Putovanje Aleksandra Tišme: Meridijani Srednje Evrope

Autor: Aleksandar Tišma

Info

11.06.2022.

09:00 > 14:56

Nedavno je odlučeno da će ovogodišnji laureat nagrade "Aleksandar Tišma" biti David Albahari. U čast velikog pisca objavljujemo odlomak iz knjige Aleksandra Tišme "Drugde".

Putovanje Aleksandra Tišme: Meridijani Srednje Evrope

Foto: 021.rs (ilustracija/Branko Lučić/Matica srpska)

Knjigu je objavila Akademska knjiga iz Novog Sada, a uz dozvolu izdavača objavljujemo deo iz knjige putopisa Aleksandra Tišme.

Meridijani Srednje Evrope

Uvek, otkako sam zaželeo da putujem, želeo sam da putujem na Zapad, u življi, savršeniji svet od ovoga, kojim sam bio nezadovoljan. Pa i kada je ta želja dobila prilike da se ostvari – nažalost sa zakašnjenjem i naravno onako kako se ostvaruju sve žestoke želje: polovično, sa sudarima zamišljenog i stvarnog, sa dosadama i nezadovoljstvima koje stvara sam naš temperament, naša priroda – u meni je je- njalo samo oduševljenje za pokret, ali se njegov smer nije promenio.

Zato sam put u Poljsku, kada mi je bio stavljen u izgled, prihvatio dosta ravnodušno, kao nekakvu obavezu – što je on unekoliko i bio, jer sam putovao u razmeni izdavačkih radnika – obavezu prijatnu zbog promene, ali samo toliko. Pa sam nastojao da taj put osmislim i uzdignem dodatnim, ličnim ciljevima: rešio da na povratku skrenem u Beč, koji je ipak Zapad, a u kome nikad nisam bio, i da svratim u Budimpeštu, kojoj me je ne mnogo jako, ali trajno, već godinama privlačilo sećanje. Pod takvim uslovima, putovanje u nepravom pravcu izgledalo je da će biti ipak zanimljivo.

Ono je to i bilo, čak u većoj meri nego što sam pretpo- stavljao. Na stvarniji način. Korisnije, ako je korist od putovanja u jasnijem sagledavanju sebe. Ja sam sagledao neke svoje naklonosti i nenaklonosti za koje sam znao, ali o čijoj prirodi nisam ranije razmišljao. Odredio se malo tačnije u prostoru. Osvojio malo celine, u sebi, prema uzorku celine u koju su se povezivale tačke moje maršrute.

A one su se povezivale u celinu još dok sam ih, jednu po jednu, doticao – u celinu jednog doživljaja koji mi se nagovestio od samog početka putovanja. Samo dva-tri sata potrajala je ona beslovesna opijenost polaskom, opraštanjem, mahanjem, razgovorom sa novim ljudima, novim licima – opijenost sobom, svojom izmenjenošću, podmlađenošću. Negde pred veče stigli smo na granicu, prvu, mađarsku, pregurali pregled jugoslovenskih carinika, a onda je nagoveštaj već i došao.

Bilo je, kažem, veče; primetili smo to, zabavljeni razgovorom, tek kada je sivilo gusto prodrlo u naš kupe pa smo skočili da ga razagnamo električnim svetlom. Ali ono je otkazalo; uzalud smo škljocali prekidačem. Pogledali smo u hodnik i utvrdili da je ceo naš vagon neosvetljen. Tada smo se prenuli i, posle kratkog dogovora, na brzinu sredili prtljag, ogrnuli kapute i krenuli u susedni vagon. Hteli smo, prosto, da nas strani carinski pregled ne zatekne u mraku. Ali malo smo zakasnili. Dok smo bauljali kroz hodnik, voz je počeo da usporava, potresao se nekoliko puta, stao, a kroz prozore, sa tračnica već poplavljenih ta- mom u kojoj su se jedva nazirale neke još tamnije ljudske prilike, dopro je mađarski govor. Ja sam se na to stresao od nelagodnosti.

