Visoka škola P. K.

Duško Bogdanović

Novi Sad

29.08.2023.

09:18 > 10:17

Banovina, Partijski komitet, Gradska kuća, Srpsko narodno pozorište, Matica srpska, ali i Tvrđava, Štrand, korzo, stadion Vojvodine, Ribarsko ostrvo, nekolike znamenite kafane...

Foto: 021.rs

Među tim nezaobilaznim, formalnim i nezvaničnim gradskim toponimima, izdvajao se Pozorišni klub, nekoliko posleratnih decenija, svojevrsna gradska institucija.

Za najraznovrsniju, ali strogo kontrolisanu klijentelu. U tom smislu, bio je neuporediv sa bilo kojim javnim prostorom.

Ali, nikako ne za sve i za svakog.

Važilo je rigorozno pravilo za posetu: prvo pozorište, onda klub. Ljubazni, vrlo strogi portiri na ulazu, znali su svoj posao.

Klub se nalazio se u adaptiranim podrumskim prostorijama, nekadašnjeg "Doma kulture", danas "Sokolskog doma". Kako se to predivno zdanje - remek delo čuvenog arhitekte Đorđa Tabakovića - po okončanoj izgradnji 1936. i zvalo. Posle Drugog svetskog rata, tu je smešteno Srpsko narodno pozorište, ali i Lutkarsko, plus sale za vežbanje i upravne prostorije DTV "Partizan".

Adresa: Žarka Zrenjanina 2. Za Novosađane kratko i prepoznatljivo: prekoputa Dunavskog parka.

Bilo je tako decenijama, do selidbe SNP, početkom osamdesetih, u onaj mermerni mastodont. Nova adresa? Nevažna. Menjala se.

Stari Novosađani su više pamtili ono što je - grubo, varvarski zapravo - zbog te ružne zgradurine, srušeno. Ali, to je neka druga, ne tako retka, tužna (novosadska) priča...

Mnogi posetioci dramskih predstava, opere, baleta, ili ljubitelja zbivanja na sceni Lutkarskog pozorišta, svraćali su, gotovo ritualno - nakon poklonjenih buketa i aplauza akterima na sceni - na čašicu komentara o onome šta su upravo odgledali. Ovo potonje nije bilo pod "mora", čašice, dočim, jesu.

Poštovanje pravila ili izraz poštovanja institucije, kako god, iskazivali su gotovo svi. Čak i političari. Da, da i oni su kadgod i u pozorište išli. Za drugove Doronjskog, Tepavca, Dejanovića, Vlajkovića... bio je zadužen Joca Vilovac, novinarski doajen lista "Dnevnik". Erudita. Komunista, "ali dobar čovek". On je birao uglavnom premijere za komunističke glavešine, a potom je, kao po naredbi, iste posećivala i ostala partijska boranija.

Na predstave su, uz Novosađane najrazličitijih profesija koji su držali do sebe, ali i do svog društvenog statusa, dolazili i najpoznatiji sportisti. Godinama, recimo, nekolike generacije fudbalera Vojvodine sa trenerom, ali i sa suprugama ili devojkama. Dabome i pojedini članovi uprave.

Poštovao se red. Znalo se kako se valja ponašati u Gradu. Odlazak u pozorište je bila negovana tradicija: prvo predstave Lutkarskog pozorišta za decu, potom organizovane školske posete, pa parovi, bračni i drugi, čitava društva, cele porodice...

Za zaposlene u Srpskom narodnom pozorištu, Klub je bio prostor za odušak duše i tela. Najveća imena novosadskog, što će reći i jugoslovenskog glumišta, Hajtl, Đoka Vujisić, Gula Milosavljević, namrgođeni upravnik Miša Hadžić sa suprugom, prelepom Jelicom Bjeli, simpatična, uvek veselim pričama načičkana Mira Banjac, sedeli su često za istim stolom. Tu odmah pored njih, uz ostale, bio je stolar Dimče, došao, u sve tamno plavom radnom mantilu, prekoputa iz Radija, često i sa primabalerinom Erikom Marjaš, docnije i sa njenim suprugom, fudbalerom Ivicom Brzićem.

Horista Rista Milovanović, najpoznatiji predstavnik "salajačkog belkanta", navek u pevačkom "nadpodjebavanju" sa operskom solistkinjom Jelenom Ječmenicom. Sa svojom belom kafom, na probu, ili na ćaskanje sa obožavaocima, nehajno je, onako gospodski, čekala Ljubica Ravasi. Šaca Šalajić za šankom, u otrcanoj češkoj trenerci sa pola šminke na licu, za predstavu koja samo što nije krenula.

Vazda nervozni dirigent Buta sa suprugom, primadonom Mirom Vrčević, nije baš voleo veliko društvo za stolom. Ako se nije video, onda se dobro čuo iz nekog dela prostorije, preglasni horista Čonkić, hronični "Vojvodinaš", u preprečavanju detalja sa poslednje utakmice omiljenog kluba, ili u podsećanju kolega na sledeće tezge okteta za "svadbe-sahrane-i-druge-prigode".

Pa preljupke balerine, pristigle ravno "sa štapa" iz susedne prostorije za vežbanje, zaogrnute bade-mantilima, sa šoljama čaja sa limunom, u ručicama nežnim, praćene čežnjivim muškim pogledima.

