Piše Kvin Slobodijan: Svet zidova

Autor: Kvin Slobodijan

Info

17.09.2022.

09:30 > 11:46

Na srpskom jeziku nedavno je objavljena knjiga "Globalisti - kraj doba carstva i rađanje neoliberalizma" Kvina Slobodijana, u izdanju Akademske knjige.

Foto: 021.rs (ilustracija/Pexels/Mihail Nilov)

Uz dozvolu izdavačke kuće, 021.rs vam donosi odlomak iz knjige.

Svet zidova

"Za liberala svet se ne završava na granicama države. Ma koji značaj imale, nacionalne granice u njegovim očima slučajne su i sporedne. Njegovo političko razmišljanje obuhvata celokupno čovečanstvo." - Ludvig fon Mizes, 1927.

Kraj Prvog svetskog rata doneo je prvi udarac svetu carstava. Austrougarsko carstvo, koje se nekad pružalo preko najvećeg dela istočne Evrope, bilo je svedeno na senku nekadašnje veličine. Austrija je sada zauzimala četvrtinu stare površine i sadržavala je petinu veličine nekadašnje populacije. Otomansko carstvo, koje je trajalo više od šest vekova i na vrhuncu se prostiralo Evropom, Bliskim istokom i severnom Afrikom, svelo se na poluostrvo u Turskoj, s grumenom zemlje preko Bosfora.

Francuske i britanske vlasti preuzele su otomanske teritorije, uključujući Siriju, Irak i Palestinu i tvrdile, barem deklarativno, da ih pripremaju za samoupravu. Nemačke afričke i južnopacifičke kolonije bile su podeljene među pobednicama (s Južnom Afrikom koja je uzela jugozapadnu Afriku za sebe). Te nekadašnje kolonije sada su se zvale mandati, s nezavisnošću koja je odgođena za neko buduće vreme. Iako je počela kao "liga carstava", Liga naroda narasla je i ponudila prostor za nove zahteve koji su dolazili s margina globalnih kretanja. Evropske sile nisu bile spremne da predaju svoje prekomorske teritorije, na mapi istočne Evrope moglo se videti, ali i čuti u govorima Vudroa Vilsona i V. I. Lenjina, kao i antikolonijalnih intelektualaca kao što su Džavaharlal Nehru (Jawaharlal Nehru) i Mao Cetung (Mao Zedong), da novi princip nacionalnog samoopredeljenja postaje globalan, spreman u zasedi protiv starog jezika carstva.

Kao što je dvadesetih godina dvadesetog veka cirkulisao pojam nacije, tako je cirkulisao i pojam sveta. Termin "svetska ekonomija" ušao je u engleski jezik u deceniji "nastanka međunarodne zajednice". Pojavio se s gomilom drugih "svetskih" fraza, uključujući "svetsku istoriju", "svetsku književnost", "međunarodne odnose" i, naravno, "svetski rat". Kao kada je reč o članovima porodice ili o čistom vazduhu, o svetskoj ekonomiji najviše je bilo reči tek kada je nestala.

Za mnoge je kraj Prvog svetskog rata izgledao kao kraj svetske ekonomije. Austrijski ekonomista Ludvig fon Mizes pisao je 1922. da "malo pre svetskog rata na vidiku nam je bilo ostvarenje sna o ekumenskom društvu. Da li je rat samo prekinuo to kretanje za neki kratak period ili ga je sasvim uništio? Može li se zamisliti da se to kretanje može zaustaviti, da društvo može ići unazad", pitao je on: "Ko bi onda ponovo izgradio razrušen svet?" Liberali su sebe videli u neobičnoj poziciji, zahtevajući da se rekonstruiše nešto što je funkcionisalo, delimično i zato što je uzimano zdravo za gotovo. S ratom je postalo jasno da napredak nije jednosmerna ulica, da se svetska ekonomija može kretati i unazad. Ekonomisti, države i po- slovni ljudi morali bi raditi zajedno na ponovnoj izgradnji uništenog sveta globalnog kapitalizma.

Jedna od glavnih naprslina u neoliberalnoj priči dvadesetog veka bio je Prvi svetski rat. Stručnjaci su primetili da su se zaraćene sile tokom tog rata "kretale u pravcu organizovanog kapitalizma i ratnog kolektivizma". Imovina stranaca bila je zaplenjivana, komandne ekonomije zamenile su tržište ponude i potražnje, centralizovani režimi racionisanja i alokacije resursa istisnuli su mehanizam cena, a nacionalne vlade i tela za planiranje uništili su zidove korporativne tajnovitosti, zadirući u privatne račune i poslovne stvari ne bi li sakupili podatke o proizvodnji i raspodeli, te stvorili ono što su neki nazivali ratnim socijalizmom, a što je nemački državnik i preduzimač Valter Ratenau (Walther Rathenau) nazivao Grosswirtschaft ili "velika ekonomija".

