Piše Džozef E. Stiglic: Radnici između korporacija i država

Autor: Džozef E. Stiglic

Info

09.04.2022.

10:30 > 11:08

"U najkraćem, politika, tehnologija i globalizacija su neraskidivo povezane u stvaranju današnjih problema", piše ekonomista i nobelovac Džozef E. Stiglic u knjizi "Narod, vlast i profit".

Piše Džozef E. Stiglic: Radnici između korporacija i država

Foto: 021.rs (ilustracija/Pixabay)

Knjigu je u prevodu na srpski jezik objavila Akademska knjiga, a uz dozvolu izdavača 021.rs objavljuje odlomak. Stiglic identifikuje prave izvore bogatstva i povećanja životnog standarda u učenju, naučnom i tehnološkom napretku i vladavini prava. On pokazuje da napadi na pravosuđe, univerzitete i medije podrivaju upravo one institucije koje su tradicionalni noseći stubovi američke ekonomske moći i demokratije. Koliko god se osećali bespomoćno, uopšte nismo nemoćni.

Globalizacijske patnje

Globalizacija je uticala i na radna mesta i na zarade. Njeni efekti su najuočljiviji na primeru nekvalifikovanih radnika. Kad neka razvijena zemlja, poput Amerike, uvozi niskokvalifikovane, radno intenzivne proizvode, potražnja za nekvalifikovanom i polukvali- fikovanom radnom snagom u Americi opada, jednostavno zato što ovde proizvodimo manje takve robe. Ako je cilj puna zaposlenost, plate nekvalifikovanih radnika – prilagođene inflaciji – moraju pasti. A ako plate ne padnu dovoljno, nezaposlenost raste. To je zaista toliko jednostavno. Svako ko veruje u zakon ponude i potražnje trebalo bi da razume zašto globalizacija (u nedostatku državnih programa koji bi ublažili njene efekte) ide na štetu radnika s niskim kvalifikacijama.

Isto važi i za radnu snagu uopšte: SAD uvoze robu radno intenzivne industrije, pa tako trgovinska liberalizacija (otvaranje američkog tržišta za stranu robu spuštanjem carina i drugih trgovinskih barijera) smanjuje ukupnu potražnju za radnom snagom, a samim tim smanjuje i (realne) zarade. Opet, ako ne padnu nadnice, pašće zaposlenost. Zagovornici tržišta na isti način naglašavaju da trgovina povećava BDP, jer koristi komparativnu prednost (bilo zahvaljujući specijalizaciji ili resursima), te će, nekakvom magijom, svima biti bolje – još jedan primer verovanja u ekonomiju prelivanja. Čak da je država u celini u boljem položaju, to samo znači da bi svima moglo biti bolje; pobednici bi mogli da podele dobitke s gubitnicima kako bi svi imali koristi; ali to ne znači će ih zaista podeliti – u sebičnom američkom kapitalizmu, neće svakako.

Štaviše, zagovornici globalizacije ističu kako izvoz otvara radna mesta, ali ne pominju koliko je radnih mesta izgubljeno zbog uvoza. Ako je trgovinska razmena otprilike ravnomerna i ako je uvoz radno intenzivniji od izvoza, onda trgovina u celini zatvara radna mesta. Ukoliko monetarna politika reaguje snižavanjem kamatnih stopa, a niže kamatne stope povećavaju investicije ili potrošnju, može se obnoviti puna zaposlenost. Ali ponekad monetarna politika ne funkcioniše ili barem ne funkcioniše dovoljno dobro da bi se postigla puna zaposlenost. To je delimično objašnjenje zašto je nakon prijema Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju 2001. u Americi nezaposlenost porasla, a nadnice opale u proizvodnim delatnostima čija se roba takmičila sa robom koja se sve više uvozila iz Kine.

Čak i kada monetarna i fiskalna politika doprinose obnovi pune zaposlenosti jednog dana, globalizacija često dovodi do gubljenja radnih mesta na kratki rok, jer se radna mesta usled povećanog uvoza gube brže nego što se otvaraju nova radna mesta od većeg izvoza, posebno kad banke ne kreditiraju nova preduzeća koja žele da iskoriste nove mogućnosti koje nudi, recimo, neki novi trgovinski sporazum.

Štaviše, trgovinski sporazumi i poreski zakoni praktično su podstakli kompanije da izmeste proizvodnju u inostranstvo, uništavajući radna mesta u zemlji. Ne samo što su porezi niži, već i naši trgovinski sporazumi američkim firmama obično obezbeđuju sigurnija imovinska prava u inostranstvu nego u svojoj zemlji.7 Takvi sporazumi obično štite kompanije od promena propisa – što je zaštita kakvu nemaju u Sjedinjenim Državama. Ako im izmenjeni propisi umanje profit, danas ili u nekom budućem trenutku, pod standardnim odredbama investicionih sporazuma, one mogu da tuže državu, a tužbu će razmatrati arbitražno telo naklonjeno kompaniji.

