Kako se statiralo u Novom Sadu

Duško Bogdanović

Novi Sad

22.08.2023.

11:05 > 14:17

Kasnilo je proleće, bljuzgavica neprijatna po ulicama...

Foto: 021.rs

U jednom trenutku nam je, u vazda toplom i udobnom "Carigradu", neobično oprezno, kao da je predosećao urnebesno reagovanje, Saki Ćosić prijavio da počinje da statira u predstavama Srpskog narodnog pozorišta.

Popadali smo sa stolica. I krenulo je takmičenje u, više ili manje, pakosnom podjebavanju. Od pitanja da li će igrati Pepeljugu ili princa, hoće li pevati Figarove deonice uživo ili uz pomoć plej-beka, pa do našeg, kao, jakog zanimanja da li će imati ljubavne scene sa Mirom Banjac...? Sve tako, vrlo kvarno.

Ćosa je stoički izdržao, znajući da vrlo skoro, "lopta" dolazi na njegov deo terena. Što će se, jelda, koliko na jesen, i dogoditi...

Uglavnom, u tom našem idiotskom ismevanju drugara, nismo ga ni pitali kada i u kojoj predstavi debituje. A desilo se nenadano brzo. Uz dodatno iznenađenje. U predstavi "Madam Baterflaj", pored Ćose nastupio je i Miša Jeremić. Pa, premnogo zajebancije za jednu sedmicu.

Čuli smo i detalje. Na dan izvođenja narečene opere, Ćosi su iznenada javili da hitno nađe joj jednog statistu. Setio se Jerusa. Kostimirali su ih, našminkali, "iskosili" im oči i trebalo je da - kada im inspicijent javi - na scenu, u nosiljci, iznesu Ćo-Ćo-San, iliti gospođu Baterflaj. Nju, glavni lik opere, pevala je gošća iz Sarajeva Ljiljana Molnar-Talajić. Žena moćnog glasa i upečatljivog stasa.

Kada završi svoju ariju, po režiji, primadona se vraća u nosiljku i sluge je iznose sa scene. Avaj! Kada je Ćosa digao svoje ručke, Jerus nije, i obratno. Tako nekoliko puta, do prigušenog smeha u publici. Ali, led je probijen. Dobili smo među drugarima i dva pozorišna "umetnika".

Dolazilo je leto šezdesetpeto. Za Novi Sad, nikad burnije i neizvesnije. Vreme podivljalog Dunava. O pozorištu više niko nije govorio. Ni u zajebanciji.

Prošla je nepogoda, stigla jesen rana...

Opet "Carigrad". Ćosa nam je saopštio da mu je u Pozorištu predloženo da preuzme brigu o angažovanju statista. Za sve predstave. Opaaa! On će birati koga želi, uz uslov da Branko Ilijć - doajen statista, čovek koji je živeo za pozorište i statiranje - mora biti na sceni. Makar igrao saksiju.

I počelo je sa uvođenjem nas drugara. Uglavnom u predstave od prošle i ranijih sezona.

U operu "Kavalerija Rustikana" uskočili smo Pera Mudri i ja. Uživanje na sceni. Sicilijanska atmosfera. Veselje na trgu. U jednom trenutku, nakon što otpeva svoj solo fenomenalna Jelena Ječmenica, koja je igrala seosku vrdalamu Lolu, u prelepom kostimu, dubokog dekoltea - okrenuta leđima publici - kroz šeretski osmeh nam je dobacila: "Šta mi buljite u sise, a?" Namignula nam je i nastavila svoj solo. Zamalo da propadnemo kroz pozorišne daske. (Koje život znače, ili?)

Onda je stigla "Pepeljuga". Balet. Bili smo dvorjani. Uskočio je i Lepak Lepšanović. Prethodni statisti su bili đaci srednje baletske škole, verovatno niko od njih nije imao ni šezdeset kila.

I sad mi, magarčine, u tim fetus-kostimima. Užas. A frizure, majko mila. Paž-perike inspirisane valjda "Stounsima" iz tog perioda. Odneo sam ubedljivo "šnjur" za ružnoću. Zamislite najgoru verziju Bila Vajmana, dignutu na kub, a u narandžastom. Katastrofa. Ali, lova je kapljala. Lepa i redovna, predivno za srenjoškolske mangupe...

Potom su obnovili Lebovićevu dramu "Haleluja", hit predstavu onih godina. Glavnu ulogu u novoj podeli je dobio Duško Bulajić, velika glumačka zvezda, te godine - sa suprugom Oliverom Marković - veliko pojačanje za SNP.

Igrali smo logoraše. Sve vreme na sceni. Ozbiljna predstava. Uskočio je i Duta Divjak. Gostovali smo u Subotici, Somboru, Beogradu... i Zagrebu. U HNK! Spavali smo u "Esplanadi".

Mudri je dugo čuvao ugovor za tu predstavu na kojem, uz naša imena, stoji: DRAMSKI UMETNIK, BEZ TEKSTA. Čoveče!

Onda, zvezdani trenutak naših "karijera". Serž Vafijadis, poznati atinski reditelj, francuski đak, zvezda Nacionalnog grčkog teatra, poznat po spektakularnim predstavama, režiraće "Nabuko". U alternacijama, velika imena jugoslovenske i italijanske opere uključujući Milku Stojanović, nadolazeću opersku vedetu. Kompletan hor, balet, orkestar dabome i... odabrani statisti. Nas osam.

Krenule su probe. Za nas, čist Holivud: atraktivni kostimi se šiju po meri, tu su šminkeri, asistent za scenski pokret.

Mudri i ja smo dobili akcionu scenu: upadamo u kazamat, ubijamo stražara i oslobađamo utamničenog kralja Nabuka. Probali smo, probali, probali...

Premijera. Sala samo što nije implodirala od publike i ogromnog interesovanja. Novinari, fotoreporteri... Sve je prošlo odlično. Ogroman aplauz. Ko zna koliko puta smo se vraćali pred publiku. Uključujući i "gospoda statisti", kako nas je Serž zvao.

Sledećih dana sam po raznim novinama tražio kritiku predstave. Uglavnom vrlo dobro i odlično. "Akciona scena"? Ni slovceta. A mi mislili da će to u naslov... ha-ha.

Nastavile su se reprize. Prepuna sala, svaki put. Onda smo Mudri i ja odlučili da malo "dorežiramo" našu scenu. Skinuli smo sa glava kacige, obavezni deo kostima, ne bi li publika bolje videla lica "akcionih heroja".

Kada su počeli organizovano da dolaze i đaci srednjih škola, naši vršnjaci uglavnom, potpuno smo poludeli: kratke mačeve umesto u rukama, držali smo u zubima. Jadnog stražara (Brankića, naravski) bacali smo gotovo u "rupu", među članove orkestra.

I tako iz sedmice u sedmicu. Pozorišna sezona 1965/1966 bila je naša. Vreme za pamćenje, koje se, takvo jedinstveno, nikom od nas desetak, neće ponoviti.