Stresao sam se iako mi je mađarski govor i sa ove strane granice svakodnevno blizak, i drag, a stresao sam se ipak i zbog tog govora, ne samo zbog neprilične situacije prividnog bežanja u kojoj nas je zatekao. Bilo je, istina, u tom stresanju i slike našeg, nekome lako sumnjivog, bežanja, ali je slika postala akutno neprijatna tek uz pratnju toga govora. Podsetila je na tolike slične – najčešće u prenosnom smislu slične – situacije iz okupacijskih godina, kada sam pod bičevima toga istog govora – u takvim situacijama nekako pretećeg, štektavog – s teretom kofera ili neizvesnosti, bauljao u vozu Novi Sad – Budimpešta, ili u novosadskom ili budimpeštanskom tramvaju, ili po ulicama jednog ili drugog od ovih gradova koji su obeležavali krajnje tačke moga seljakanja iz nesigurnosti u nesigurnost. Za trenutak, opet sam se osetio okupiran.

Onda je taj trenutak prošao. Stigli smo u susedni, jasno osvetljeni vagon, smestili stvari; ušli su mađarski carinici i ispostavilo se da su to sasvim prijatni momci, pa sam sa njima razgovarao možda više i življe nego što je bilo nužno. Docnije smo opet razgovarali između sebe a još kasnije ispružili smo se da spavamo. I spavali smo, zapravo celu noć, prekidani jedino carinskim i kondukterskim upadima u naš kupe, no koje sam ja sada primao samo mehanički – pokazujući kartu ili pasoš ili kofer, ili šta je baš trebalo – sviknut na tuđe, možda neprijateljsko, prvim sudarom. Navika je i onaj prvi šok izazvala – navika stečena u okupaciji – ali ga je navikavanje – kao često i za vreme okupacije – potom ublažilo i najzad potisnulo u zaborav.

Ali kada sam se posle svanuća definitivno razbudio i, vrativši se iz toaleta umiven, stao pred prozor svog kupea, navika me je, posle osvežavajućeg prekida, ponovo takla. Ovog puta, istina, drukčije, nežnije, gotovo dirljivo. Stajali smo na nekoj nevelikoj stanici, već u Čehoslovačkoj – stanici dosta pustoj u tom ranom času i naizgled dosta usamljenoj u njenoj namenjenosti saobraćaju, koga sada, međutim, nema, u njenoj udaljenosti i zaklonjenosti – samom sobom – od grada koji će je docnije možda napuniti ljudima. Samo nekoliko prilika šećkalo je po peronu čekajući, valjda, na neki sledeći voz.

Tu je bio jedan trbušat sredovečan čovek u zelenoj – porezničkoj? – uniformi, sa akten-tašnom koja je, međutim, bila nabrekla od očito nefiskalnog sadržaja; jedna povijena stara gospođa sa perom za šeširom; jedna snaša sa snežno belim zavežljajima; jedan đak sa torbom zimljivo stisnutom ispod miške. Bilo mi je kao da sam tu sliku već sto puta video, na usputnim zadržavanjima po stanicama nekih davnih putovanja, i bilo mi je kao da sam već poznavao, i čak opisivao, te ljude, sa njihovim zamoreno dostojanstvenim licima, sa tim inventarom demodirane reprezentacije na njihovim telima i u njihovim rukama. Bili su to zabačeni ljudi malih srednjoevropskih gradova, ljudi negovanih navika, koje prevazilaze njihove mogućnosti, ljudi veštih ruku ali neistrajnih srca, ljudi koji su srušili ograde jedne veće celine pa sad mučno nose teret svoje rasitnjene slobode. Pomislio sam odjednom na sinoćni doživljaj i u sebi dodao: ljudi opasni. No ljudi meni jasni, isti kao ja.

