Mali veliki tim: Što god su nedaće veće, slast uspeha je kolosalnija

Duško Bogdanović

Novi Sad

25.04.2023.

10:47 > 11:39

U aprilu '78, mojim dolaskom sa Radija, kompletiran je sastav Spoljnopolitičke redakcije televizije Novi Sad.

Mali veliki tim: Što god su nedaće veće, slast uspeha je kolosalnija

Foto: 021.rs

Sačekali su me Laslo Tot, Miodrag Isakov i Doda Tot. Vrsni novinari. Sve četvoro smo imali status urednika, makar je Lacika formalno bio na čelu tima. Kažem formalno, budući na njegovu "alergiju" na bilo kakvu birokratsku ili statusnu obavezu.

Sve organizacione poslove - pravljenje rasporeda dežurstava u Dnevnicima, ali i što je važnije, "pokrivanje" i montiranje izveštaja iz inostranstva, onog ko je od nas bio negde na zadatku - obavljala je Doda Tot. Ona je, ali odista, bila okosnica naše male ekipe.

Svako od nas detaljnije je pratio događanja u određenim delovima sveta. U svakom slučaju, ništa striktno, jer dogovor je uvek funkcionisao. Odlična ekipa, lepo doba za posao...

Krajem septembra 1982, Steva Simić - poznati beogradski reditelj, Bergmanov student na akademiji u Štokholmu - došao je u redakciju sa zanimljivom ponudom: JAT, naš najveći avio prevoznik, uveo je petodnevne turističke čarter letove za Njujork, sa hotelskim smeštajem u samom srcu Menhetna. Za tri besplatne karte, naša bi obaveza bila da snimimo reportažu o aranžmanu, a ostalo vreme - od volje nam. Odlučeno je da na put, sa snimateljem Vladom Gosarićem, krene Lacika.

U međuvremenu se na Bliskom Istoku ponovo zakuvalo i Lacika je otputovao u Bejrut. Uobičajeno za njegovu profesionalnu preokupaciju zbivanjima na Levantu.

Posao sa Njujorkom se, potom, preneo na Mileta. Kakav je već u poslu ambiciozan bio, hitno je američkoj ambasadi u Beogradu i sedištu OUN u našoj zemlji, poslao listu željenih sagovornika. Spisak je bio obiman, kao da je u Njujorku planirao da ostane pola godine: svi važniji šefovi misija u Ujedinjenom nacijama, ali i intervju sa Havijerom Peresom de Kueljarom, generalnim sekretarom Svetske organizacije.

Kad, eto ti, u Španiji je - koja je bila Milentijev sektor - došlo do krize vlade i vanrednih izbora. Pojavila se mogućnost da dobijemo intervju od Felipea Gonzalesa, harizmatičnog španskog premijera. Mile je otputovao u Madrid.

I po dobroj narodnoj, da nije onom kome je rečeno, već kome je suđeno, tek ja sam uskočio i sa Stevom i Vladom krenuo put Velike Jabuke. Čim smo stigli u nedelju kasno po lokalnom vremenu, u stanu Gorana Milića - u to vreme dopisnika JRT iz Amerike - analizirali smo šta nas čeka u poslu.

Sve je, po njegovoj proceni, bilo relativno lako ostvarivo, ali i sama pomisao da dobijemo intervju od Peresa de Kueljara je bila potpuno nerealna. Kako reče Gogi, neke inostrane kolege provedu ceo dopisnički mandat prateći događanja u Ujedinjenim nacijama, bez i makar tanke nade da razgovaraju sa generalnim sekretarom.

Kako god bilo, sutradan smo se akreditovali u Službi za informisanje OUN - i više manje, po spisku koji su oni već dobili iz Beograda - krenuli u posao. Intervju za intervjuem, plus snimanje po Njujorku... I, tako ceo utorak i sredu. U četvrtak ujutru iznenadni telefonski poziv od službenice iz spomenute službe i radosnim glasom saopštena vest da "gospodin Bogdanović, u petak u 16 časova, ima rezervisano pola sata, u televizijskom studiju u zgradi na Ist Riveru". Razgovor sa generalnim sekretarom!

Ne, to se ne događa! U to vreme, avaj, bi trebalo da budemo na aerodromu i čekamo poletanje za Beograd. I, šta sad?

Steva je krenuo da okreće telefone ljudi koje je poznavao u Jatovoj direkciji, sa molbom da nam produže boravak za nekoliko dana, do sledećeg leta. Sledili su vrlo pesimistični odgovori.

Jatova politika je, kao, bila da se u startu odbiju takve molbe, budući da su "jugovići", ukapiravši varijantu da čarter karte - koje su bile znatno jeftinije od regularnih komercijalnih - na odredištima zamene za nove datume i redovne letove, te tako uštede znatnu kintu. Znači, ništa!

Međutim, rekli su mu, postoji minimalna šansa da ljudi u predstavništvu u Novom Sadu - budući da su im novinari iz naše kuće, česti korisnici usluga - ipak, nešto učine.

Okrene Steva novosadski broj i javi mu se šef Duško(!) Zečević. Uz pojašnjenje razloga odgode - važnosti posla, ono kao, ceo svet očekuje taj intervju, bla bla bla, već u stilu rečitog beogradskog mangaša - gotovo su se dogovorili.

Ali, kada je Zečević čuo imena putnika, potpuno se izbezumio i prekinuo svaku mogućnost daljih dogovora. Razlog sam bio ja! Moj imenjak, inače u varoši poznat kao Slim, kako je rekao, ne može ni da me gleda, ni da me sluša. Ne podnosi moju aroganciju, nadobudnost, prepotentciju...

"Ubio" me čovek sa komentarima, a da pritom ni jedan jedini sekund nismo razgovarali, ili se, makar formalno, upoznali. OK, pravo gledaoca na mišljenje o teve-faci.

Ne odustajem. Zovem našeg urednika Miku Stevančeva, objasnim mu o čemu je, i još važnije, o kome je reč, i kažem da ću završiti posao, kako god bilo. Nekako ću se već vratiti kući. I dobijem saglasnost. Pao je sledeći dogovor: Vlada i ja ostajemo u Njujorku, Steva se vraća u zemlju. U direkciji Jata u Beogradu, već će nešto iskukati. I tako bi.

Nudio mi se fenomenalan izazov: razgovor sa - globalno posmatrano - jednim od politički i diplomatski najuticajnih ljudi sa kraja dvadesetog veka: generalni sekretar OUN. Usput, intervju ne samo što nisam tražio, već o njemu nisam ni razmišljao. Eto, zahvaljujući Miletovoj ambiciji, ni krivom ni dužnom, upao mi je u krilo. Sudbina! Sreća?

Pozvao sam kuću i zaprepašćenoj supruzi Mili rekao da mi se povratak odlaže. "Ka' će, ne zna se." Razveselila me, kao i uvek, svojom pričom mezimica Lena, najpouzdaniji moj sedmogodišnji informator - o svemu šta se u gradu događa - za vreme izbivanja. Uveče sam solirao po leksingtonskim barovima. Da se izduvam, i uz "Bad", razbistrim glavu za sutra.

U zakazano vreme smo stigli pred televizijski studio, u najpoznatijem zdanju na Ist Riveru. Vlada sa filmskom kamerom, ja sa magnetofonom "Nagra". Biću tonac i uradiću ono što je minulih dana bio Stevin posao. Nanovo akreditacija. Srdačna službenica pita za ime reportera. Predstavljam se. Snimatelj? Vladimir Gosarić, odgovaram. Tonski snimatelj, pita i nastavlja da popunjava upitnik. Kažem opet svoje ime. Zanimljivo - veli službenica - identična imena reportera i tonskog snimatelja. Ne - pojašnjavam - samo smo dvojica, ja ću uključiti magnetofon, i radimo...

Moj balkansko nadobudni kez nije uspeo. Zamrznuto lice službenice: Ne, nikako ne može - zavapila je - u ovoj zgradi, mogu da rade samo licencirani profesionalci.

Šta sad? Sat neumoljivo otkucava. Kaže da možemo da iznajmimo tonca. Gde, kako, unezvereno pitam. Ovde, u našoj službi - odgovara službenica. Homo Balkanikus menja stav i postaje potpuno kooperativan. Za desetak minuta, stiže čičica, sa dobrom radnom kilometražom. U rukama samo samo slušalice.

O, šta nas još čeka? Italijani imaju izreku "non če due senca tre". Sledi li i treća pizdarija, izbezumljeno razmišljam. Ulazimo u studio. Vrlo liči na naš novosadski. Scena "igra" nekakvu bioblioteku, police sa maketama knjiga, udobne stolice...

Vlada fiksira kameru na stalak. Ulazi, uz širok osmeh, generalni sekretar. Gospodin! U ranim šezdesetim, elegantan, izrazito ljubazan, diplomatskih manira... "Smol tok", i krećemo. Prva dva pitanja, uopšteni, ali korektni odgovori.

Odjednom, Vlada napušta kameru, prilazi i kaže da ima problem sa baterijom. Plafon će mi pasti na glavu. Kako, čoveče? On - vrhunski profesionalac, sa poker-licem, kojeg ništa ne može da iznenadi - na ivici je nervnog sloma. Proverio je svu opremu, siguran sam, bar pet puta. Eto, dogodio se.

Izvinjavam se gospodinu Peresu de Kueljaru. Osmeh, obraća se nešto prisutnom službeniku, strpljivo čeka. Ubrzo nastavljamo i završavamo razgovor. Ništa posebeno, priča očekivana i uobičajena sa vrhunskim svetskim političarima. Ipak, trofejčina! Prvim sledećim letom, vratili smo se u Beograd.

Intervju smo prodali Evroviziji, a Tanjug je za generalni servis izvukao vest, ali potom i širu verziju, te su zainteresovani jugoslovenski mediji mogli da ih koriste.

Ozbiljna lekcija, nauk za sva vremena: u novinarstvu nema odustajanja. Što god su nedaće veće, slast uspeha je kolosalniji. Posle nekoliko dana, svi smo ponovo bili u redakciji, sa lepim "bagažom": Lacika sa ekluzivnim snimcima iz Libana i Jordana, i sa razgovorom sa Jasarom Arafatom, vođom Palestinske oslobodilačke organizacije, Mile sa intervjuom sa španskim premijerom Gonzalesom. Plus ovaj sa prvim čovekom Ujedinjenih nacija. Tri kroz tri! I, ne manje važno: Doda je tih dana naša javljanja za Dnevnike, kao uvek, sjajno opremila za emitovanje. Naša mala redakcija, sa svetskim učinkom. Baš smo bili ponosni.

E, da: nakon deset godina, posredstom Dusa Pavlova, Slim Zečević i ja smo postali prijatelji za budućih petnaestak godina. Obojica posvećeni kučkari, obožavaoci Dunava i veliki politički istomišljenici. Dovoljan razlog za prijatne kamenjarske divane. Mala, lepa novosadska priča...