Realnost je mnogo drugačija. Među tim metodama lečenja je i salivanje straha, prastari ritual bez ikakve naučne pozadine, u kojem se praktikuje čak i konzumacija toksičnog metala, olova.
Kvazimedicina je rešenje za one koji jure za brzim rešenjima problema, bez zalaženja u suštinu bolesti. Dete možda nije ni bolesno, ali je mišljenje roditelja da njegovo ponašanje nije adekvatno, što čega ovi mališani završavaju u rukama vračara. Ipak, stručnjaci napominju da je posebno poražavajuće kad deca s izvesnim problemima ne dobiju pomoć koja im je potrebna, već završe kod istih tih vračara, gde im se čini veća šteta i nanosi patnja.
U ovom izdanju serijala "Znanjem protiv mitova" na portalu 021.rs bavimo se pomenutim salivanjem straha, u nameri da javnosti predstavimo koliko je opasno "pasti" na nadrilekarska rešenja koja se predstavljaju kao bolja od medicine. Ona to nisu, o čemu za 021.rs govori novosadski pedijatar dr Slobodan Maričić, specijalista u Domu zdravlja "Novi Sad".
Balkanski običaji koji opstaju
U našem narodu je verovanje u nadrilekarstvo karakteristično i za to ima mnoštvo razloga, kaže dr Maričić. Oni koji najpre posežu za opasnim nemedicinskim metodama lečenja traže brzo rešenje, a neretko napominju da su im medicinske usluge teže dostupne.
"Nekako im to više prija, ne koriste previše 'hemije' - kako to nazivaju, odnosno zvaničnih lekova priznatih u medicini i sve su to razlozi zašto posežu za nadrilekarima. Naravno, taj običaj nije nikakva novina u našim krajevima, odvajkada je prisutno i kad sam gledao etnologiju i prošlost tih običaja, shvatio sam da oni datiraju iz paganskih vremena. Kad pomislimo da bi emancipacija ljudi, edukovanost stanovništva, dostupnost informacija na internetu trebalo da uslove da građani budu daleko prosvećeniji nego ranije i da shvate da to predstavlja značajan problem u lečenju pacijenata, ništa se tu zaista nije promenilo", navodi dr Maričić.
Pribegavanju ovakvim ritualima skloni su i visokoobrazovani ljudi iz različitih sfera, pa tako i lekari. To nam govori da obrazovanje nije ključno kad je pred nama neka odluka - sve najviše zavisi od zdravog razuma, koji nije nužno povezan sa završenim školama.
Kod salivanja straha je najveći problem upotreba olova u ritualu. Dr Maričić navodi da odrasli ovakvim opasnim ritualima prinose mališane koji neutešno plaču u prvim mesecima života, nemirnu decu i decu sa hiperkinetskim sindromom, kojih ima sve više u populaciji.
"Takvi roditelji ne žele da prihvate rezultate zvanične medicine i žele da se sve nekako izleči za dan-dva. Uopšte se ne bave uzrokom problema kod deteta, ne prihvataju da dete možda ima poremećaj ili neko stanje, a kad ukucaju u Gugl pretragu neko ponašanje deteta, dobijaju sijaset različitih odgovora, pa i onaj da postoje vračare", priča dr Maričić, pedijatar.
U ritualu salivanja straha kojiste se topljeno olovo. Pare olova su toksične, a budući da se olovo topi na nekih 327 stepeni, nastaje vrlo toksičan olovni oksid i tada, kaže dr Slobodan Maričić, nastaje najviše zdravstvenih posledica.
"To su trovanja. Drugi problem je što se tokom tog obreda olovo baca u neku posudu s vodom i u kombinaciji s vodom nastaje drugo jedinjenje, olovni hidroksid, koji je takođe veoma toksičan. Neki vračevi u tim obredima savetuju da se takva voda pije, u celosti ili na duži period, a kako god to uzeli u obzir svakako ćemo doći do toksičnog efekta", naglašava naš sagovornik iz Doma zdravlja "Novi Sad".
Ljudi imaju određene gornje granice tolerancije olova u organizmu, dodaje dr Maričić. U suštini, mi olovo ne možemo da izbegnemo u životu, bilo da je zbog činjenice da u gradovima imamo stare cevi, da konzumiramo konzerviranu i neku svežu hranu (poput ribe), ali tada govorimo o olovu u tragovima.
Ali, kad olovo unosimo kao topljen, toksični metal rastvoren u vodi, dajemo mu izvanrednu priliku da u jonizovanom obliku prolazi kroz naš organizam i da se deponuje u našim kostima. Ni to ne bi, kaže dr Maričić, bio toliki problem kad se to olovo ne bi "takmičilo" za isto mesto u kostima u kojima se deponuje kalcijum.
"Da bi se dobila čvrstina i kvalitet kosti, upravo je odgovoran taj kalcijum. Olovo će potisnuti kalcijum i dobićemo daleko poroznije kosti, deca će lakše i češće lomiti kosti. S druge strane, treba istaći da kad dođe do 'pika' lučenja kortizola, odnosno stanja stresa kod dece, olovo se može iz tog depoa u kostima pokrenuti i ući ponovo u cirkulaciju i kad će se, umesto gvožđa, vezati za hemoglobinski molekul. Tada dobijamo decu koja su malokrvna, imaće anemije s velikim procentom hemoglobina u perifernoj krvi, za koje je praktično vezano jonizovano olovo, a to je zaista jedan metabolički aktivan centar čitave količine olova u organizmu i najveći krivac za toksične efekte", napominje ovaj pedijatar.
