Sećanje slikarke Leposave Pavlović: Istina je prodorna. Ona se ne može sakriti

Autor: Leposava Bela Pavlović

Info

19.08.2023.

09:36 > 09:26

Nedavno je objavljena knjiga "Ko je bio Ivo Andrić" u izdanju "Akademske knjige".

Sećanje slikarke Leposave Pavlović: Istina je prodorna. Ona se ne može sakriti

Foto: 021.rs (Screenshot)

Knjiga Ko je bio Ivo Andrić predstavlja izbor autentičnih sećanja na Ivu Andrića iz ugla njegovih savremenika – školskih drugova, prijatelja, pisaca, diplomata, suseda, rođaka, političara, poznanika.

Uz dozvolu "Akademske knjige", 021.rs vam donosi jedno od sećanja slikarke Leposave Pavlović.

Istina je prodorna

Sećam se kada je jednog dana, posle Drugog svetskog rata, došao kod nas i ljutito rekao: "E, sada, drugi bolje od mene znaju i kad sam se rodio! Ni moja majka to, po njima, nije znala, ni moja tetka. Šta ćete kad oni koji su se rodili skoro pola veka posle mene to bolje znaju od njih. Znaju i da sam se rodio u Travniku, u kući mojih roditelja, koja nikad nije njima pripadala, i u kojoj sam boravio samo prve dane po rođenju. A ja sam se rodio u Docu, gde je moja majka bila otišla na nekoliko dana kod svoje rodbine. To se mesto, doduše, nalazi danas u Travničkom ataru, kao što se Pančevo nalazi danas u beogradskom."

Objasnio nam je da je, u stvari, njegovo rođenje u opštinske knjige uneseno tek pošto mu se majka posle porođaja vratila sa njime u Travnik, i to zavedeno pogrešno – devetog oktobra, dok se on rodio posle ponoći, dakle desetog – ovaj se poslednji datum nalazi na svim njegovim dokumentima, od upisa u osnovnu školu pa sve do danas.

"Zamislite, mene ubeđuju da sve to nije tačno! A da znate samo šta sve izvode oko te moje navodne kuće u Travniku, koja u suštini nema nikakve veze sa mnom. Današnjim vlastima ću oprostiti njeno opravljanje i doterivanje jedino ako u nju smeste biblioteku. Kuća moga detinjstva je u Višegradu – kuća mog tetka i tetke, očeve sestre, koji su mamu ubrzo po mom rođenju pozvali kako bi sa njom zajedno brinuli o meni. Ja sam tada, mogu slobodno reći, iako posmrče, dobio u tetku pravog oca, a u tetki još jednu majku. Imao sam ih dve celoga života, i ne znam koju sam više voleo – a one su se međusobno čudesno slagale."

Govorilo se i da je gimnaziju učio kod jezuita u Travniku – treća netačnost. Kako u Višegradu nije bilo gimnazije, to mu je majka morala za vreme školske godine prebivati sa njim u Sarajevu gde je redovno pohađao i završio gimnaziju, vraćajući se, naravno, za svaki najmanji raspust u Višegrad. Sve su ove netačnosti dugo godina kružile, a prve dve i do danas važe kod većine kao istinite. Ja ih ovde tek uzgred napominjem, jer u stvari one nemaju nikakvu naročitu važnost, ali bilo je drugih, mnogo ozbiljnijih.

O govoru njegovom koji je trebalo da održi na poljskom univerzitetu u Krakovu, koji je kod nas preveden i kao takav i štampan, a koji Andrić uistinu nije nikada ni održao, neću ovde govoriti, pošto je pre nekoliko godina, nažalost danas i on pokojni, profesor Đorđe Živanović, tada šef poljske katedre na Filološkom fakultetu u Beogradu, izvanredno dokumentovano bio izneo celu stvar.

Ali, postoji jedna druga, potpuno proizvoljna tvrdnja, mnogo nezgodnija, o kojoj se, povremeno, još i ponekad piše. A to je da je pod pseudonimom "Patrius" kao pomoćnik ministra spoljnih poslova, Andrić pisao političke članke u XX veku, časopisu Milana Stojadinovića, tadašnjeg ministra spoljnih poslova, časopisu potpuno neprihvatljivom za nas uoči Drugog svetskog rata, u kome takoreći niko ozbiljan nije hteo da sarađuje.