Nisam se ja to otisnuo ni u kakvom apstraktnom nezapadnom pravcu, nego po terenu Srednje Evrope, terenu čije odlike u meni odjekuju kao koraci u kući gde se živelo. Putujem, u neku ruku, po svom širem, malo zaboravljenom sebi. Ovo otkriće, po sadržaju toliko jednostavno da mi se činilo da je već odavno, a najdocnije tokom priprema za put, trebalo da do njega dođem, zateklo me je ipak nepripremljenog i prodrlo u mene tako nasilno, živo, da je svojim intimnim tokovima obojilo celo dalje putovanje. Gledajući kroz prozor u predeo koji je promicao, ja sam od sada nesvesno tražio ne kuriozno već blisko: gomile šećerne repe spremljene za transport, lokve u kojima su se gnjurale proždrljive patke, poneku opustelu vetrenjaču.

S uveseljenjem primio kontrastni prizor jedne sledeće – već poljske – stanice: ogromnu tablu sa parolom o neizmenljivosti granice na Odri i Nisi, a ispod nje, na ivici staničnog parka koji je njome bio dopola zaklonjen, šarenu gipsanu figuru patuljka s belom bradom i crvenom, ka vrhu suženom kapom, kakve se vide u baštama naših starih građanskih kuća. Olako stupio u razgovor sa prvim putnikom Poljakom – visokim suvim gospodinom koji je u kupeu cipele zamenio pustenim patikama i, shvativši da smo Jugosloveni, na odličnom francuskom pohvalio lepote Dubrovnika, Hvara, Raba, gde je nekad letovao.

Ispostavilo se da je advokat iz Katovica, sada pravni savetnik jedne velike tamošnje firme i na poslovnom putovanju u Varšavu. Naš razgovor je privukao a zatim uključio sledeće nove saputnike: dve debeljuškaste gospođe – jednu u zelenom mantilu i zelenom šeširu, drugu u plavom mantilu i plavom šeširu – koje su, na mnogo lošijem nemačkom, ništa manje žarko hvalile jugoslovensku obalu. Razmenjali smo cigarete, komplimente, mahali glavama, uzdisali za ponečim u starim vremenima, o kojima se uvek govori da su bila lepša. Prećutkivali koliko smo i sami – možda čak i starije dame – u ponečem krivi što njih više nema.

Na samom bukvalnom tlu Poljske, u Varšavi, koja je bila cilj našeg putovanja, upoređivanje je, srećom, često imalo i negativni ishod. Varšava je velik, umnogome svetski grad, sa podnebljem u koje silovito prodiru hladni istočni vetrovi, sa ljudima koji i sami žive na raskrsnici različitih klima i shvatanja pa su usled toga življi i, za jednog Panonca, zanimljiviji. Daleko od pomisli da nas uljuljkaju u nekakvu bliskost, pitominu, naši domaćini – dva delegirana urednika – dočekali su nas na stanici kao raspoloženi nosači lake ko- fere: ubacili nas u automobile i odvezli u hotel, ali samo da bismo se na brzinu presvukli. Odmah potom – bilo je veče, drugo od polaska na put – prebacili su nas na jedan banket koji je imao da potraje do kasno u noć.

Bila je to, ustanovilo se docnije, samo uvertira jednog velikodušnog programa ugošćavanja, a potom, kada smo primili dnevnice za svoj dvanaestodnevni boravak, ispostavili su se i neki dodatni motivi ove velikodušnosti. Dnevnice su, naime, bile znatno manje od onih koje su naši domaćini primili boraveći u Jugoslaviji, gde su izdavačka preduzeća, rukovodeći sa principom samoupravljanja, odvalila svote onako kako im je diktiralo srce a i očekivanje revanša.

