz nju i teško disao, a potom je uhvatio za zadnjicu i "izleteo" iz autobusa.

"I dalje imam u glavi sliku njegovog izraza i kako je stajao kada su se vrata zatvorila. Bilo mi je strašno, bilo me je sramota. Imala sam utisak da svi bulje u mene i da sam kriva što nisam odmah shvatila šta se dešava i da sam kriva što sam nosila majicu većeg izreza. Sela sam na slobodno sedište i spustila glavu u telefon. Tresla sam se. Noge su mi se odsekle", kaže ona i dodaje da sada, godinama kasnije i dalje oseća svaku emociju koju je tada osećala.

Kada se desi tako nešto, ako uspeju da odreaguju i potraže pomoć, prva adresa u normalnoj situaciji bio bi vozač autobusa. Međutim, za Aleksandru to nije bilo tako.

"Bila sam početak srednje škole. Ulazim u autobus na okretnici u centru. Autobus je prazan. Vozač posle par minuta kreće. U autobusu sam samo ja, vozač me zove da priđem i počinje da me ispituje. Pita me da li imam momka, da li sam već dobila menstruaciju, da li imam seks. Ja mu kažem da stane i da hoću da izađem. Staje na Limanu, ja izlećem i trčim do kuće. Nikad nisam ispričala roditeljima šta se desilo", priseća se ona.

*Imena žena su izmenjena*

Počinioci uglavnom dobijaju uslovne zatvorske kazne

Žene sa kojima smo razgovarali, ali i one koje su učestvovale u istraživanju, uglavnom nisu prijavljivale slučajeve seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja u autobusima, vozovima i taksijima.

Razlozi za to su brojni, od osećaja stida pa do nepoverenja u institucije. Uz to, u Srbiji se ovakva ponašanja tek nekoliko godina kvalifikuju kao krivično delo polno uznemiravanje, kažnjivo novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci, odnosno do tri godine zatvora u slučaju da je žrtva maloletna.

Na osnovu presuda za krivično delo polno uznemiravanje koje je 021.rs analizirao može se zaključiti da su kazne za uznemiravanje u prevozu uglavnom uslovne zatvorske i da iznose do šest meseci, iako su u svim analiziranim slučajevima oštećene maloletnice, za šta je zaprećena zatvorska kazna od tri meseca do tri godine zatvora.

Jednu godinu zatvora dobio je muškarac u Gornjem Milanovcu koji je u autobusu uznemiravao maloletnicu, tako što ju je dodirivao rukama po butini i nastavio da je dodiruje čak i kada je pokušala da se udalji. Za vreme pauze, pozvao je oštećenu na kafu, kada je odbila uhvatio je za ruku i povukao iz vozila. Prestao je tek kada je vozač autobusa reagovao.

Uslovne kazne zatvora, od tri do šest meseci uz mere zabrane prilaska, izrekli su sudovi u Sremskoj Mitrovici, Smederevu i Zrenjaninu, muškarcima koji su seksualno uznemiravali devojčice u autobusima, tako što su ih dodirivali, štipali, milovali...

Osnovni sud u Beogradu na tri meseca zatvora i proterivanje iz zemlje osudio je stranca koji je u gradskom autobusu seo pored maloletnice, "stavljao joj ruku na zadnjicu i u jednom trenutku joj gurnuo ruku u helanke".

Sud u Zrenjaninu je na uslovnu kaznu zatvora od četiri meseca uz zabranu prilaska osudio taksistu koji je seksualno uznemiravao maloletnicu i tražio joj da "na drugačiji način plati vožnju". Prema presudi, u koju je 021.rs imao uvid, on je četrnaestogodišnjakinju rukom pomazio po butini i rekao joj da plaćanje "ne mora da bude seks, nego da bi mogli da se maze i da ga ona jako pali".

Kroz šta prolaze žene, pa čak i devojčice, koje prijave seksualno uznemiravanje pokazuju i zapisnici sa ovog suđenja u kojima branilac osuđenog, između ostalog, insistira na tome da se postupak ne može zasnivati samo na izjavi devojčice, kao i da izjava devojčice nije "životno realna".