Malo dalje šnajderi, vlasuljari, scenski radnici... Ali, i statisti. Mi! Generacija 65/66. Ćosa, Jerus, Mudri, Duta, Tole, Lepak, Čikić, Zoki... i nezaobilazni Brankić, najpoznatiji novosadski statista, još od vremena Pere Dobrinovića. Jednom prilikom, debelo već miljenik carstva alkohola, Sloba Božović, dramaturg, docnije i sjajni televizijski novinar, jedan od najvisprenijih ljudi koje sam poznavao, nakon što je zakasnio na neki sastanak, pravdao se sa ubedljivim alibijem: bio je u "Pe Ka".

Pokrajinski Komitet (skraćeno Pe Ka) Saveza komunista i Sloba, to baš nije išlo u istu rečenicu, ali hajde, kad je čovek rekao... Uostalom, to se nije proveravalo. Naročito razlog razgovora.

A vispreni Sloba, zapravo, nije slagao. Zapio se u Pe Ka. U Pozorišnom Klubu. Često smo, godinama docnije, eksploatisali tu njegovu dosetku.

Jedan od benefita statiranja je za nas, uz vrlo, vrlo pristojne honorare za svaku predstavu, isplaćene u sekund tačno na početku sledećeg meseca, bio i slobodan ulaz u Klub. Uostalom, to je bilo i naše radne mesto. Iliti, mesto za odmor i profesionalne komentare i za nas. "Scenske umetnike". Molim?

Svi tračevi, pa čak i poneka istinita priča u vezi sa pozorišnim događanjima, svoju premijeru, a onda i verifikaciju, imali su u svakodnevnom i svakonoćnom lapdanju na neudobnim stolicama Kluba. Uz cugu, naravski. Mi klinci, imali smo status šegrta. Na koje se računa! U svakom smislu.

Od - "daj, sine kaži Moljcu (domaćinu šanka i, ako nije prejaka reč, i kuhinje u Klubu) da ponovi turu" - pa do toga da, kada stigne uvaženi gost za sto, oslobodimo slolicu i, eventualno, privučemo novu za sebe. Međutim, u tim višesatnim sedeljkama, dobili smo privilegiju da slušamo priče najrazličitije: od porodičnih problema "kolega", alkoholnih dabome, finansijskih, ali i da dođemo do infomacije kakav je ko, posebno kakva je koja, u druženjima u posebnim prilikama: premijere, rođendani, porodične proslave...

Atmosfera u Klubu u rano prepodne, kasno popodne, uveče, ili pred ponoć... bila je ista. Jedinstveno privlačna. Samo su se akteri i teme menjali.

Imao sam, kroz odrastanje, različita iskustva u procesu "usvajanja" od starijih. Recimo, da posle fudbala sa društvom iz kraja u "Rupi" - gde će nekoliko godina docnije biti podignuta zgrada legendarnog "Studija M" Radio Novog Sada - slušam kritike i komentare kako je ko igrao toga dana. Ja osnovac, "levo smetalo" među njima, "igračinama", uglavnom pri kraju, srednjih škola (Džadžić, Nešić, Fenjac, Dimić, Žužul, Tatić...).

Kao najmlađi član hokejaške ekipe, u svlačionici, ili na neudobnim putovanjima vozom na utakmice, upijao sam sve što su govorili stariji saigrači. Ja mali maturant, oni pri kraju studija, ili već zaposleni, neki i vrlo priznati stručnjaci (Ertl, Stojković, Ležimirac, Ćurčić, Čikić, Stojanović...).

Docnije, kao student novinarstva na praksi u Televiziji Beograd, u redakciji, još više u čuvenom bircuzu "Konzerva", krao sam cake od doajena budućeg poziva (Orlović, Surutka, Nikitović, Popović, Hristić...).

Ali u Pozorišnom klubu, to "alternativno obrazovanje" išlo je lako, neobavezno, brzo i efikasno. Dabome, ako shvatiš - što mi, naravski, bez greške jesmo - ko si, šta si i spoznaš svoje mesto u tom (novom) okruženju. Najveći broj "usvojitelja", najrazličitijih generacija i profesija, bez ikakvih ograda i zazora, bili su spremni da nas prihvate kao ravnopravne članove ekipe.

A mi smo sve pomno slušali i pamtili. Prihvatali smo ključne poruke iz raznih metodskih jedinica iz jedinstvenog predmeta zvanog - život.

Svaki sto bio je svojevrsna katedra za nas, polaznike Visoke škole P. K.

Teme

Duško Bogdanović Senke Sećanja

Komentari 5

Hronološki Najpopularniji

Cile

29.09.2023 • 15:18

Uzivanje

Izvrsno.

5 2 +3
Deda

26.09.2023 • 14:47

@Sonja Brkic, sudija

3 3 0
Sonja Brkić, sudija

02.09.2023 • 11:58

Lepo !

Lepo je što nas svojim pričama podsetiš na neka drugačija i lepša vremena. Lepo je što će deo toga biti sačuvano od zaborava.
Od kada mi je drug iz Slovenije preporučio ovo uživanje, redovan sam čitalac.

9 0 +9

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.