Tokom rata, na svim stranama bila je narušena sveta priroda privatnog vlasništva; oskrnavljen je privatni prostor kapitaliste, a njegovi bankovni računi bili su sada deo onog što je država znala; oni su postali unos u sveobuhvatan plan za alokaciju nacionalnih resursa. Kolaps podele između javnog i privatnog nigde nije bio katastrofalniji nego u gradovima uspešnih socijalističkih revolucija: Sovjetski Savez 1917, Bavarska Sovjetska Republika 1918. i Mađarska revolucija pod vođstvom Bele Kuna (Bela Kun). No, u dobu nakon Prvog svetskog rata svagde je bila na delu velika izloženost korporativnih tajni; poslovanje je moralo postati vidljivo i to za vlastito dobro.

Iz liberalne perspektive, tri su faktora nakon rata osnažila polje politike, a nauštrb polja ekonomije. Prvo, narodni suverenitet osnažen je poopštavanjem opšteg prava glasa za muškarce u Evropi i Severnoj Americi, čineći težim održavanje zlatnog standarda kroz domaća prilagođavanja, čiji su teret podnosili obični ljudi. Drugo, rat je ostavio nasleđe onog što su liberali videli kao nepromišljeno poverenje u moć vlada da alociraju resurse. Nije slučajno to što je jedan od najvažnijih protivnika Hajeka i Mizesa u Beču bio Oto Nojrat (Otto Neurath), čovek koji je stvorio plan za Bavarsku republiku bez novca. Još od rata, ekonomija koju su usmeravale centralne vlasti izgledala je kao održiva alternativa.

Treće, razrešenje rata u mirovnim sporazumima iz Versaja i Sen Žermena potvrdilo je ispravnost ideje da je nacija najvažnija kategorija u organizaciji ljudskih poslova. Za grupu ljudi koja će postati neoliberali, vreme nakon 1918. obeleženo je pokušajem da se iznova postavi ono što su videli kao ispravnu ravnotežu između javnog sveta državnog upravljanja i privatnog sveta svojine i ugovora. Konkretno, to se prenelo u seriju projekata kapitalističkog internacionalizma. Investiranje mora moći prelaziti granice bez straha od prepreka i eksproprijacije. Kapital mora ponovo postati kosmopolitski.

Tokom treće decenije dvadesetog veka dve najvažnije međunarodne ekonomske institucije bile su Međunarodna trgovinska komora (ICC) i Liga naroda. Ove institucije organizovale su 1927. Svetsku ekonomsku konferenciju, prvo ekonomsko okupljanje čija je tema bila ceo svet. Ona je kodifikovala međunarodno protivljenje preprekama u trgovini i u opštu upotrebu uvela metaforu "tarifni zid". U vremenu kada su se SAD povukle u relativnu diplomatsku izolaciju, Liga naroda preuzela je na sebe izradu planova za globalno ekonomsko upravljanje u seriji razgovora u koje su kasniji neoliberali Ludvig fon Mizes, Gotfrid Haberler, Vilhelm Repke, Lionel Robins i F. A. Hajek bili neposredno uključeni.

Jedan od izazova za institucije bila je obnova slobodne trgovine; drugi je bila domaća prepreka oličena u radničkim sindikatima. Iste godine kada je održana Svetska ekonomska konferencija, Mizes je bio svedok radničke pobune u Beču iza koje je ostalo sto žrtava i Palata pravde u plamenu. Liberali su tarifne zidove i radničke zahteve za većim nadnicama videli kao dve vrste prepreka za tržište.

Dostizanje liberalnog ideala zahteva državu koja će moći eliminisati smetnje za trgovinu i za korekciju nadnica. To je značilo militantnu i, kada je nužno, militarizovanu opoziciju strategijama organizovanog radništva za zaštitu plata i od države dobijenih prava. Krvavo gušenje nemira 1927. uverilo je Mizesa da je država spremna i da je u stanju koristiti sva raspoloživa sredstva ne bi li sprečila radnike da stvore političke uslove koji odgovaraju njihovim ciljevima.

***

U Globalistima Kvin Slobodijan analizira kako je mala grupa intelektualaca iz centralne Evrope postavila temelje institucijama kao što su Evropska unija ili Svetska trgovinska organizacija. Pored toga što su se suprotstavljali fašizmu i komunizmu, grupa je držala da je neophodno ograničiti i moć demokratske javnosti, jer ljudi kao građani i ljudi kao radnici predstavljaju smrtonosnu pretnju vrhovnom cilju neoliberala, globalnoj ekonomiji integrisanoj slobodnim protokom kapitala. Za razliku od standardnih tumačenja koja veličaju neoliberale kao glavne pobornike tržišta, a nasuprot vladama i državama, Slobodijan tvrdi i potkrepljuje mestima iz njihovih dela da su uglavnom na globalnom nivou neoliberali prigrlili upravljanje, neutrališući time političku vlast na nivou država, tako da demokratske vlade ne mogu opstruirati bezbednost i pokretljivost svojine.

Više o ovom delu pogledajte na sajtu Akademske knjige.

Teme

Komentari 0

Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.