Velika analiza izbornih rezultata: Dok čekamo sabah sa šejtanom

Autor: Predrag Đurić

Info

06.04.2022.

11:15 > 11:36

Još jedni izbori su za nama, čini se ovaj put u poslednjih 10 godina praćeni najvećim očekivanjima, a posledično i velikim razočarenjima.

Velika analiza izbornih rezultata: Dok čekamo sabah sa šejtanom

Foto: 021.rs

Zvanični podaci se polako uobličavaju, konačni brojevi će možda pričekati rešavanje ponekog prigovora ili ponavljanje izbora. Ali, da vidimo šta nam kažu preliminarni rezultati.

Predsednički izbori

Iako je, barem za deo gradske populacije, osnovni utisak ovih izbora bila gužva na biračkim mestima, izlaznost je bila oko 58,6 procenata, što je svega oko četiri odsto više nego na prethodnim predsedničkim izborima 2017. godine. Aleksandar Vučić dobio je oko 165.000 ili oko tri odsto glasova više (čekaju se još rezultati sa oko tri posto biračkih mesta). Dakle, površno gledajući, veća izlaznost bila je u skladu i sa većim brojem glasova za Vučića.

Dublja analiza bi mogla pokazati da bi niža izlaznost samo umanjila ionako mali broj glasova za opozicione kandidate, ali je činjenica da je broj glasova koji je osvojio Vučić porastao sa oko dva miliona na oko 2,2 miliona. Međutim, zaboravlja se da je na prethodnim izborima Vojislav Šešelj bio jedan od kandidata i da je uzeo otprilike toliko glasova koliko je Vučić ovaj put više dobio, uz Šešeljevu apstinenciju.

Gotovo identična situacija je na drugoj strani: Zdravko Ponoš i Biljana Stojković ovaj put dobili su gotovo isto (oko 800.000) glasova koliko Saša Janković i Vuk Jeremić 2017. godine. Boško Obradović udvostručio je broj glasova, a Miloš Jovanović je dobio gotovo sedam puta više nego njegov stranački kolega Aleksandar Popović sedam godina ranije. Čak je i Branka Stamenković dobila oko 50 odsto glasova više nego njen predsednik Saša Radulović 2017. godine.

Beli Preletačević i Nenad Čanak dobili su pre pet godina oko 400.000 glasova, pa ako pretpostavimo da su Čankovi i deo Preletačevićevih glasova sada otišli Ponošu i Biljani Stojković, rezultat građanske opozicije čini se značajno slabiji nego na prethodnim izborima. Generalno gledajući, oko 400.000 glasova više nacionalističkim kandidatima (Miloš Jovanović, Boško Obradović, Milica Đurđević Stamenkovski, Miša Vacić u odnosu na Popovića, Milana Stamatovića i Miroslava Parovića 2017.) nisu došli niotkuda i mogli su stići od Šešeljevih glasača (koji nisu glasali za Vučića) ili od glasača naprednjaka i socijalista kojima je Vučićeva politika previše "soft-core". Ako je to zaista tako, onda bi to značilo da su glasovi Vučiću stigli ili od bivših apstinenata, ili od nekadašnjih Prelatačevićevih glasača, kao i od najmlađe glasačke populacije (ako pretpostavimo da je manja šansa sa su se nekadašnji glasači Saše Jovanovića i Vuka Jeremića sada okrenuli Vučiću).

Šta se iz ovoga može zaključiti? Pre svega da i uprkos intenzivnoj kampanji za izlazak na izbore, izlaznost je tek neznatno porasla. Kandidati građanske opozicije osvojili su manje glasova nego 2017. godine i uz to nisu uspeli da pridobiju niti neopredeljene, niti glasače drugih partija. Intenzivna nacionalistička kampanja, koju su vodili kako pozicija, tako i nacionalistička opozicija, uz nesposobnost najvećeg dela građanske opozicije da joj se suprotstavi jasnim nenacionalističkim odgovorom (pitanja Kosova, Srebrenice, Republike Srpske, litija u Crnoj Gori, sukoba u Ukrajini, negiranje narodnooslobodilačke borbe i promocija kvislinga, itd.) verovatno čine neke od bitnijih razloga za ovakav rezultat.