"Hipotetički, u situaciji u kojoj se nalazi okrivljeni može se naći svako", tvrdio je advokat odbrane.

U manje hipotetičkoj, a više realnoj priči, u situaciji u kojoj se našla žrtva, može se naći svaka devojčica i žena.

"Nasilnici računaju na to da one neće reagovati"

Situacije polnog uznemiravanja u javnom prevozu dešavaju se često, između ostalog, jer je tu velika frekvencija nepoznatih ljudi, što nasilnicima daje određenu dozu anonimnosti, a uz to, postoji i jednostavan način da se brzo pobegne.

Biljana Janjić iz Udruženja "Femplatz" koje je radilo istraživanje o bezbednosti žena u javnom prostoru kaže za 021.rs da je, ipak, ključna nekažnjivost.

"Zašto se to toliko dugo i toliko često dešava? Zato što nasilnici znaju da neće biti posledica i da uglavnom niko ništa neće uraditi. Činjenica da je ovaj oblik nasilja toliko rapsrostranjen, da se toliko dugo dešava i da se toliko o njemu ne govori nam poručuje koliko je ova tema nevažna institucijama. Nasilnici koriste ovu situaciju jer znaju kako će većina žena reagovati. Većina njih je zatečena. U našem istraživanju je čak jedna trećina žena rekla da su u takvoj situaciji bile potpuno blokirane i da nisu znale kako da reaguju. Jako je mali broj žena, negde oko devet odsto onih koje su se branile od nasilnika ili vikale da bi i drugi ljudi reagovali. Nasilnici zapravo računaju na to da one neće reagovati, da će biti blokirane", objašnjava Janjić.

Njihovo istraživanje je pokazalo da su, u više od polovine slučajeva kada su žene doživele nasilje u javnom prostoru, tu bili prisutni i drugi ljudi.

"Čak u 70 odsto slučajeva je izostala bilo kakva reakcija. Jedan od faktora je strah. Ljudi se plaše nasilnika i plaše se da ne trpe posledice. Jedan može biti i prebacivanje odgovornosti na nekog drugog, a jedan svakako i normalizacija nasilja", dodaje Janjić.

Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra kaže za 021.rs da je društvo sklono umanjivanju značaja seksualnog uznemiravanja, pa se zato mnogi ljudi ne obaziru kada se to dešava u njihovoj blizini.

"S druge strane, razna su psihološka istraživanja koja su pokazala da će ljudi ređe reagovati kada više ljudi istovremeno svedoči nekoj situaciji nasilja, jer svi očekuju, zapravo, da će neko drugi reagovati", kaže ona.

Pavlović podseća i na slučaj od pre nekoliko godina iz tramvaja u Beogradu koji je specifičan po tome što se u prevozu nalazilo nekoliko žena dok je jedna mlada devojka bila seksualno uznemiravana. Navodi da je važno da razumemo da, i kada se žene nađu u toj situaciji kao svedokinje, njima može da se desi da se "zalede" zbog straha od nasilnika ili prethodnih trauma.

Nema adekvatne reakcije institucija

Sagovornica 021.rs iz Autonomnog ženskog centra ocenjuje da je očigledno da ni institucije ne vide dovoljno dubinu i širinu ovog problema.

"Sama činjenica da je veliki broj uslovnih i niskih kazni, pokazuje da sistem nije dovoljno odlučan da pošalje tu poruku da će svaki vid seksualnog uznemiravanja biti strogo kažnjen i da postoji nulta tolerancija u odnosu na seksualno uznemiravanje", navodi Pavlović.

Biljana Janjić iz Udruženja "Femplatz" takođe ocenjuje da ovakve odluke sudova potvrđuju princip nekažnjivosti kad je ova tema u pitanju.