Tradicionalno, jedan od razloga zašto su kompanije odlučivale da posluju u Americi umesto u nekoj zemlji u razvoju, gde su nadnice znatno niže, bio je taj što su se osećale "bezbednije". Država im ne bi prosto zaplenila imovinu ako joj se tako prohte. Sigurnost imovinskih prava bio je jedan od najjačih argumenata ove zemlje. Ovi trgovinski sporazumi su, međutim, to promenili. Američki investitor koji ulaže novac u Meksiku ili nekoj drugoj zemlji za koju važe slične odredbe, još je zaštićeniji: ne samo što strana država ne može da mu oduzme imovinu bez nadoknade, već ne može ni da promeni svoje propise. S druge strane, američka država može da menja propise ne plaćajući nikakvu nadoknadu. Tako se Amerika odrekla svoje ključne institucionalne prednosti koja je proizlazila iz njene vladavine zakona i sigurnosti imovinskih prava.

Zašto bi se neka zemlja tako lako odrekla svoje komparativne prednosti? Korporacije su zahtevale te odredbe zato što su kratkoročno gledano služile njihovom interesu. One su im omogućile jeftiniju radnu snagu ne samo u inostranstvu, nego i u zemlji, jer su oslabile pregovaračku moć radnika. Pretnja da će se neka kompanija odseliti u inostranstvo postala je utoliko uverljivija. Ako su korporacije želele da smanje pregovaračku moć radnika, to je bio najbolji način da se to izvede.

Globalizacija je u još jednom pogledu naškodila običnim Amerikancima – oduzimajući državi poreske prihode. Korporacije su izdejstvovale da se njihov profit ne oporezuje dvaput – u stranim zemljama gde posluju i u Sjedinjenim Državama. Ali ništa nije učinjeno kao garant da će profit biti oporezovan bar jednom. Globalizacija je omogućila korporacijama da okreću jednu državu protiv druge. Korporacije su ubedile države da će se, ukoliko se stopa poreza na dobit ne smanji, preseliti u inostranstvo. Neke slobodnije kompanije su to zaista uradile, dajući ovim pretnjama dozu uverljivosti. Naravno, kad postignu niži porez na dobit u jednoj zemlji, korporacije se usmeravaju na druge države i govore da će, ako one ne smanje porez, njihove kompanije otići. Nije iznenađujuće što obožavaju ovu trku do dna.

Kad su 2017. smanjili porez na dobit sa 35 na 21 procenat, što se dešavalo i ranije – 2001. i 2003. godine skresani su porezi na

kapitalnu dobit i dividende – republikanci su tvrdili da je to bilo neophodno kako bismo se takmičili s drugima. Prethodno kresanje poreza nije dalo rezultate – povećanje štednje, povećanje ponude radne snage, niti viši rast – i nema razloga zašto bi rezultat sma- njenja iz 2017. bio drugačiji. U stvari, postoje razlozi za verovanje da će prihodi Amerikanaca biti manji zbog smanjenja poreza u narednih deset godina. Ono što je zaista važno u privlačenju novih preduzeća jesu stvari poput školovane radne snage i dobre infrastrukture, a to zahteva poreze. Korporacije bi da se šlepaju na tuđoj grbači, očekujući da neko drugi finansira te osnovne javne investicije.

I kao da ta trka do dna nije sama po sebi strašna, naše korporacije su iskoristile skrivene odredbe u poreskim zakonima – koje najčešće nameću korporativni lobisti – da čak i poreze koje plaćaju potisnu sve niže i niže, znatno ispod "zvanične" poreske stope, u nekim slučajevima skoro na nulu. U Americi je drastično spuštena efektivna stopa poreza na dobit (porezi plaćeni kao udeo ukupnog profita) multinacionalnih kompanija, i do 2012. ona je bila jedva nešto viša od polovine zvanične najviše stope.

Google i Apple su se pretvarali da najveći deo dobiti ostvaruju od nekoliko zaposlenih u Irskoj, što je oporezovano stopom od 0,005 procenata. Bilo bi lako zakrpiti te rupe u zakonu, što je i obećavano u prvobitnom predlogu poreskog zakona iz 2017. Ali budući da su korporacije imale glavnu reč u pisanju novog zakona, to nije učinjeno. U stvari, dobili smo nešto još gore. Ranije je postojala odredba koja se zvala alternativni minimalni porez i koja je ograničavala do koje mere korporacije mogu varati poreski sistem. Trebalo je pooštriti ovu odredbu; umesto toga, ona je eliminisana.

