Godine koje su pojele šešire

Duško Bogdanović

Novi Sad

30.05.2023.

10:20 > 09:42

Pre neku godinu sam pročitao vest da je italijanska firma "Borsalino" - globalno verovatno najpoznatija ručna proizvodnja šešira - prodata na sudijskoj aukciji nekim belosvetskim lovatorima.

Foto: 021.rs

Tako je, makar simbolično, odsviran posmrtni marš, vekovima nezaobilaznom delu muške garderobe.

Razlike detalja u kroju, kvalitet izrade, materijal sam, konačno i etiketa proizvoda našivena na postavu, nisu uticali na zadovoljstvo i neskriveni ponos glava - ma čije bile - pod šeširom. U tom smislu, bile su iste: i seljačke i radničke, i učiteljske i doktorske, i umetničke i sportske, i ministarske... I one krunisane, čak. Jer šešir je (bio) šešir!

Posle Drugog velikog rata, ljudi zasićeni raznim uniformama, vratili su se šeširima. U gotovo svim delovima ove naše Kugle. U Evropi i Severnoj Americi posebno.

U komunističkoj Jugoslaviji su ih - kao po komandi - nosili, pre svih, novokomponovani političari, partijski funkcioneri, istaknuti predstavnici novouspostavljenog društva. Ali, i retka preostala predratna gospoda. Svi odreda, zapravo. Prvi da steknu nove navike, ovi drugi da ne zaborave na stare.

Sa vrlo ubedljivim razlogom: Josip Broz je bio "rol model". Tito, nacionalni heroj i idol - za mnoge neočekivano - odmah nakon oslobođenja, svoju ratnu kapu zamenio je šeširima. Pažljivo odbarnim za svaku priliku. Opričana i u pesmama opevana partizanska šapka - koja mu je krasila glavu na fotografijama načinjenih, recimo, na Zelengori, sa povezom preko ranjene ruke, ili čuveni portret sa muštiklom, ispred drvarske pećine - otišla je u muzej.

"Titovku" - baš tako ultimativno nazvanu - i decenijama docnije, kao obavezni deo uniforme nosili su, vojnici, policajci, vatrogasci, portiti, čuvari... Takozvana službena uniformisana lica. Plus pioniri, boje plave, a izviđači zelene.

Šeširi su krasili i sportske glave. Antologijska je fotka dva najveća fudbalska imena svoga doba: Mitić i Bobek, lako nasmejani, u grombi-kaputima. Sa šeširima, naravski.

Imam fotografije iz pedesetih godina, na kojima moj otac Vaja - direktor fudbalskog kluba Vojvodina - pozira sa svojim igračima na ulicama Atine, Rima ili Budimpešte. U popularnim "montgomercima", ali sa šeširima na glavi: Milovanov, Boškov, Rajkov, Veselinović, oba Krstića...

A onda, iz nepoznatog razloga, generacije rođene tokom pete decenije Dvadestog veka, lagano ali istrajno, prestale su da se kite šeširima. Kao da je neko magičnim potezom, podvukao crtu. Sledile su decenije koje će pojesti šešire.

U Godarovom filmu "Do poslednjeg daha", početkom šezdesetih, glavni glumac Žan-Pol Belmondo, dve trećine filma nosi smešni šeširić... rez, pa kačket na glavi. Snažna najava budućeg "mast hev", modnog detalja.

I sam sam - nekoliko godna docnije - kupio sličan, kog čuvenog Beluševića, kapara novosadskog, sa radnjom u Pašićevoj ulici. Ali ne zbog tog filmskog gangstera, već zato što su hokejaši Partizana, moji tadašnji modni uzori, na veštačkom ledu beogradskog klizališta Tašmajdan - na takozvanom "švalerskom" klizanju - nosili vrlo uske pantalone od širokog somota, uvučene u visoke lubove "hokejki", a na glavi, narečeni kačketi. Morao sam i ja. Zbog devojčica koje su dolazile na klizanje kod čika Janike, u našem Dunavskom parku.

Sudbina je htela da taj kačket, vrlo brzo izgubim. Ili mi ga je neko maznuo. Sa razlogom, budući da nikada nisam trpeo bilo šta na glavi. Ni u detinjstvu, ni u mladosti, ni na hokejaškim treninzima - iako je temperatura znala da sklizne i do 15 stepeni ispod nule - ni mnogo godina docnije u lovu, ili na skijanju. Navek gologlav!