Profesor Ivo Tartalja, naučno, savesno i dokumentovano, opovrgao je te tvrdnje u jednoj od Svezaka Zadužbine Ive Andrića koje je štampala Andrićeva zadužbina. Pre rata u Ministarstvu spoljnih poslova nikome nije moglo ni da padne na um da je Andrić bio autor tih članaka. Svi su i suviše dobro znali šta on o hitlerizmu misli. No, posle rata čak je i čitava knjiga o tome napisana – knjiga samih pretpostavki iznesenih bez ikakvih dokaza i, naravno, nedokumentovano.

U prilog navedenom članku profesora Tartalje izneću ovde i jedan svoj lični doživljaj. Održala sam decembra 1938. godine, na Kolarčevom univerzitetu, svoje prvo javno predavanje u životu: o rumunskom pesniku Mihailu Emineskuu. Nisam još bila ni sišla sa podijuma kad mi je prišao Ranko Mladenović, glavni urednik XX veka, predstavio se i zatražio da mu poverim svoj rukopis kako bi ga štampao u svom časopisu.

Zaprepašćena, odvratila sam da ne mogu da mu ga dam. Ali u tom trenutku, on ga je bukvalno istrgao iz mojih ruku i izgubio se među svetom koji je po završenom predavanju izlazio iz sale. Očajna, odjurila sam do "Ruskog cara", kafane u Knez Mihailovoj ulici, gde je bilo dogovoreno da se posle predavanja nađem sa ocem, koji je imao tamo sastanak sa nekoliko prijatelja.

Među njima je bio i Andrić. Onako zbunjena, ispričala sam šta mi se dogodilo, tražeći saveta, ne znajući šta da radim. Svi su negodovali, a Andrićevo negodovanje prenelo se u odlučan zaključak koga se živo sećam: "To se ne sme dozvoliti. Nikako, nikako!" To su, naravno, i svi ostali i mislili i rekli. Zaplet je razrešen tako što sam uputila pismo Ranku Mladenoviću i od njega neopozivo tražila da mi se vrati odneti rukopis, već ranije obećan profesoru Ibrovcu za Strani pregled.

A profesor Ibrovac mi je rekao da će on lično otići da ga uzme, ukoliko ga ubrzo ne dobijem. Dalji komentar mislim da ovde nije potreban. Andrić se tom prilikom, ne može biti oštrije, izjasnio o samoj pomisli na bilo kakvu saradnju u časopisu XX vek.

Može biti da bi se ove netačnosti brzo ispravile da je sam Andrić hteo, makar jednom, da se povodom njih pismeno izjasni. No, on je to uvek kategorički odbijao. Kada smo jedno veče kod kuće imali nekoliko gostiju, među kojima je bio i Andrić, jedna osoba, potpuno neuko je počela da govori besmislenosti na račun umetnosti i bez milosti izrešetala jednu, više no izvanrednu, izložbu koja se tada održavala u umetničkom paviljonu na Kalemegdanu.

Kada je po odlasku te osobe Andrić upitan zašto je sve vreme ćutao – neki su mogli pomisliti da se on sa govorom te osobe slaže – odgovorio je:

"Ne vredi sa takvima išta raspravljati. Njihovo potpuno nepoimanje stvari je tako očigledno. Jasno je da je tim ljudima jedino stalo da na sebe obrate pažnju. Oni uostalom i ne žele istinu već hoće da bude onako kako su oni to trenutno zamislili. Ostajući hladni, mirni, imaju pri tom snage još i glas da podignu, dok mi drugi unesemo u dokazivanje celoga sebe i sve u nama podrhtava. Ja posle takvih objašnjenja ne mogu dugo da se smirim, a što je glavno, ne mogu da radim. Uostalom, te moje ispravke ništa značajnije ne bi doprinele našoj kulturi. Pustite ih neka govore. Neka govori ko šta hoće. Istina je prodorna. Ona se ne može sakriti. Kad-tad izaći će na čistinu."

***

Knjiga "Ko je bio Ivo Andrić" predstavlja izbor autentičnih sećanja na Ivu Andrića koji je priredila Žaneta Đukić Perišić.

Kompleksnost Andrićeve privatne i profesionalne ličnosti u memoarskim zapisima svedokâ i sudeonikâ epohe osvetljena je iz različitih uglova: kroz nepoznate i slikovite detalje iz istorije Andrićevog života, ocrtavaju se obrisi njegovog lika, koji čitaocima nekada može biti jasan, očigledan, predvidiv i očekivan, ponekad neuhvatljiv, nedosledan ili iznenađujuć, katkad zamaskiran, u svakom slučaju – provokativan.

Više o knjizi pogledajte na sajtu "Akademske knjige".

Teme

Ivo Andrić Akademska knjiga

Komentari 0

Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.