Novi Sad je izgubio ljudsku suštinu

Novi Sad i ja se više ne (pre)poznajemo. Metaforički, ali i bukvalno. Kako je to moguće?
Novi Sad je izgubio ljudsku suštinu
Foto: 021.rs
Svako pre podne, u sedam hiljada brzih koraka, u zavisnosti od odabrane maršrute, obiđem, recimo, zgrade četiri osnovne škole iz mog vremena, Tozinu, Mošinu i Jovinu gimnaziju, Gradsku kuću i Banovinu. 
 
Kad ne zastanem, projurim pored Limanske, Futoške i Riblje pijace, pičim pored teniskih terena, koje su kadgod zimi osvajali klizači i hokejaši, pa dalje pored zgrada gde su bile prostorije fudbalskih klubova Novi Sad i Vojvodina, a tu je, odmah preko puta, zdanje u kojom je bio Radio Novi Sad gde se zapatila novosadska televizija, prođem pored tri novosadska pozorišta, evo poslastičarnica City i Carigrad, tu su kafane koje su se nekada zvale Kafe, Kec i Gurman, eto me pored spomenika Miletiću... sve u sat vremena, brzog hoda. 

Kako se onda Novi Sad i ja ne (pre)poznajemo? Tu su mi svi bitni toponimi odrastanja, školovanja, važni i za moju porodicu, za poslove kojima sam se bavio. I?

Pa, nema ljudi koji su omeđili to vreme, dakle, i mene. Onih koje sam sretao po gradskim ulicama, na sportskim terenima, na pozornicama, u kafanama... Ne poznajem ove nove  ljude, ne znaju oni mene. Za sat vremena, možda se tek nekom javim. 

Ni po jada za mene, ionako sam tek grudvica lanjskog snega. Boli me što u svakom segmentu gradskog organizma nedostaju naslednici - metaforično opet, ali i doslovce - onih koji su činili Grad, bili njegov ponos. Od politike do sporta. Od umetnosti do rokenrola. 
 
Grad je izgubio svoju ljudsku supstancu, iliti "hjuman risorsis", kako veli glamurozni novogovor. Govor forme, govor bez suštine. Novi Sad je izgubio ljudsku suštinu.
 
Ilustracija prva: kada sam, početkom šezdesetih, kao četrnaestogodišnji šiljokuran priključen prvom timu hokejaškog kluba Mladost, sa ogromnim poštovanjem doživljavao sam starije saigrače, u gradu poznate kao dokazane fudbalere, tenisere ili rukometaše. 
 
Hokej je bio - sticajem tužne okolnosti da Novi Sad tada još nije imao veštačko klizalište - samo snažna zimska strast. Onda kada temperatura sklizne u debeli minus, a bezbroj puta opričani čika Janika Jakubec, domaćin terena teniskog kluba Vojvodina, neviđenom brigom i umešnošću, celu noć polivajući šljakastu podlogu, načini usred Dunavskog parka, ledenu čaroliju.
 
No, da se vratim starijim saigračima, mojim tada sportskim idolima. Gotovo svi su, ili već kao svršene fakultetlije imali dobra zaposlenja, ili su bili odlični studenti koji će se, vrlo skoro, priključiti ovim prvim, kao takođe, uspešni pravnici, tehnolozi, lekari ili inženjeri.
 
Bio je to obavezujući novosadski patern: biti zaokupljen - bez ikakve frke ili talambasanja - samonametnutim obavezama, ali i velikim zadovoljstvom: uspešno školovanje ili studiranje, usput i sport, muzika, razni hobiji...
 
Ilustracija druga: u mom gimnazijskom razredu - u svakom smislu prosečnom po tadašnjem prepoznavanju vanrednih vrednosti ili izuzetnosti - imali smo i prvoligaškog fudbalera, i hokejaša, i gimnastičara, dva glumaca amatera, osnivače i ključne članove dve, za jugoslovenske prilike, relevantne muzičke grupe, i pevača koji je snimao za Radio Novi Sad... Posle završenih studija, jedan postade prvak u Srpskom narodnom pozorištu, petorica odoše među novinare novosadske televizije, ostali behu priznati advokati, lekari, profesori ili direktori uspešnih firmi...
"Multitelentid pipl", kazali bi Englezi. Potpuno normalno, rezonovali su tada Novosađani. Radiš ono što znaš, umeš i voliš. Drugi odlučuju koliko to, zapravo, vredi. U svakom smislu. Jednostavno, svako je znao nekog, ko je znao nekog vrednog pažnje i poštovanja. I priča se tako (za)vrtela. Priča "starosadska"...
 