Foto: Lična arhiva Duška Bogdanovića

Možda i zato što sam kao klinac kape i rukavice nemilice gubio i stekao naviku da mi je bolje bez njih. Korisnije. Manje briga, manje grdnji od mame. Kao šiljokuran, "3Š" (šmeker, šarmer, švaler) u pokušaju, nisam nosio bilo šta na glavi. Pogledi u ogledalo su me ubedili da sa kapama, ma kakve bile, izgledam katastofalno. Ali, baš!

U zbirci od stotinak fotografija - ilustracija detalja iz mog života - postoji samo jedna sa kapom. Fotografisao me je kao dvanestogodišnjaka, komšija Rođa Nešić, ispred mermerne fasade tadašnje banke, tik do naše zgrade. Prekoputa Divildove apoteke, stotinak koraka ukoso od Banovine. Da je u to vreme, čuveni Serđo Leone snimio film "Bilo jednom u Novom Sadu", ne bi me propustio. Faca i poza, tipično za gradskog maloletnog vandrokaša.

A to na glavi, štrikano, sa slomljenim šiltom, majko mila! Mora da je bilo "štene" od nečega čudnog kroja i oblika, što je u filmu "Drvo za vešanje", na glavi nosio Mladen Sekulović, alijas Karl Malden. Jedini čovek za kojeg mogu da tvrdim - bez preterane samokritike - da mu kapa stoji, ipak, ružnije od mene.

Moja prijateljica Marina Stajić, hoteći valjda da mi ublaži nostalgiju za hokejškim godinama, opremila me je nedavno kolekcijom dresova i kapa sa logom njujorških "Rendžersa" i bostonskih "Bruinsa". Majice sa zadovoljstvom nosim, kačkete pokušavam, ali faca mi je - inadžijski nepromenjivo - kao u kretena. (Moj školski gari Cvele bi, u svom stilu, prokomentarisao da mi za tu tvrdnju ne treba, ono "kao".)

Ovih dana sam obišao šeširdžijsku radnju "Kovač", koja se - bez četiri godine - već puni vek nalazi u Poštanskoj ulica. Sa gospođom Anom Filipović, nastavljačicom porodičnog zanata, proćaskao sam o fenomenu njenog omiljenog proizvoda. Nekada i danas.

Reče mi da za svaku glavu postoji odgovarajući šešir, samo mušterija mora da zna kako da ga nosi: kako se stavlja na glavu, elegantno nakrivi, savije obod, eventualno... Popularnost im je, avaj, opala, baš kao i potražnja. Nose se razne kape: štrikane, od trikotaže, platnene, takozvane šilterice sa raznim natpisima, kačketi ala "piki blajnders", ili oni kakve nose svetski trend-seteri, poput Bekama, nekadašnje fudbalske zvezde.

Da, i dalje su veoma popularne takozvane "lenjinke". Varijanta omiljene kape vođe Oktobarske revolucije. Danas ih nose levi intelektualci, anarholiberali, ali i ljuti desničari. Kapa-stav!

Tovariš Vladimir Iljič, nikada nije bio gologlav. Posebno kada je držao vatrene govore svojim boljševicima. Cinici vele da postoji fotografija na kojoj je Lenjin na tribini sa kapom na glavi, dok u desnoj šaci drži još jednu. Zašto? Pa, kaže priča, na tribini, u govorničkom zanosu, jednom su mu kapu ukrali. Za svaki slučaj, tu je i rezervna. Odavno nema Lenjina, ni boljševika, nema ni Sovjetskog Saveza. "Lenjinka" je preživela. Eto.

Šeširi? Poznajem, ipak, četvoricu drugara ili nekadašnjih saradnika, koji ih i ovih godina, uporno nose: Pera Mudri, čuvar duše starog Petrovaradina, Steva Kiš, jedan od najboljih prozvođača kuhinjskih elemenata, Čole Popović, advokat i svojevremeno predsednik Gradske vlade i Mirko Štark, filmski i televizijskki producent. I odlično im stoji. Onako, "starosadski".

A ja? I, dalje sam gologlav. Gospođa Filipović ipak, nije u pravu. Ima glava koje nikako nisu za šešir.

Znam za slučaj...