"Što se tiče institucija, nema adekvatne reakcije. U našem istraživanju žene su ocenjivale efikasnost policije u sprečavanju nasilja u javnom prostoru i najveći broj njih daje najniže ocene. Takođe, najveći broj žena više od polovine je najnižim ocenama ocenio rad lokalne samouprave, koja ima ključnu ulogu u stvaranju bezbednih gradova i mesta za žene. Lokalna samouprava mora da radi na tome da stvara infrastrukturu, da poboljšava osvetljenje, da uklanja prepreke koje utiču na nebezbednost žena", objašnjava ona.

Janjić pohvalno ocenjuje sistem međusobnog obaveštavanja o nasilnicima u prevozu koji su žene uspostavile na društvenim mrežama.

"Daleko od toga da to predstavlja rešenje, ali je pozitivna stvar, jer žene kreiraju mreže podrške i informisanja, a u isto vreme jača njihov glas protiv nasilja. Naravno, ne sme odgovornost za rešavanje da bude na nama", ističe Janjić.

Ona smatra da bi trebalo sve kompanije za prevoz i javna preduzeća da imaju interna pravila i procedure u smislu uznemiravanja.

"Nažalost, iz našeg iskustva i komunikacije sa prevoznicima vidimo da nema želje i motivacije da se uradi nešto po tom pitanju", kaže naša sagovornica.

Strukturalni problem, a ne društveni incident

U međuvremenu, nasilje se nastavlja, a žene i devojčice se i dalje osećaju nebezbedno dok koriste nešto što bi moralo jednako da bude dostupno svima - javni prevoz.

Da bi izbegle traume, žene se štite same, često i tako što izbegavaju javni prevoz.

Biljana Janjić ističe da su brojne psihološke posledice iskustva polnog uznemiravanja u javnom prostoru - od uznemirenosti, ljutnje, neprijatnosti i straha, pa do trauma koje ostaju sa njima kroz ceo život.

Osim toga, iskustvo nasilja ograničava slobodu kretanja i utiče na organizaciju života žene.

"Posledice mogu da budu i kratkoročne i dugoročne i mogu da utiču na organizaciju života žene, u smislu da će izbegavati da idu određenom autobuskom linijom, da će izbegavati određene ulice, da će izbegavati određena mesta, da će se ustručavati od toga da tokom određenih delova dana uopšte izađu na ulicu, tako da to mođe zaista da ima neke posledice o kojima ne razmišljamo, a koje mogu da utiču na kvalitet života i na neke odluke. Ako ja imam samo jedan prevoz do nekog posla, mogu da odlučim da ne prihvatim ponudu za taj posao, zato što se ne osećam bezbedno da svaki dan putujem", objašnjava Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra.

Biljana Janjić kaže da ne mogu ni sve žene da promene prevoz, menjaju strategije kretanja ili da sa autobusa pređu na taksi ili drugi vid putovanja, zbog socio-ekonomske situacije.

"Tako da zapravo one ostaju u tom nekom strahu od potencijalnih situacija uznemiravanja ili nasilja i to dodatno pojačava nejednakost između žena i muškaraca", kaže Janjić.

Zaključuje da je zato ovo strukturalni problem, a ne društveni incident.

Kontakti za žrtve seksualnog nasilja

Seksualno i svako drugo nasilje može se prijaviti bilo kojoj policijskoj stanici na broj 192.

Psihičku, pravnu i lekarsku pomoć žrtve mogu zatražiti i pozivima na:

- SOS linija za žrtve nasilja - 0800 222 003

- SOS telefona Autonomnog ženskog centra - 0800 100 007

- SOS telefon Centra za podršku ženama - Jedinstveni SOS telefon za Vojvodinu - 0800 101010

Teme

Komentari 1

Hronološki Najpopularniji

Sana

31.10.2024 • 17:52

Tačno tako, i ja sam se samo sledila. Prepun autobus, ja klinka od 12 godina i nečija ruka na mojoj butini i pokreti kojih se i 30 godina kasnije sećam sa gadošću, i kako sledjena samo čekam da se otvore vrata da pobegnem.

10 6 +4

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.