Ovome treba dodati i upitnu strategiju da se sa predsedničkim kandidatom izađe u javnost tek nekoliko nedelja pred izbore, kao i izbor kandidata koji je malo poznat javnosti (u smislu političke borbe, programa i slično), uz nekorektno zanemarivanje Marinike Tepić, kao svakako najaktivnije opozicionarke poslednjih godina. Nije jasno što se, kao i sa Sašom Jankovićem, i ovaj put izašlo sa kandidatom koji je bio deo Tadićevog establišmenta kao nestranačka ličnost. Uspeh nacionalističkih kandidata treba svakako povezati i sa deceniju i po dugom proruskom propagandom, kao i sa antivakcinalnim pokretom (o povezanosti prvog i drugog moglo bi se još pričati).

Ipak, kao najvažniju činjenicu vidim onu da je Aleksandar Vučić uzeo drugi predsednički mandat sa svega jednom trećinom glasova (oko 34 odsto upisanih birača) punoletnih građana Srbije. Dva od tri građanina Srbije (oko 66% upisanih birača) nisu podržali Aleksandra Vučića na ovim izborima. Ponovimo to još jednom: dva od tri punoletna građanina Srbije ne podržavaju Aleksandra Vučića.

I na ovim izborima oko 44 odsto građana Srbije ili nije bilo u mogućnosti da glasa (najčešće emigranti, studenti i radnici van mesta boravka…) ili je odlučilo da ne glasa (jer ili ne veruje u politički sistem, ne veruje u regularnost izbora ili ne podržava nijednog kandidata) ili nije glasalo ni za jednog kandidata. Nažalost, građanska opozicija uporno ne uspeva da se približi ovim građanima. Kada su u pitanju emigranti, koji su nesumnjivo brojni i verovatno u značajnom procentu opoziciono nastrojeni, pogledajmo primer Mađarske – na izborima oni imaju mogućnost da glasaju putem pošte. Registruju se onlajn, dobiju izborni materijal na kućnu adresu u inostranstvu i besplatno pošalju ga nazad izbornoj komisiji.

Postavlja se pitanje zašto opozicija uporno odbija da se ozbiljno posveti rešavanju ovog problema na ovaj način. U nekim zemljama glasačima koji se na dan glasanja ne nalaze u svom mestu prebivališta takođe je omogućeno da glasaju ranije ili poštom. Svakako bi ovakvo rešenje omogućilo brojnim studentima koji studiraju van mesta boravka, kao i radnicima da iskoristi svoje biračko pravo.

Kada su u pitanju oni koji ne glasaju ili ne glasaju ni za jednog kandidata, uzroci su sigurno kompleksniji, ali svođenje demokratskog procesa samo na predizbornu kampanju, umesto konstantnog rad "na terenu" i što veći broj aktivnosti koje bi omogućile široko uključivanje građana u politički život sigurno bi barem neke apstinente preobratilo u birače. Ovde je upadljivo i odsustvo nekada snažnog delovanja nevladinog sektora.

Parlamentarni izbori

Mnogo bolji uvid u biračku dinamiku može se dobiti kroz poređenje rezultata parlamentarnih izbora 2022. i 2016. godine. Prema ovome, koalicija oko SNS je između dva izborna ciklusa (ako zanemarimo 2020. godinu kada su izbori bili bojkotovani od mnogih stranaka), izgubila oko 250.000 glasova (a više od pola miliona glasova u odnosu na izbore 2020, uzimajući u obzir i glasove stranke Aleksandra Šapića), a relativno posmatrajući još su veći gubitnici SRS (izgubila preko 220.000 glasova u odnosu na 2016. ili oko 75 odsto, mada ipak 14.000 više nego neregularne 2020.) i Dosta je bilo tj. Suverenisti (izgubili oko 140.000 glasova u odnosu na 2016, iako su sad izašli u koaliciji sa strankom Milana Stamatovića Zdrava Srbija).

Dakle, ove tri stranke, odnosno koalicije izgubile su blizu 600.000 glasova, pa tu treba tražiti uspeh koalicije Nada i Dveri (dobili su zajedno oko 150.000 glasova više nego 2016. ili oko 40.000 više nego DSS i Za kraljevinu Srbiju 2020.) i Zavetnika (dobili više od 110.000 glasova više nego 2016.). SPS je doživeo samo manji porast oko 8.000 glasova u odnosu na 2016. godinu. Građanska opozicija (razne stranke nastale od Demokratske stranke u okviru koalicija koje predvode Marinika Tepić i Boris Tadić, te koalicije Moramo i Zajedno za Vojvodinu) dobila je između 250.000 i 300.000 glasova više. Izlaznost je ove godine bila tek 2,5 odsto veća nego pre šest godina.

