Farmerke, pesnice i Džejms Din sa Podbare

Duško Bogdanović

Novi Sad

24.09.2024.

10:30 > 18:25

Farmerke ili farke - kako ih danas zovu mladi - kao klinac sam video u "kaubojskim" filmovima.

Farmerke, pesnice i Džejms Din sa Podbare

Foto: 021.rs

Kvalifikacija "vestern" tada nije postojala. Ja je, zapravo, nisam ni poznavao, ni koristio.

Sedeći u prvim, "šoferskim" bioskopskim redovima, gutao sam očima junake sa pištoljima, šeširima na glavama i čizmama na nogama. Da, i sa maramama oko vrata. Pantalone? Budući da su to uglavnom bili crnobeli filmovi, njihovu karakterističu plavu boju nisam zapazio, te nisam bio posebno impresioniran.

Vrlo se, međutim, sećam, kada sam prvi put video takve pantalone uživo. Nosio ih je - izbledele, zavrnute oko članaka, tako da se unutrašnja svetlo plava tkanina naglašeno uoči, neskriveno se kurčeći - Radovan Brankov, zvani Lepi Rada. Džejms Din sa Podbare. Momak vrlo atraktivne pojave, imao je dve velike strasti: najlepše srednjoškolke i ulične tuče. Začudo, obe strasti je zadovoljavao na impresivno uspešan način.

Bilo je to, dakle, jednog sunčanog prepodneva, kasnih pedestih godina prošlog veka, ispod svoda Tanurdžićeve palate. Tu su se, onako nehajno, okupljali mladići, poznatih imena i ne baš blistavih biografija.

Nisu bili ni đaci, ni studenti, ne naročito dokazani sportisti, ali jesu bili oni koji su, uporno vežbajući - najčešće sa kod kuće spravljenim tegovima - vodili računa o svojim telima, pesnicama naročito. Pojednostavljeno, bili su to likovi odrasli na sokacima bliže ili dalje periferije, nesvršene zanatlije, uglavnom bez stalnog zaposlenja, sa naglašenim viškom vremena za provod. Gde god to bilo i ma šta to značilo.

Uveče, već posle sedam sati, ispred robne kuće "Uzor", na čuvenom Korzou, bili su obavezni inventar. Pored toga što su devojkama, šatro šmekerski, dobacivali više ili manje besmislene komentare, običavali su da mladićima, "odokativo" odabranih, upute drske, dugotrajuće poglede. Ili direktno u facu verbalnu provokacija tipa, "šta-me-gledaš".

Slušajući od starijih - dobro obaveštenih gradskih klepetuša - znao sam štošta o podvizima tih poznatih "pičkaroša".

Tekstovi Duška Bogdanovića su izvodi iz knjige u pripremi "Senke sećanja 2". Ostale tekstove novosadskog novinara čitajte na OVOM LINKU.

Dobro. I ja sam uskoro dobio "kaubojske" pantalone! Nane i Nada Žiža - naši dugogodišnji porodični prijatelji - tata i mama Mileta, prvog najboljeg druga u životu, službovali su u Berlinu, prestonici tadašnje Demokratske Republike Nemačke. Nane je bio diplomata i mogao je da posećuje sa diplomatskim pasošem i Zapadni Berlin, deo suparničke Savezne Republike Nemačke, opskrbljenog u ono vreme, svim mogućim čudima.

Moji roditelj su i posetili Žižine i vratili se - uz ostalu prilično obimnu i raznovrsnu kupovinu obavljenu u takozvanom diplomatskom magazinu, sa posebnim poklonom. Za mene od Mileta - farmerice!

Ne baš savršenih mera, nešto šire oko pojasa, ali sa predugim nogavicama, idealno da se manžetne presaviju nekoliko puta. O, kako sam bio ponosan...

Jednog dana sam šetao farmerke svojom uobičajenom rutom oko "Miletića", kad sam čuo komentar nekog iz grupe mladića: "Gle, ovaj klinac ima Levi Štraus". Ubeđen sam da je to rekao baš Lepi Rada. Možda i nije, ali ja sam želeo da jeste. Moje balaveće pravo na iluzije. Razne.

Kako god, tada sam se prvi upustio u ozbiljniju analizu svojih pantalona. Do tada mi je bilo važno da postanu što svetlije i da mi, kao, dobro stoje. Ubrzana istraga kožne etikete na kojoj dva konja "rastržu" pantalone, sa crvenim slovima natpis "Levi Štraus Ko", nagovestila mi je da je i etiketa nešto vrlo važno. Mora da je tako, čim je i Rada to primetio.