U Poljskoj, gde su novčana davanja, kao i mnogo šta drugo, centralizovana, dnevnice ne mogu da pređu izvesnu činovničku granicu, i naši domaćini, nemoćni da i ovde uzvrate gostoprimstvo ravnom merom, odlučili su da naknadu pruže u naturi: hraneći nas i pojeći neštedimice, jer tu granica nije propisana. Svakoga dana očekivao nas je po jedan banket, sračunat, i po svom trajanju i po količini jela (od haringe do sladoleda) i pića (od vutke do tokajca), da zadovolji potrebe organizma za sva dvadeset i četiri sata; ponekad ih je dnevno bilo i po dva, tako da smo, recimo, u šest po podne, po završetku četvoročasovnog ručka, imali jedva vremena da se ispnemo u svoje sobe, kako bismo se već u pola sedam ukrcali u limuzine što će nas odvesti na večeru koja neće biti kraća.

Ovu crevomornu stihiju obuzdala je srećom pedantnost kojom su Poljaci usmeravali naš boravak. Sasvim različito od jugoslovenskih domaćina, dva meseca ranije, koji su, balkanski nemarno, svoje poljske goste snabdeli bogatim dnevnicama pa ih onda pustili da rade što im se najviše sviđa; različito, verovatno, i od nekih zapadnih gostoprimaca slične struke koji bi svesno ostavili dovoljno vremena i za individualne naklonosti gostiju, Poljaci su naše ugošćavanje uklopili u jedan precizno smišljen i dupke pun plan koji je, da se poslužim Dositejevim komplementarnim terminom, našu "razonodu" imao da dopuni svom "korišću" koja se može izvući iz dvanaest dana boravka u jednoj zemlji.

U tom planu, koji su nam poljski drugovi, uostalom lojalno, pročitali još na onom prvom banketu, bilo je najčudnije to što se on do u tančine izvršavao. A izvršavao se zato što su sami domaćini izvršavali svoj, ništa manje precizan, plan u okviru toga plana. Uz svaku posetu ili izlet bilo je unapred predviđeno koji će nas ljudi u koliko sati dočekati u holu hotela, smestiti u automobile, odvesti, provesti, eventualno, predati drugima koji su u međuvremenu posvršavali svoje dnevne poslove, nahraniti i dovesti; isto tako bili su unapred i tačno mobilisani ljudi u preduzećima i udaljenim gradovima koje smo imali da posetimo.

Tako smo, uvek za relativno kratko vreme i ne prekoračujući rokove predviđene planom, obišli znamenitosti Varšave, dve džinovske štamparije, nekoliko isto tako džinovskih izda- vačkih preduzeća (sa po osamdeset ljudi samo u redakciji), odjurili u Gdanjsk ne propustivši usput Grunvaldsko polje (obrnuto Kosovo) i krstaški zamak Malbork; obišli pristanište Gdinje unapred naručenim motornjakom, saslušali u Olivi čuvene crkvene orgulje u sat i minut za koji su bile zakupljene; uveče istog dana gledali predstavu Šleskog narodnog ansambla, za koju su karte bile, za dobra mesta, unapred nabavljene. U jednom posebnom naletu, rezervi- sanom za nedeljni dan, s poljskim drugom koji se od nas odmarao dok smo bili na Baltiku, obišli Šopenovu Željezovu Volju.

Na kraju boravka, sa drugim pratiocem, sišli do Krakova, gde su nas na aerodromu već čekali izdavači iz mesta, a odatle svratili u Osvjenćim i Katovice. U monotono ravnoj, jesenski riđoj, zbog razbacanosti naselja naizgled polupustoj Poljskoj nama je pokazano dvaput više nego našim domaćinima u šarolikoj Jugoslaviji.

Nastavak sledeće nedelje....

***

Aleksandar Tišma bio je romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu "Szirmai Karoly" (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988)...

Knjigu Aleksandra Tišme "Drugde" objavila je Akademska knjiga.

Teme

Akademska knjiga Aleksandar Tišma

Komentari 0

Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.