I iz rezultata parlamentarnih izbora mogu se izvući pojedini zaključci: građanska opozicija jeste postigla značajno bolji rezultat, ali i on sam po sebi je daleko od dobrog – pre su rezultati 2016. bili katastrofalno loši i odraz tvrdoglavog odbijanja raznih naslednica DS da naprave zaokret u svojoj kadrovskoj i programskoj politici. Spomenuti uspeh pre je posledica istorijskog zaborava i praštanja birača, kao i pojave koalicije Moramo, koja se osvojila oko 170.000 glasova – što čini najveći deo dodatnih glasova građanske opozicije, te kompromitacije pojedinih drugih stranaka građanske opozicije i manjina (LDP, LSV, SDS, GDF SVM, itd.), što je dovelo do prelivanja glasova na dve najveće građanske koalicije).

Glasovi nacionalističkim strankama prvenstveno su došli od razočaranih članova SNS koalicije, radikala i DJB. Spomenimo još i da su SDS Borisa Tadića i LSV, koji su 2016. godine izašli na izbore u koaliciji sa LDP (koji je nestao sa političke scene), uz radikale i DJB najveći gubitnici. Ove godine osvojili su preko 100.000 glasova manje nego u koaliciji sa LDP 2016. godine (sve uz glasove DSHV, Nove, 1 od 5 miliona i drugih manjih stranaka u koaliciji oko SDS), a Zajedno za Vojvodinu i DSHV osvojili su gotovo dvostruko manje glasova nego na pokrajinskim izborima pre dve godine.

Savez vojvođanskih Mađara osvojio je oko 2.000 više glasova nego 2016. godine, ali oko 17.000 glasova manje nego na pokrajinskim izborima i 13.000 glasova manje nego na republičkim izborima pre dve godine, pa se ovogodišnji izborni rezultat SVM takođe može smatrati izuzetno lošim.

Spomenimo još jedan značajan fenomen, a to je gotovo potpuni debakl građanske opozicije van užih gradskih jezgara najvećih gradova. Upravo u ovoj činjenici treba tražiti bitne razlike konstantnih poraza građanske opozicije. Odsustvo što volje, što realnih mogućnosti za izgradnju stranačke infrastrukture, ali i ogroman stepen neslobode u manjim sredinama, kao i značajan uticaj migracija čine neke od uzroka ove pojave. Kada bi se vratili u 2000. godinu, videli bismo koliko su truda opozicija, Otpor i nevladin sektor ulagali u motivaciju i pridobijanje ruralnog i prigradskog stanovništva. Danas, čini se, to u velikoj meri izostaje.

Dodajmo ovome i do pre desetak godina nezamislivu pojavu da SNS i nacionalistička opozicija osvajaju veliku većinu u nekadašnjim bastionima građanske opozicije. Tragična politika Demokratske stranke prema manjinama, koje je pokušala da politički izmanipuliše kroz nacionalne savete pod svojom kontrolom, vratila se kao bumerang, onda kada su nacionalni saveti stavljeni pod kontrolu naprednjaka.

Uzmimo kao primer Gložan, mesto u opštini Bački Petrovac, sa velikom većinom stanovnika slovačke nacionalnosti, koje je tokom devedesetih važilo kao izuzetno uporište građanske opozicije (recimo, na izborima 2000. godine svih pet izabranih odbornika bili su kandidati LSV). Na upravo održanim izborima koalicija oko SNS osvojila je 55,5 odsto glasova, nacionalistička opozicija 11,6 procenata, a građanska opozicija 25,6 odsto. Rezultat građanske opozicije je i dalje značajno bolji od republičkog proseka, ali SNS i nacionalistička opozicija osvojili su gotovo 70 odsto, uz visoku izlaznost (63 procenta). Letimičan pogled po naseljima sa značajnim brojem stanovnika mađarske, hrvatske i bunjevačke narodnosti ukazuje na veoma nizak broj glasova građanske opozicije.