Ali za naše korporacije i bogataše nisu dovoljne niske poreske stope i ogromne rupe u zakonu. "Fiskalni rajevi", tajna utočišta poput Paname i Britanskih Devičanskih Ostrva, stvorena su da bi se izbegao i sakrio porez. Bilo bi lako zatvoriti ove fiskalne rajeve. Sve što treba uraditi jeste da se njihove banke isključe iz američkog finansijskog sistema, ukoliko ne pristanu na transparentnost i druge propise koji važe za američke finansijske institucije. Ekonomski deo ove i drugih opisanih reformi je lak: kao što ponovo konstatujemo, teži deo je politika, uticaj bogatih koji će učiniti sve što mogu da očuvaju svoje "prednosti". Naše i evropske banke doprinele su stvaranju ovih fiskalnih rajeva u okviru svojih "usluga" za bogate klijente i sopstvene potrebe.

Jesu li globalizacija ili tehnologija pravi krivci?

Kao što smo primetili, branioci globalizacije krive nove tehnologije za spuštanje radničkih zarada i zatvaranje radnih mesta. Tehnologija može da smanji potražnju radnika, posebno onih manje kvalifikovanih, što takođe može izazvati niže nadnice i višu neza- poslenost. Mnogi ekonomisti pokušali su da razgraniče za koliki je deo skoka nezaposlenosti ili spuštanja nadnica kriva globalizacija. Budući da su ova dva činioca toliko tesno povezana, mislim da je to praktično nemoguće. Osnovni zaključak je da bi sama globalizacija, čak i da se nisu dogodile promene u tehnologiji, nanela ogromnu štetu američkim radnicima – ukoliko ne postoji državna pomoć. Uz tehnološke promene, koje same po sebi izlažu radnike riziku, globalizacija je dodatno pogoršala radnički položaj.

Umesto da pomaže američkim radnicima, država je, posebno u Americi, radila upravo suprotno. Globalizacija je oslabila pregovaračku moć radnika, a zatim su je zakoni koji utiču na sindikate i prava radnika dodatno srozali. Povećanje minimalnih plata koje bi pratio rast ekonomije možda bi zaštitilo one na dnu, ali, umesto toga, minimalne zarade nisu povećane čak ni da bi se uskladile s inflacijom.

U najkraćem, politika, tehnologija i globalizacija su neraskidivo povezane u stvaranju današnjih problema; činjenica da su bili nemoćni protiv tehnoloških sila i globalizacije nesumnjivo je oslabila sindikate – zašto plaćati članarine sindikatima koji ne mogu da spreče ni pad realnih zarada? Slabljenje sindikata doprinelo je neravnopravnim trgovinskim sporazumima i stagnaciji minimalnih zarada. Nije bilo nikog ko bi se borio za radnike, niko se nije mogao suprotstaviti ogromnom uticaju naših korporacija. Trgovinski sporazumi su bili i odraz i uzrok rastućih neravnoteža ekonomske moći. Način na koji se globalizacija sprovodila dodao je so na ranu: muke radnika stradalih od deindustrijalizacije usled tehnoloških promena jednostavno su dodatno pogoršane.

***

Džozef E. Stiglic je američki ekonomski ekspert, pisac i univerzitetski profesor (Univerzitet Kolumbija). Dobitnik je Nobelove nagrade za ekonomiju (2001), predsednik Saveta ekonomskih konsultanata pri predsedniku SAD (1995–1997), zamenik predsednika Svetske banke i glavni ekonomista MBRR – Međunarodne banke za rekonstrukciju i razvoj – (1997–2000), strani član Ruske akademije nauka (od 2003. godine).

Knjigu Džefa E. Stiglica "Narod, vlast i profit" objavila je Akademska knjiga i možete je pronaći na njihovom sajtu.

OBRATI PAŽNJU! Osvežili smo platformu sa muzičkim kanalima, a preko koje možete slušati i Radio 021. Preporučujemo vam novu kategoriju - LOUNGE, za baš dobar užitak i relax tokom dana. Vaš 021!

Teme

Akademska knjiga Džozef E. Stiglic

Komentari 2

Hronološki Najpopularniji

Novosadjanka

09.04.2022 • 13:16

Nista novo

Tako biva kad vam naled kroji zakone u drzavi, najgori su domaci izdajnici.

5 5 0
Bane

09.04.2022 • 13:13

Bez čitanja, pretpostavljam između "čekića i nakovnja".

1 0 +1

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.