"Pino Silvestre" pokret u Novom Sadu: Kako smo zamirisali

Duško Bogdanović

Novi Sad

08.10.2024.

15:20 > 18:49

Kada su muški primerci moje generacije i oni sa nekoliko godina starijim krštenicama - takozvani "bumeri" - počeli da (se) mirišu?

"Pino Silvestre" pokret u Novom Sadu: Kako smo zamirisali

Foto: 021.rs

Kada smo krenuli (masovno) da koristimo toaletne ili kolonjske vode, parfeme i mirise, a da to nije bilo isključivo posle brijanja? Ili ređe, da dezinfikujemo ranicu na licu ili telu? Da sa tim tečnostima - što je, verovatno, bilo najčešće - izvadimo fleku sa odela ili kravate, tako što smo tajno, iz bočica parfema ili kolonjskih voda naših majki ili sestara, na parče krpice ili vate, kanuli koju kap tih mimomirisa?

Dakle da - ničim izazvani, onako iz čistog gušta - lepo mirišemo? Drugima, ali i sebi.

Za razliku od nekih drugih fenomenoloških pojava u nekadašnjoj Jugoslaviji kojima se, makar površno, može utvrditi vreme kada su počele da se događaju, korišćenje mirisa raznih fela od strane muškaraca, ostaje isključivo u domenu ličnog ili grupnog. Svaki čovek, ili više njih, u tom smislu, priče su za sebe.

Moj slučaj: posle prvih brijanja, obično sam se samo dobro umio. Ako bih se prilično često - nevičan toj novoj obavezi - posekao sa žiletom, koristio sam očev "afteršejv", koji se, naravski, tada tako nije zvao. O mirisu još nisam razmišljao.

Bočica "Pitralona" ili "Briona", nalazila se na polici iznad lavaboa, gde je mama po svom izboru, odlučivala koji da nam kupi za tu obaveznu radnju posle brijanja.

Potom je otac, putujući po svetu, odlučio da koristi nemački proizvod kolonjske vode "Tabak". Naravski da sam počeo da se "grebem" za istu. Ali - što nije bilo nimalo nezanemraljivo - dobio sam i prve komentare od školskih drugarica kako "lepo mirišem". Opaaa!

Kao posebno dragu relikviju i danas čuvam očev poslednji "Tabak", smešten u elegantnoj - kao od najbeljeg mermera napravljenoj - flašici. Ponekad je pomirišem i namah, i dalje intenzivan miris, probudi u meni tornado najdražih uspomena iz prohujalih vremena...

U Novom Sadu je korišćenje mirisa, zapravo prava zaraza koja je zahvatila mlađe pripadnike takozvanog "jačeg pola", uočena početkom šezdestih godina prošlog veka. Sve je krenulo kada su članovi mladog tima Vojvodine odlazili, iz godine u godinu, na fudbalske turnire organizovane po italijanskim gradovima.

Ovo "mladi" jeste starosna odrednica, ali je značila i da je reč o momcima koji su prerasli juniorske selekcije, a sa svojim nesumnjivim talentima su bili na pragu prvog tima, nagoveštavajući lepe seniorske karijere. Naime, u gradovima poput Parme, Modene ili Vijaređa tokom prolećnih meseci, organizovani su turniri na kojima su, uz najpoznatije italijanske klubove, učestvovale i ekipe iz zemalja Zapadne Evrope. Ali i iz Jugoslavije: Partizan, Crvena Zvezda, Hajduk... i Vojvodina.

Fudbalske junoše, uglavnom tek punoletni, u slobodno vreme, uz razne, vrlo obavezne kupovine po tamošnjim radnjama i robnim kućama (neizostavne farmerice, zatim šuškavci, majice, mokasinke, a za devojke, sestre ili mame tergal suknje, setove od buklea, po koji komad šminke...) po ugledu - pretpostavljam na italijanske kolege - koji lepo mirišu, u Novi Sad su donosili i flašice kolonjske vode marke "Pino Silvestre". Koristili su je vrlo oprezno i vrlo štedljivo, tek jednu kap, možda dve, uoči večernjih izlazaka. Za randese obavezno!

I, mirišljava zaraza je krenula. Ko god je putovao tih godina u Trst, koji je onda, jelda, bio "naš", uz ostalu kupovinu, morao je biti i "Pino".

Tamno zelena bočica u obliku šišarke sa zatvaračem u boji lešnika i očaravajući miris bio je najkraći i najuspešniji put do ustreptalih devojačkih srdaca.