Osvrnimo se još i na primer koalicije Moramo. Spomenuli smo da je ona verovatno najviše zaslužna za izlaznost određenog broja apstinenata, mada u ukupnom zbiru manje od pet odsto osvojenih glasova. Ovu koaliciju čine pokret Ne davimo Beograd, Ekološki ustanak, Skupština slobodne Srbije i Zajedno za Srbiju (odnosno Akcija) Nebojše Zelenovića i brojnih lokalnih "zelenih" pokreta. Koalicija je osvojila u Beogradu oko 100.000 glasova, a u ostatku Srbije će osvojiti (kad se prebroje svi glasovi) manje od 70.000. Letimičan pogled na izborna mesta u Šapcu, sedištu ZZS, ukazuje da je i tamo koalicija prošla bolje od druge građanske koalicije.

Članice Moramo su takođe, poslednjih godinu dana imale izuzetnu medijsku pažnju, naročito povodom brojnih ekoloških akcija, u kojima su se isticali predvodnici ove koalicije Aleksandar Jovanović Ćuta i Nebojša Zelenović. Ipak, u Srbiji van Beograda ova koalicija nije uspela da pređe cenzus, kao ni kandidatkinja ove koalicije. Ovim se, između ostalog, potvrđuje i značaj lokalne stranačke ili građanske infrastrukture, ali i pogrešno uverenje da je usmerenje samo na određene teme kao što je životna sredina, dovoljno za izborni uspeh.

Spomenimo još dva bitna momenta. Bojkot dela birača izbora 2012. godine i 2016. godine ("beli listići") imao je za cilj da prisili opoziciju da sprovede radikalne kadrovske i programske reforme. Do toga nije došlo. I dalje su vodeći lideri opozicije isti oni od pre deceniju i po (Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boris Tadić), pri čemu je jasno da se kao predsednički kandidati ističu kandidati za jednokratnu upotrebu. Bojkot 2020. godine nije doveo ni do kakvih rezultata. I pod nepovoljnijim uslovima opozicija je odlučila da 2022. ne bojkotuje izbore. Neki razlozi se ipak moraju uvažiti – odsustvo podrške međunarodne zajednice i njen pritisak da se izađe na izbore, pandemija koja je onemogućila mnoge aktivnosti, medijski mrak, izostanak blagodarnog finansiranja iz budžeta (vidi primer LSV), kao i nelojalnost pojedinih delova opozicije u smislu bojkota (Tadić, Zelenović).

Izbori u Mađarskoj

Ne smemo da propustimo da se osvrnemo i na izbore u Mađarskoj. Nekoliko je bitnih činilaca ovih izbora. Pre dve i po godine Orbanov Fides izgubio je lokalne izbore u Budimpešti i ovaj poraz viđen je od mnogih kao uvod u definitivan Orbanov kraj. Paralele su se pravile i u Srbiji, stavljajući u prvi plan izbore u Beogradu, koji je trebalo da predstavljaju početak Vučićevog pada. Dalje, na ovogodišnjim izborima opozicija u Mađarskoj je izašla udružena u jednoj koloni. Rezultat: ubedljiva Orbanova pobeda. Gde se pogrešilo?

Niti je vlast u prestonici neki garant buduće pobede na nacionalnom nivou, niti je to udružena opozicija. Mađarska pokazuje da korača sigurnim putem ka primeru Belorusije i Rusije. Drugim rečima, kada u današnje vreme autoritarne, nacionalističke snage jednom preuzmu vlast, praktično ne postoji šansa niti da se obore na izborima, niti revolucijom (opet primer iz Belorusije i nedavni iz Kazahstana).

Takođe, opozicija ne može da računa na pomoć međunarodne zajednice, a činjenica da je Mađarska članica i EU i NATO je dodatno poražavajuća. Po svemu sudeći, Srbija se nalazi na istom putu kao i Mađarska, Turska, Belorusija i Rusija – na putu višedecenijske vlasti Vučića i SNS, uprkos činjenici da imaju podršku tek jedne trećine građana. Urušavanje institucija i njihovo potpuno podređivanje vladajućoj partiji, proganjanje opozicionara, konstantni nacionalizam, kupovina lojalnosti radnim mestom, dotacijama, privilegijama, ili, makar, "puštanjem na miru", dakle paradoksalnom situacijom u kojoj ne podmićuju građani državne organe, već država korumpira građane, izostanak jasne međunarodne podrške opoziciji – samo su neki mehanizmi koji dovode do navedenih posledica.

Šta dalje?

