Vlada bežala sa časova

Prelepo prolećno jutro je osvanulo, kafa zamirisala, a napolju se čuje horda vrednih ljudi kako juriša svojim fabrikama.
Vlada bežala sa časova
Foto: Pixabay
Dok se umivam i spremam za novi dan, prebrojavam u glavi današnje obaveze, zadatke, zadačiće i uobičajeni radni dan može da počne. Sedam za laptop, bacam pogled na radno okruženje i imam šta da vidim - ceo jedan desetogodišnjak sedi ispred mene i gleda me blaženo.
 
- Kako si mama?
- Šta, prijatelju, kako sam? Zašto nisi u školi?
- Gotova je škola.
Setih se u sekundi da sam nešto pročitala u medijima o tome juče, ali, stani, gde su poslednji časovi? Gde su kontrolni? 
 
"Nema ništa više, gotovo je", ma šta je gotovo sunce moje, gde su ti knjige, gde su grupne slike, gde je sve? I dok sam pokušavala da povežem random vest sa portala sa realnim stanjem u kome je školska godina završena brže nego jutarnja kafa, ovaj moj školarac uspeo je da izusti samo: "...ali ne znam zašto, niko nije rekao zašto". Obuo se i izašao da vozi bajs. 
Školska godina je dakle prekinuta, iznenada, kao vid mere u borbi protiv iznenadne eskalacije nasilja nakon dve masovne pucnjave. U novonastaloj situaciji plan bi trebalo da bude sledeći: roditelji da objasne kako bi deca razumela, škole da bi roditelji razumeli, a bogami Vlada kako bi škole razumele. 
 
Umesto toga, svi tako sedimo i gledamo se, trepćemo i sležemo ramenima - niko ne zna tačno zašto, niko nije unapred bio obavešten, i najgore, niko ne zna šta je dalji plan. Ali svi se dalje pitamo: Je l' opravdano? Je l' efikasno bar u nekoj meri? Da li je ovo lek ili samo svrsishodna mera koja ne uspeva da se pozabavi sistemskim uzrocima samih tragedija koje su se desile i eskalacijom nasilja? Dabome, vreme će pokazati.
 
Dok sam pratila dete na vožnju razmišljala sam o tome kako meni ovo sve izgleda kao dosta traljavo roditeljstvo, u najmanju ruku. Vlada i Ana su izgleda oni roditelji koji godinama bleje okolo, gledaju svoja posla, i puštaju decu da odrastaju onako kako voda nosi, računajući da, što bi prva rečenica iz priručnika rekla, priroda to sve reši sama. 
 
Priroda, a ponekad i društvo, izgleda često ne reše sami ništa, te kada se desi kiks, na površinu izbace poziv na odgovornost roditelja. Tada po svemu sudeći Vlada i Ana ne kažu: "ej, mi smo krivi, do nas je i evo priznanje, evo ostavka, evo odgovornost", već su roditelji koji dramatičnu situaciju rešavaju, kao i uvek, još dramatičnije u stilu "nema više televizora i telefona za tebe mladiću". I time zamaskiraju plan kojeg inače nema. A možda je plan baš to?
 
I onda vidiš da zapravo nit' je taj televizor kriv, niti taj mladić što u njega blene, već večna linija manjeg otpora Vlade i Ane da uvek sprovode ono u čemu su najbolji – da budu oni sami najveće žrtve svojih odluka, donesu nepopularne mere, mašu hrabrošću, autoritetom izgrađenom na klimavim nogicama, oduzimaju telefone i oružje, uvode časove (ne školske, nego one s pendrecima), vanredna stanja, i zabrane.
A ovo ispoljavanje "zrelosti" i "iznenadnih mera", bojim se nije ni za dvojku, jer su očigledno preskočene lekcije o tome da li je država zaista opremljena znanjem da reši suštinska pitanja koja su u osnovi cele priče ili se samo povlači pred nepoznatim. Ali da, ako je dvaput ništa ništa, onda crva svakako nije ni bilo - ako škole ne rade nema ni nasilja u njima. 
 