Bilo je o vreme kada su Bitlsi pevali "Please Please Me", Roling Stounsi jurili "Satisfaction", a oni se, baš kao i kolege im iz Kinksa, Birdsa, Enimalsa i inih engleskih vokalno-instrumentalnih sastava, smešili sa omota gramofonskih ploča. I to, pazite, uslikani u odelima, sa kravatama, u košuljama sa čipkama i žaboom, ili makar u rolkama. Iako dugokosi, delovali su čisto i uredno. Namirisano? Možda.

Mladi Novosađani koji su tih godina pratili svetske modne trendove, kao odgovor engleskim vršnjacima, lansirali su svoju šemu: sako sa džemperom do vrata, ispod njega košulja i kravata čiji je čvor morao obavezno da se vidi. Plus, "Pino"! Elegantno i mirišljavo.

Treba li da napišem da sam kao maturant "Svetine" gimnazije, takođe bio pripadnik "Pino pokreta"? Godinu dana docnije, kao student u Beogradu, nastavio sam po svom. Novosadski. Često su me pitali na šta to mirišem. "Pino", makar u krugovima u kojima sam se kretao, nije bio popularan. Ni poznat, zapravo. Ali jeste "Old Spajs". Bočicu tog engleskog mirisa, sa predratnom tradicijom, dobio sam na poklon, nekom zgodom.

Međutim, naši "obaveštajci" iz Londona, drugari Mudri i Ćosa na privremenom boravku u tom megalopolisu, rekoše mi da "Spajs" - kako je po njima išao trač po londonskim pabovima i diskotekama - jeste znak (ras)poznavanja među ostrvskim homoseksualcima. I? Ništa. Budući da me nikada nisu zanimali tuđi afiniteti, uključujući i seksualne, sadržinu "starog začina" iz vrlo lepo dizajnirane svetlo sive bočice, potrošio sam do poslednje kapi.

Onda je grunula svetska pomama zvana "Brut". Sa snažnom reklamnom podrškom, uz tvrdnju da su najpoznatiji svetski sportisti poput košarkaša Čejmberlen, boksera Alija, fudbalera Bekenbuera i Pelea, takođe bili "brutalni". Iz galaksije svetskih zvezda, "Brut" je, pričalo se, koristio i sam "Kralj" - Elvis Presli.

Sedamdestih godina je krenuo cunami novih mirisnih brendova: "Drakar", "Kuros", "Aramis", "Denim", "Polo" "Halston"...

Neke od tih firmi izašli su na tržište sa novošću, zvanom dezodorans. Prvo u stiku, potom u spreju. Novi snažan iskorak u maršu "muškaraca-koji-lepo-mirišu."

Za razliku od nevinih šezdesetih, kada su muški primerci želeli da mirišu isto, sada ih je uhvatila tipična ženska osobenost: razlikovati se. Biti jedinstven. Drugačiji, po svaku cenu!

Kada bi stigao novi miris, prvi korisnici su ih ljubomorno čuvali samo za sebe. I bezočno lagali druge zainteresovane tvrdeći da, kao, ne znaju ime marke. Hehehe...

Nego, kako su reagovale one zbog kojih smo (se) mirisali? Kako koja. One devojke koje sam poznavao, uglavnom su - u toj novoj muškoj navici - uživale. Slušao sam priče da neke i nisu. Štaviše, bile su rezolutno protiv, tvrdeći da muškarci - bez ikakvih hemijskih pomagala - treba da mirišu na muško.

Mirišu? Samo na znoj, ili na još nešto? Pretpostavljam da u tom uživanju nepatvorenog mirisa muškog tela, pripadnice lepšeg pola nisu isključile upotrebu sapuna, šampona i tuširanje bar jednom dnevno?

OK. Stvar izbora. Bilo i jeste.

Teme

Duško Bogdanović Senke Sećanja

Komentari 4

Hronološki Najpopularniji

Nostalgija

08.10.2024 • 19:53

Old school

Ahaha sjajan tekst!
Da napomenem da sam ja isto krenuo sa Pinom Silvestrom, meni i dan danas najlepsi miris (volim cetinare inace u zivotu).
Posle se preslo na Kuros...

0 0 0
:)

08.10.2024 • 19:45

Lepo

0 0 0
sve ima svoje

08.10.2024 • 19:23

"Slušao sam priče da neke i nisu. Štaviše, bile su rezolutno protiv, tvrdeći da muškarci - bez ikakvih hemijskih pomagala - treba da mirišu na muško."

Parfemi i dezodoransi sprečavaju da se oseti miris feromona koji imaju biološku ulogu da privuku žene i deluju kao afrodizijak. Zato se ne treba čuditi što žene često izaberu nekog oznojanog fizikalca koji se vraća sa posla, nego namirisanog i sveže istuširanog.

0 0 0

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.