Spomenimo još jednom najvažniju poruku ovog teksta: Aleksandar Vučić osvojio je drugi predsednički mandat glasovima tek jedne trećine punoletnih stanovnika Srbije, uz svu medijsku dominaciju, satanizovanje protivnika kroz tabloidne medije, pritiske na birače i brojne nepravilnosti. Spomenimo i drugu važnu poruku: uprkos gotovo potpunoj dominaciji nacionalizma u svim sferama života, pogrešan je utisak da se "Srbija pomerila udesno"; došlo je samo do preraspodele glasova na desnici, prvenstveno onih SNS, SRS i DJB.

Uprkos podršci samo jedne trećine punoletnih građana i opadanju rejtinga SNS, Aleksandar Vučić i SNS nastaviće da dominiraju političkim životom. Građanska opozicija pogrešno je usmerila pažnju prvenstveno na uža gradska jezgra, zanemarujući prigradska naselja i provinciju, a privilegije pojedinim prominentnim zastupnicima nacionalnih manjina odvele su ove glasače od opozicije ka SNS i njenim satelitima. Koketiranje sa nacionalizmom, prvenstveno stranaka Dragana Đilasa i naročito Vuka Jeremića, ali i nemušta politika celokupne građanske opozicije (recimo po pitanju Kosova, Srebrenice, rata u Ukrajini, istopolnih zajednica) i dalje čini građansku opoziciju nedovoljno građanskom, uz stalnu i potpuno iluzornu nadu da mogu da dobiju poverenje dela nacionalistički orijentisanog stanovništva.

Ne samo da takvu podršku nisu dobili, nego uporno gube i podršku građanski orijentisanih birača (vidi primer Gložana). Iako je razumljiv finansijski interes, fokusiranje opozicije prvenstveno na Beograd pokazao se kao promašaj. Neshvatljivo je odbijanje pojedinih lidera opozicije (Đilas, Tadić, Jeremić) da se, uprkos višegodišnjim neuspesima i nepopularnošću među građanima, i dalje insistiraju na vodećoj ulozi u političkom životu.

Imajući u vidu i iskustva iz Mađarske, može se reći da je u datim okolnostima najveća šansa opozicije - Vučić. Uprkos navodnim izbornim uspesima, postignutim u nedemokratskoj atmosferi, njegov legitimitet ostaje upitan i to je jasno i njemu i međunarodnoj zajednici – stepen demokratije u Srbiji je nizak, apstinencija visoka. I posle deset godina na vlasti Vučić je svestan da ima izuzetan problem sa kadrovskim rešenjima – i dalje najveći deo vodećih figura iz njegovog okruženja čine preletači iz DS, DSS, LDP ili iz nevladinog sektora (Vesić, Šapić, Mali, Trivan, Bakarec, Mladenović, Milić, itd), pa i iz SRS, ne dugogodišnji stranački kadrovi. Profesionalci koji pristaju na određene javne funkcije prvenstveno se vode ličnim interesom, a ne verom u ideje.

Dodatni problem za Vučića čini nepovoljna međunarodna situacija (odnos prema sukobu u Ukrajini, sankcije Rusiji) i u regionu (već deceniju nazaduju odnosi sa većinom suseda). Pred Vučićem su tri puta. Najmanje verovatan bi bio onaj da SNS formira tanku većinu sa SVM i "Muftijinim amanetom". Koalicija od oko 130 glasova bi bila moguća, ali bi značila gubitak Beograda i stalnu nestabilnost (recimo, ne gubeći iz vida manje koalicione partnere SNS - u okviru koalicije SNS će imati 98, a koalicioni partneri 22 poslanika).

Druga mogućnost je formiranje koalicije sa proputinovskim snagama, prvenstveno SPS ili kao šira koalicija sa ostale tri proputinovske koalicije (Nada, Dveri, Zavetnici). Ovakva koalicija omogućila bi stabilnu većinu od preko 190 glasova, kao i stabilnu vlast u Beogradu. Međutim, takva koalicija bi bila velika prepreka u međunarodnoj politici i značila bi siguran sukob sa međunarodnom zajednicom.

Treća mogućnost je proevropski zaokret Vučića. Sa navodnim legitimitetom dobijenim izborima i svakako ubeđenjem da ima podršku naroda, takav zaokret bi bio realan i omogućio bi bržu integraciju u EU, pacifizaciju regiona i lakše iznalaženje rešenja energetske zavisnosti od Rusije. Takođe bi omogućio Vučiću da se napokon reši SPS, koja već skoro deceniju i po drži kontrolu nad energetskim resursima i nesumnjivo je najveći politički eksponent Rusije u Srbiji.