Idemo korak dalje - ako je pomenuto olovo "pripremljeno" u posudi koja ima tragove drugih supstanci, recimo masti, olovo će vrlo lako proći hematoencefalnu barijeru i postaće toksičan za centralni nervni sistem.
"Tad dolazimo do mentalne retardacije i nekih drugih neuroloških oboljenja. Ovakvo jedinjenje može da deluje i na periferni nervni sistem, kad kod dece i odraslih dolazi do pada stopala, pada šaka, odnosno do visećeg stopala i viseće šake. To predstavlja ozbiljan problem kod dece, ali je poražavajuće što tome pribegavaju i trudnice - to olovo u vodi prolazi placentalnu barijeru i dolazi do oštećenja ploda još intrauterinarno, dakle pre rođenja", upozorava dr Slobodan Maričić u serijalu "Znanjem protiv mitova" na 021.rs.
I to nije kraj
Olovo se iz našeg organizma eliminiše putem dva organa - jetre i bubrega. Jetra je naš glavni organ za detoksikaciju organizma, ali i mesto za deponovanje olova koje može trajno da ošteti ćelije ovog organa, te ona ne može da obavlja svoj posao i služi kao filter.
Dr Slobodan Maričić kaže da deponovanje olova može da dovede i do trajnih oštećenja bubrega, što može da stvori potrebu za transplantacijom ovog organa.
I zašto, nakon svih ovih iznetih činjenica, pojedinci odlučuju da izlože sebe ili svoju decu otrovnim ritualima koji nemaju nikakve svrhe?
Osim pomenutog nedostatka zdravog razuma uzrokovanog brzopletošću ili strahom, bitan je i faktor komuniciranja poruke. Tačnije, za očekivati je da će slanje "duplih" poruka i neke zdravorazumske ljude zbuniti, naročito kad takve poruke dolaze od individua kojima načelno verujemo ili treba da verujemo. Tu je vrlo bitna uloga lekara, napominje dr Maričić.
"Mi smo odgovorni i kada istupamo u javnosti. Ja sam bio vrlo kritičan kad je bila vakcinacija protiv kovida, puno ljudi je davalo dezinformacije i građani su bili sluđeni - ja ne mogu da ih krivim zato što su odbijali da se vakcinišu jer ako ste imali svašta da pročitate i ljude od autoriteta u toj oblasti koji su lupetali raznorazne gluposti koje nisu ničim bile naučno utemeljene, bili ste u jako velikom problemu da to kasnije objasnite. Postoji ona krilatica Duška Radovića - popnite se na vrh Beograđanke, prospite jastuk s perjem, pa pokušajte to da pohvatate da demantujete", pojašnjava naš sagovornik.
Dr Maričić jedan je od pedijatara koji snažno zagovara izgradnju poverenja između pedijatra, roditelja i deteta. To poverenje je osnov za rad u više grana medicine, a naročito u pedijatriji u psihijatriji.
"Ako nemate to poverenje, menjajte lekara. Nismo ni mi uvek u pravu, ali nije ni sve pitanje naše stručnosti, već i razumevanja, 'kliktanja' sa lekarem, pitanje pronalaska nekoga ko vam odgovara senzibilitetom i to zaista nije ništa neobično, sasvim je u redu. Kad nađete nekoga ko vam je pristupačan, izgradićete to poverenje i imaćemo mnogo bolju zdravstvenu zaštitu, manje dilema. Treba naglasiti da se to poverenje gradi vremenom, a zato ja volim da kažem da deca uzrasta tri ili četiri godine mogu sama da 'odaberu' svog pedijatra - deluje možda malo nestandardno, ali imate decu koja kod jednog pedijatra plaču, a kod drugog su sasvim mirna i dopuštaju preglede. Dete je neverovatan medijum, ali da biste mu dozvolili da se na taj način oslobodi, morate ga dovesti i otvoriti tu empatiju s pedijatrom", upućuje naš sagovornik.
Kako kaže, i sam ima iskustva s roditeljima koji kod njega dolaze i raspituju se - da li treba da odvedu dete na salivanje straha.
"Kada smo celu priču razjasnili, naravno da nisu otišli. Ali morate da ostvarite saradnju kako roditelji ne bi bili uplašeni da vas pitaju jer, koliko god to pitanje blesavo zvučalo, nema glupih pitanja. Nema ni prostora da vi te ljude omalovažavate, time ništa ne postižete, već je ključ u strpljenju i izdvajanju tih 20 minuta vremena da nekome na miran način date sve odgovore. Time ste ih dobili za sva vremena", zaključuje dr Slobodan Maričić, pedijatar Doma zdravlja "Novi Sad".
Zaključak
Salivanje straha ne samo što ne otklanja nikakav strah, već nanosi ogromne posledice po zdravlje dece. Pravi se šteta koja će se ispoljiti u kasnijem dobu i kada će isti ti roditelji, verovatno, neki drugi aspekt medicine kriviti za stanje svog deteta.
Istina je, zapravo, vrlo jednostavna.
Komentari 19
Bfjdkd
Grom
Hvala vam sto ste tu i nadam se da cete jos dugo biti..
Nada
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar