Vreme mira i spokoja - srećnog i bezbednog odrastanja

Duško Bogdanović

Novi Sad

09.05.2023.

09:30 > 10:17

Išao sam u zabavište kod "Crvenog krsta", zgrada na uglu Pionirske ulice, preko puta teniskih terena u Dunavskom parku.

Vreme mira i spokoja - srećnog i bezbednog odrastanja

Foto: 021.rs

Razdaljinu, nekih 150 metara od moje rodne kuće, sa torbicom sa užinom, prelazio sam sa Miletom Žižom, mojim najstarijm drugarom. Stanovao je u ulici Ilije Ognjanovića, a dvorišta su nam se sučeljavala. Mnogo smo vremena provodili zajedno. Normalno, budući da su nas majke zajedno gurale u kolicima, roditelji družili, a potom, sudbina je htela, da nam se životne staze, ali i bogaze, ukrštaju sledećih šezdesetak godina.

Vaspitačica u zabavištu je bila Sojka. Mama, tata, bake, Maca, žena koja me je čuvala, Margita, uvek namrgođena domarka u našoj zgradi, čika Janika na teniskim terenima, sedam godina stariji komšija Rođa, moj prvi idol i vođa, svako od njih, a i još poneko, imao je važan uticaj na moje odrastanje. Ali, Sojka!

Sve ono čemu nas je učila - šta se sme, a šta se ne sme - kada se jede užina, kako se traži dozvola za odlazak u klozet, kako se razgovara sa dečacima, kako sa devojčicama, kada - samo sa podignutom rukom - smeš da pitaš, zašto nije lepo tužakati drugare, kako se - sa "ljubim ruke" - pozdravljaju stariji, bez obzira na to da li ih poznajemo ili ne... sve, bukvalno sve, što je Sojka radila i govorila, bio je zakon!

Svi u zabavištu toga smo se pridržavali: blizanci Đurka i Stevka Makarić, Marina Vajngartner, Vera Šoti... Mile i ja takođe. Obožavali smo našu Sojku. Čekali smo važne datume da organizuje priredbu za roditelje. Kakvo je to uzbuđenje i isčekivanje bilo: ko će recitovati, ko pevati, ko će biti među srećnicima i kostimiran nešto izigravati, ko će - i pored koga - u kolu, odeven u narodne nošnje, igrati?

Ako bi se dogodilo da roditelji nešto zahtevaju, a da to nije bilo po Sojkinim pravilima, bio bi to ozbiljan razlog za protivljenje. I, odbijanje! Jer, Sojka je tako rekla...

U prvom "B" razredu Ogledne osnovne škole "Žarko Zrenjanin", sada već tristo metara daleko od kuće, dočekala nas je učiteljica Milana Dragin. Iskusan pedagog, lako je izlazila sa nama na kraj. U startu je sasecala pokušaje klinačkih nestašluka. Na drugačiji način od Sojke, bila je veliki autoritet. Za Koleta, Coju, nestašnog Rubežu, obožavanu Nadicu, Krecu, najboljeg đaka Kostovićku, uvek raspevang Đoku Radaka, Midića, Šestanova, dve Petkovićke, Jelaču, Lučketa, Antićku, Erbezku, za glavu višu od svih... Dabome, i za docnije pristigle drugare, Cveleta i Vajdu.

Prvu tuču u školi sam imao sa Papkom, zbog Vesne Lalošević. Stigla je u drugom razredu iz Nemačke, sa jakim akcentom u govoru. Nije bila baš toliko lepa, ali kakvu je tašnu imala! Pa, peratonicu sa sličicama, plastične uvijače u raznim bojama za sveske i knjige. Čudo neviđeno. Posle nas je učiteljica zvala na oštro "ribanje". Bili smo dobra deca. Poslušna i vaspitana.

U petom razredu smo za razrednog starešinu dobili nastavnicu matematike Milovanov. Živela je u komšiluku, u zgradi preko puta "Partizana", gde smo imali časove fiskulture. Sa njenim, nešto starijim sinovima, znao sam se sa fudbala i klizanja. Fina žena, ne baš mnogo angažovana profesorka. Zbog njenog tako blagog odnosa i stava nikada nisam zavoleo matematiku. Bio mi je nevažan predmet. Samo za ocenu, koliko je trebalo.

Ako je bilo sitnih bezobrazluka, Milovanovka ih je rešavala na originalan način: odmah je slala poruku roditeljima, napisanu u specijalnoj svesci, koju je svako od nas morao da ima. Sutradan smo - sa potpisom mame ili tate - vraćali svesku. Međutim, šta god da je neko od nas "krivaca" pokušavao da objasni roditeljima, tražio izgovor, ili ispričao blažu verziju napisane optužbe, uvek je sledio identičan odgovor: razredna, ili neko od nastavnika, (bili) su u pravu.

Kao retko netalentovan za crtanje, ozbiljne muke sam imao sa nastavnicom Anikom. Posebno sa takozvanim "lepim pisanjem". U svesku sa "tankim i debelim" linijama trebalo je da ispišemo sva slova abecede i azbuke. Sa perom, štilom i sa mastilom. Na "umetnički" način. Za mene je, vazda, sledila loša ocena. Dvojka. Trudio sam se ozbiljno da je popravim, vežbao sam, ispisivao nove stranice. Bez promene. Onda sam se dosetio i zamolio drugaricu Cicu Ević, koja je imala peticu, da mi ona ispiše svesku.

I? Prevara nije prošla: dobio sam dva plus! Ozbiljno razočaran, prepoznao sam da me Anika baš ne voli. Čak sam joj pokazao dve istovetne sveske, ali sa njenim različitim ocenama. Nema veze. Samo 2+.

Dovela me je skoro do plača, počeo sam da vičem. Gledala me prezrivo. Hladno je naredila da mi majka, odmah sutra, dođe u školu. Tom prilikom Anika joj je, uz razne opise mog ponašanja, kazala da ima sina "antihrista". Baš pedagoški. Mama je odgovorila adekvatno, a od tada je aksiom da su nastavnici uvek u pravu, u našoj kući je posmatran kroz lupu sumnje i provere.

Sva sreća, iz nekog razloga, Anika je otišla. Dobili smo novu nastavnicu crtanja. Nikada više u životu nisam, bilo šta, nacrtao. Pisao jesam. Onoliko. Lepota rukopisa, sva sreća, više nije bila važna.

Obožavao sam fudbal. Gde god se u kraju igralo, eto i mene. Sa vršnjacima, strarijim dečacima, čak sa studentima. Nije bitno. Važno je da sam bio u podeli.

Negde u sedmom razredu, bračni par Erdevik, koji nam je predavao fizičko vaspitanje, sredio je, do tada zapušteno, školsko dvorište. Napravljen je rukometni teren, sa pravim stativama na golovima. Idealan i za fudbal. Igra je, avaj, bila dozvoljena samo posle poslednjeg časa prve smene i prvog popodnevnog. Bez izuzetka. Mir i tišinu strogo je kontrolisao poslužitelj i domar Šukrija, koji je sa porodicom, stanovao u školskoj zgradi.

Moj problem je bio što je u tom, tako kratkom vremenu, dozvoljenom za fudbal, Nada Vukosavljev, nastavnica muzičkog, uvežbavala pevanje sa članovima školskog hora. U koji sam, nepažnjom, upao. Znao sam, doduše, da me to ne zanima, ali sam na probi glasa i sluha prošao.

I, naravski, u tom vremenu za fudbal, uredno sam preskakao pevanje. Jednoga dana, naš direktor Miša Lazić, pevač amater, član hora, ali i okteta Kulturno-umetničkog društva "Svetozar Marković", svratio je da vidi kako napredujemo. Uz upoznavanje ko peva koji glas, tek neko me ocinkario - umesto da budem na svom mestu ("drugi glas") - da dole u dvorištu, igram fudbal. I, pošalju po mene. Uleteo sam u učionicu sav zadihan, sa vandrokaški ispasanom košuljom, crven u licu od straha i uzbuđenja.

Pred celim horom, kao pred streljačkim vodom, direktor me upitao, da li hoću da igram fudbal, ili da pevam. Nikada nisam shvatio šta sam, zaista, želeo da odgovorim, tek izletelo mi je: "Pa, da igram fudbal." Na iznenađenje svih, a naročito nastavnice Nade, direktor reče: "Dobro, pevanje je zadovoljstvo, kao i fudbal. Idi i igraj."

Tako je na "herojski" način - koji se u celoj školi prepričavao - okončana moja pevačka karijera. Smešila mi se sportska. Sudbina je, međutim, htela da mi životni poziv bude nešto treće. Pisanje. Lepo, hm...? Sa velikim zadovoljstvom, ponekad sam pisao i o muzici i o sportu.

Bile su to crtice iz mog ranog - nazvaću ga redovnog - vaspitanja. Uobičajenog. Stotine hiljada dečaka i devojčica, koji su sredinom pedesetih godina u Jugoslaviji išli u zabavišta ili osnovne škole, ispričaće, siguran sam, slične pričice. Znalo se, vrlo precizno, kako se sa najmlađima postupa.

Šta je čiji zadatak i obaveza. Pre svih, roditelja. Potom, sa svojim delom odgovornosti, i vaspitača, učiteljica i učitelja, nastavnika i nastavnica. Školskih domara i poslužitelja, čak. Direktora, posebno!

Bilo je to vreme mira i spokoja. Srećnog i bezbednog odrastanja.