Treća mogućnost mogla bi se realizovati ili kroz koaliciju sa Ujedinjenima za pobedu, što bi bilo verovatno teže, što zbog nestabilnosti ove opozicione koalicije (prvenstveno na relaciji Đilas – Jeremić i već najavljenog izlaska NS iz koalicije, ali i kroz hroničnu nestabilnost DS), što zbog činjenice da ova široka koalicija ne bi imala dvotrećinsku većinu u parlamentu, a posebno zbog izostanka međunarodne podrške Đilasu i Jeremiću, mada bi umereni nacionalista Vladeta Janković mogao da bude po volji Vučiću na mestu gradonačelnika Beograda. Međutim, nakon godina satanizacije Đilasa i Jeremića, ovakva koalicija sigurno bi dodatno umanjila popularnost SNS.

Ostaje kao mogućnost koalicija sa Moramo i ona deluje kao najrealnija i najpraktičnija. Ni Ne davimo Beograd, ni Zelenović, a ni ekološki pokreti nisu bili posebno napadani poslednjih godina. Koalicija Moramo ima vrlo važnu podršku evropskih zelenih, kao i onih u Vučiću tradicionalno najbližoj Nemačkoj i nema sumnje da bi putem ove koalicije Vučić dobio značajnu međunarodnu podršku i legitimitet. Već smo spomenuli mali kapacitet koalicije Moramo van Beograda i Šapca, pa ona ne bi predstavljala značajnog takmaca SNS na narednim lokalnim izborima.

Ali, zašto bi se Moramo uopšte opredelila za učešće u vlasti u koaliciji sa naprednjacima? Pre svega, zbog eventualnog pritiska iz inostranstva. Zatim, zbog sve verovatnijeg gubitka izbora u Beogradu. Takođe, nakon višegodišnjeg aktivizma ukazuje se potreba i za institucionalnim angažovanjem i učešćem u donošenju odluka. Učešće u vlasti dalo bi im neverovatnu priliku da grade stranačku infrastrukturu i da u narednim godinama budu jedan od najbitnijih političkih faktora, ali bi i presudno doprinelo snaženju zeleno-leve politike. Koalicija Moramo ima idealnu priliku da spreči međunarodnu izolaciju Srbije i njeno potonuće u Putinov svet.

Šta bi građani imali od toga? Moramo, a u okviru njih pre svega Ne davimo Beograd, mogli bi da budu izuzetan korektivan faktor Vučićevoj vlasti. Pre svega, mogli bi da privuku značajan broj intelektualaca i profesionalaca koji bi se angažovali u departizovanim i osnaženim institucijama. Bila bi to i prilika za intenzivnu demokratizaciju Srbije, oslobađanje medija i pokretanje dijaloga o bitnim temama. Konačno oslobođenje od jednoipodecenijske vlasti SPS, ali i ostanak u opoziciji nacionalističkih lidera željnih vlasti, uz izostanak tabloidne podrške nacionalizmu i Putinu, potencijalno bi okrenuo Srbiju više ka centru i ulevo. Bila bi to i prilika za korenitu izmenu izbornih zakona i stvaranje uslova za mnogo pravičnije naredne izbore.

Dakle, Dobrica Veselinović kao gradonačelnik Beograda, Zelenović kao ministar spoljnih poslova, Radomir Lazović kao ministar policije, a Ćuta kao ministar za zaštitu životne sredine, uz, recimo Jelenu Begović kao premijerku (a Anu Brnabić kao ambasadorku u, recimo, Portugalu), te uklanjanje Putinovih SNS jastrebova (Aleksandar Vulin, Nenad Popović i slični) i kompromitovanih kadrova (Vesić, Mali, Stefanović), mogli bi da budu prilika i za Vučića, i za Moramo i za Srbiju. Može i oročeno na godinu ili dve. Potrebno je samo nezamislivo mnogo hrabrosti i mudrosti.