Osmog februara 1961. godine, baš na moj rođendan - da budem u događaj i intimno involviran - na travnjaku pored Korzoa, oko pola osam uveče, dvadesetpetogodišnji Radomir Knežević iz Savinog Sela, student Filozofskog fakulteta i saobraćajni milicioner u rezervi, verbalno se dokačio sa Radom. Razlog je bio - formalno makar - jedna od onih iz arsenala provokativnih rečenica.

Nastala je tuča. Knežević je izvadio službeni revolver i urliknuo: "Odstupi!"

Hm, bila je to crvena marama za Lepog Radu. Osokoljen od prisutnih prijatelja, nastavio je još žešće da navaljuje na Kneževića. Sledila su potom dva pucnja. Jedan metak je bio smrtonosan. Rada je ubrzo izdahnuo u novosadskoj bolnici. Imao je dvadeset godina.

Sledećih dana to je bila vest o kojoj su svi pričali. Kažu da je sahrana bila najveća od svih do tada organizovanih u Novom Sadu.

Bio sam istinski tužan. Lepi Rada je na čudnovati, samo klincima poznat način, bio moj idol. Imponovao mi je. Sve u vezi sa njim. Uključujući i farmerice koje je nosio.

Kako god, vreme je prolazilo i ja sam stigao do prvog razreda "Jovine" gimnazije. Budući da sam tih godina sporo rastao - štaviše, u celom razredu samo su jedan dečak i tri devojčice bile niže od mene - mogao sam da ih nosim i još dve godine, nakon što sam ih dobio. Sjajno su, u međuvremenu, izbledele. Bile su prave!

U to vreme u gradu je bilo sve više pantalona od denima iliti džinsa, koje su pratili komentari tipa "super" za, recimo, "Rajfl", "Li", "Rengler", "Oregon"... I, "leviske", van konkurencije, neprikosnoveno na vrhu.

Nasuprot njima bile su one ocenjene kao "sranje". Recimo, domaća fabrika "Varteks" iz Varaždina, počela je da proizvodi neke modele indigo boje, od čudnog materijala, koje nisu mogle da izblede, čak ni da se ubace u mešalicu za beton. A ime, majko mila: "Kauboj Džimi". Užas.

Na Korzou i na mestima gde sam se muvao, pojavile su se i nove face. Nova generacija "pičkaroša". Već u tučama dokazani Mita Džambas iz Salajke, pa klinci koji "obećavaju" sa Podbare, predvođeni Zecom, Gavrom i Lolom. Potom, Neca i Hasan sa Žitnog trga. Bila je tu i ekipa Mike Mečke sa Satelita, pa neuspeli podmladak nekada moćnih bandi "Žuti leptir" i "Crna ruka" sa Telepa...

Sa Detelinare je stigao i Mali Gruja. Mitrović se prezivao. Ubrzano se dokazivao u mnogobrojnim tučama. Bio je vitak poput komarca, ali neverovatno snažnog udarca. Mogao je drvo da obori.

Sve te nove likove sam poznavao, a sa nekima se - u "specijalnim okolnostima" - i družio. Na kraju prvog razreda gimnazije, počeo sam da treniram vaterpolo i igram za juniore Vojvodine. Narastao sam za dva sledeća leta čak 12 centimetara! Farmerice su mi u struku bile i dalje relativno pasent, ali i nedopustivo prekratke.

Jednog dana mi je Gruja predložio da "džoramo" pantalone: on meni njegove bele "Li", ja njemu moje "leviske". U startu su mi te njegove bile male, ali Gruja je Gruja. Igrale su, nažalost, kod mene samo jedno leto... Šta je bilo sa mojim omiljenim "leviskama"? Bog će ga znati.

Kako god bilo, u godinama ranog odrastanja, na moj modni izražaj, iliti "autfit", kako veli balkanski novogovor, uticali su i likovi koje danas netalentovani novinari i slabi stilisti, autori visokotiražnih i niskokvaltetnih pisanija, zovu "momcima tvrdih pesnica sa užarenog gradskog asfalta". Buuum!

Farmerice i pesnice, behu moja šiljokuranska "vestern" kombinacija.

Teme

Komentari 1

Hronološki Najpopularniji

Nikola

24.09.2024 • 18:56

Eto, bilo nekad sad se pripoveda. Bilo je "cvrstih pesnica sa asfalta" ali su deca slobodno mogla da se igraju oko kuce/zgrade na ulici do kasno u noc. Niko ih nije dirao niti nudio drogu. A sada?

16 3 +13

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.