Kada sam onomad - drugim povodom, u drugom vremenu, posvećenu drugim ljudima - završio knjigu "Nostalgija", pre nego što sam je u "Prometeju" predao Zoranu Kolundžiji na čitanje i, eventualno štampanje, zamolio sam imenjaka Trifunovića, tek odomaćenog Sarajliju u Novom Sadu, da je pročita i, ako mu se svidi, napiše nešto poput pogovora.
 
"E moj Duca, i tebe tresu uspomene. Sećanja su opasna stvar. Prevrtljiva, lažljiva. Znaju da bole, kao tvoj naslov - nostalgija. To je, da te podstim, povratak bola, kako je na starogrčkom osnova te reči."
 
Sećanja bole, reče Duško i dade mi, verovatno, najpoetičniji tekst napisan povodom neke moje knjige. Velemajstor reči.
 
Beše to predavne 1996. Evo me - drugi povodima, o drugim ljudima - u novom krugu sećanja. I, opet trešnja. Povratak odveć ličnom, subjektivnom, neskriveno nostalgičnom. Bolnom? Verovatno. Uz osenčenja koje sobom nosi dugi protok vremena. Senke sećanja...
 
***
 
"Senke sećanja" su nova kolumna Duška Bogdanovića na portalu 021.rs. U novoj kolumni publika će u tekstovima poznatog novosadskog novinara i publiciste moći da čita o stvarnom i mogućem, istinitom i verovatnom iz dva veka i dva milenijuma. O Novom Sadu i svetu.
  • Rade

    11.05.2023 14:53
    Eeeej
    Ubili nam zelenilo i parkinge .Dajte dva parka veličine groblja i eto poboljšanja.Razmaknite zgrade i sve će biti mnogo,mnogo bolje
  • Veliki Lakat

    06.04.2023 20:20
    Bogice moj dragi, bila palanka, varoš ili grad, ovde je navek bilo sjajnih ljudi. Mnogi, zapravo, najveći broj spomenutih nisu ni rođeni ovde, ali su svojim delima obogatili Grad. To je suština koja nedostaje. Grad su LJUDI!
    Sve ostalo je statistika. Bleda i nevažna.
  • Bogica

    06.04.2023 13:07
    NS
    Dragi moj Duco, kada sam pre dve godine, povodom iznenadnog odlaska našeg druga Đoleta, za beogradski Nedeljnik, pored ostalog napisao i ovo: ''„Bez Đoleta Novi Sad više neće, niti može biti, Srpska Atina, jer je knjiga spala na dva slova – na vremešnu Miru Banjac i tek nešto mlađeg Pera Zupca. Pošto ne vidim prave naslednike Miki Antiću, Aleksandru Tišmi, Vujici Rešinu Tuciću, Branku Andriću Andrli, Dušku Trifunoviću, Drašku Ređepu, Angelu Vlatkoviću, Antonu Eberstu, Janiki Balažu, Mitru Subotiću, Ljiljani Petrović, Iliji Panteliću, Silvesteru Takaču, Tadiji i Slobi Kačaru, Mariji Veger, Đoletu… pribojavam se da Novi Sad uskoro ne postane lokalna kulturna i sportska palanka…”, oglasio se mladi umetnik, s titulom dr i poznatim prezimenom ali bez imena, i pokušao da me demantuje. Tvoj tekst pokazuje ko je u pravu.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Novi Sad - Novosadske priče

Graditelj socijalističkog Novog Sada

Ko se prethodnih dana prošetao do Muzeja savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) imao je priliku da se upozna sa radom čoveka koji je oblikovao izgradnju Novog Sada tokom socijalističkog perioda.

Novi Sad koji sanjamo

Aktuelna vlast je preko svake mere izgradila i uvećala grad podno Petrovaradinske tvrđave.

Kako su Novosađani naučili NATO "red vožnje"

Imao sam 11 godina. Tog dana se išlo prepodne u školu, popodne smo uobičajeno išli napolje da se igramo ubeđujući one koje su roditelji sprečili, da neće biti nikakvog bombardovanja...

Student nije zapalio žito

Na fasadi kasarne u Ulici vojvode Bojovića jedna spomen ploča čuva priču o studentima koji su zapalili pšenicu. I to su platili životom.