Svakako da je najvažnija odluka na Vučiću i na tome kako on vidu svoju ličnu budućnost, pod pretpostavkom da je u prilici da samostalno donosi odluke. Koalicija sa Moramo otvorila bi mu širom vrata za međunarodnu karijeru nakon isteka predsedničkog mandata. Međutim, ako je rešen da krene Putinovim stopama i da menja ustav kako bi sebi omogućio još jedan mandat, neophodna mu je dvotrećinska većina u parlamentu, što je moguće samo uz široku koaliciju sa SPS, nacionalističkim strankama i manjinama. Takav scenario bio bi i kratkoročno i dugoročno poguban po Srbiju. Nesumnjivo bi doveo do međunarodne izolacije, daljeg iseljavanja iz Srbije, zaustavljanja investicija, pada životnog standarda i mogućeg regionalnog konflikta. Mogućnost da po isteku predsedničkog mandata ponovo zasedne u premijersku stolicu deluje degradirajuća i malo verovatna.

Čini se da se odgovor krije u imenu koalicije Moramo.

(Prikazani podaci su preliminarni podaci Republičke izborne komisije objavljenih 5. aprila 2022. godine i mogu se razlikovati za nekoliko hiljada glasova od konačnih.)

***

Dr Predrag Đurić je lekar specijalista epidemiologije i doktor medicinskih nauka iz oblasti javnog zdravlja. Više od 20 godina se bavi proučavanjem podataka i njihovim tumačenjem. Od 2012. godine radi kao međunarodni konsultant Programa za razvoj Ujedinjenih nacija za Istočnu Evropu i Centralnu Aziju, a zatim i kao predavač na Institutu za globalno zdravlje i razvoj Univerziteta Kraljice Margarete u Edinburgu. Jedno vreme rukovodio je Jedinicom za operativna istraživanja Lekara bez granica u Luksemburgu i Briselu. Radio je i kao konsultant Globalnog fonda i Međunarodne federacije crvenog krsta i crvenog polumeseca u Ženevi, a trenutno rukovodi projektom Evropske Unije u Ukrajini koja ima za cilj pomoć reformi sistema javnog zdravlja u ovoj zemlji.

Teme

Izbori 2022

Komentari 13

Hronološki Najpopularniji

Red

07.04.2022 • 22:30

Losa je ova analiza ako je za Vucica glasalo 34% gradjana Srbije onda opozica nije dobila ni 10% po toj racunici. Ko garantuje da bi svi koji nisu izasli na izbore glasali za opoziciju? Ne moze tako da se sagleda situacija. Nego ujedinjenje cele opozicije pa tek onda moze da se razmislja o pobedi

2 0 +2
@Nervozni glasač

06.04.2022 • 19:10

@Nervozni glasač

Opozicija već deset godina pokušava da pronađe način da smeni vlast i nisu uspeli da doguraju ni do 20% (ako se ne računa lažna nacionalistička opozicija). Pokušalo se sa belim listićima, pokušalo se sa bojkotom, dva puta se pokušalo sa redovnim izbornim postupkom.
Jedina alternativa koaliciji SNS - Moramo (ili koalicija oko Marinike) je SNS u antievropskoj proputinovskoj koaliciji, koja će Srbiji vratiti u doba staljinizma. Ne radi se ovde ni o kakvom pragmatizmu, već o nužnosti, u situaciji kad se cela Evropa i razvijeni svet svrstavaju na jednu stranu, samo će Srbija uz Rusiju i Belorusiju.

3 4 -1
@Tea

06.04.2022 • 19:05

@Tea

Za Vučića je glasalo 34% punoletnih građana.
Izašlo je, ali nije glasalo za nikoga 1,4% punoletnih građana.
Za ostale kandidate glasalo je 22,7%.
Nije izašlo na izbore nešto više od 41%.

Među onima koji nisu izašli najviše je onih koji:
1. Žive u inostranstvu i nisu bili u mogućnosti da glasaju,
2. Žive van mesta prebivališta (studenti, učenici, radnici, ljudi koji su se preselili u drugo mesto, ali nisu prijavili promenu prebivališta, podstanari...),
3. Ljudi koji su bili na dan izbora sprečeni da glasaju (na putu, na poslu, u bolnici i sve šta se već ljudima može desiti),
4. Ljudi koji su se pasivizirali i razočarali, koji misle da njihov glas ne može ništa da promeni, politički neiskusni (mladi) koji ne razumeju značaj izbora, itd.
5. Ljudi koji ne podržavaju ni jednu od ponuđenih opcija,
6. Ljudi koji aktivno bojkotuju izbore, jer se ne slažu sa nedemokratičnošću izbornog procesa, ne veruju da će biti fer.

Tea, gde ovde vidite one koji nisu želeli da smene Vučića, pa zato nisu izašli???

5 6 -1

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.