Kao roditelj ne očekujem baš mnogo, ali bilo bi sjajno da čujem, makar u naznakama, šta je strategija za sprečavanje budućih incidenata i šta je plan, po mogućstvu da je taj plan ipak nešto ozbiljniji od ključa u bravi i flastera na dubokoj rani bez lečenja osnovne infekcije. Nedostaje mi naznaka volje, ideje i investicije u razvoj proaktivnih mera kao što su sistemska briga o mentalnom zdravlju, pametniji zakoni, sveobuhvatni i stručni obrazovni programi koji neguju empatiju i rešavaju sukobe. 
 
Nedostaje mi kontekst roditeljskih mera Vlade i Ane, i nedostaje mi da vidim da postoji makar mrvica samokritike i introspekcije, a ne samo "on bi školu, daću ja tebi školu, vrati školu kad ne umeš školu". Jer ovaj potez, hteli mi to ili ne, dinsta na tihoj vatri strah i zbunjenost među roditeljima, decom i nastavnicima. I nije baš najpromućurnije, rekla bih, niz tragičnih događaja posuti dodatnim neizvesnostima, klimom nelagodnosti i nedostatkom ohrabrujućeg plana i odgovora. Zvuči kao sjajan recept za život u konstantom strahu.
 
Ali, hej, daleko od toga da ne mogu da se vide i neke dobre strane ove odluke – raspust kao obični kratkoročni predah od svega, pomoć da malo odmorimo od svakodnevnog straha dok šaljemo decu u školu i vetar u leđa da se provozaju na bajsu – dobro je za zdravlje, donosi dozu adrenalina – jer nikad ne znaš koliko će ih neko dugo vozati ko budalice dok ne stignu do cilja na kome mogu da se okrepe, nešto nauče i bezbedno vrate kući. Valjda.
  • Objašnjenje

    12.06.2023 07:38
    Ima nema
    Ova škola ima nema jenajveća glupost. Evo, neka neko objasni kakva je razlika u tome da učenici 1. do 4. razreda idu i dalje u školu samo nemaju redovnu nastavu nego učitelji izmišljaju šta da rade sa njima isto toliko vremena koliko traje i sama nastava. Radi produženi boravak. E, drugačije je sa učenicima u predmetnoj nastavi, od 5. do 8.razreda. Oni su mogli da biraju hoće li ili neće u školu. Većina neće. U školu idu samo oni koji će da pokušaju da zasluže višu ocenu. Idu i oni koji neće pokušati da je zasluže već da je iskamče. Onda, molim lepo, ima li ili nema škole? Za koga je ona izvor opasnosti a za koga nije? A, da , gde su nam deca u vreme kada treba da budu u školi?
  • Vera

    07.06.2023 20:05
    No woman, no cry
    Brže su ukinuli školu nego zadrugu
  • Gile

    07.06.2023 16:15
    Da li će jednog dana neko odgovarati za uskraćeno školovanje našoj deci. Njima su važnije fotelje od obrazovanja nacije.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Terorizam optimizmom

Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.

Vek Čkalje: Ne postoji lek za smeh

"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."

Stotka

Konzolom u našim glavama u detinjstvu upravlja radost. To znamo i sami, a i videli smo u čuvenom Diznijevom crtaću.

Nestašice vode - možemo li ih sprečiti?

Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.

Ko je ovde debeo?

Trendovi današnjice koji se bave diktiranjem onoga kako treba da živimo, kako da se ponašamo, da mislimo i da radimo nameću nekoliko ključnih stvari.

Pravo na gaženje građana

"Vlast nam je i do sada pružala primere nekažnjenog divljanja u saobraćaju ali to je bilo rezervisano samo za pripadnike 'elite'".