Zakon rezultata

Duško Bogdanović

Info

24.10.2023.

09:12 > 12:57

Priča mala, ali istinita, za početak.

Foto: 021.rs

Godine 1997. košarkaši Crvene zvezde su u Kupu "Radivoj Korać" igrali dve utakmice sa ekipom PAOK iz Soluna. U Grčkoj, u prvom poluvremenu, Beograđani su igrali izvanredno. Vodili su sve vreme i okončali taj deo susreta sa desetak poena prednosti.

Utakmicu je prenosila Radio-televizija Srbije, reporter je bio Dobrosav Gajić, lik pristojan i kulturan, ali bezbroj puta dokazano, potpuno zalutao u televizijsko novinarstvo onog vremena. U tim zvezdanim trenucima beogradske ekipe koju je sa klupe vodio Zoran Slavnić, iz nekog razloga verovatno tehničke prirode, u Srbiju nije stizao komentatorov glas.

Gledoci su "uživali" u, kako se to kaže, "mjut" prenosu. Tek negde sredinom drugog poluvremena, zlosrećni Gaja se "probio" sa glasom i u nastavku, dabome, sve vreme prepričavao utiske iz prvog dela meča, kada je Zvezda odista blistala.

U tom evociranju sopstvenog ushićenja, igrači iz Soluna su smanjivali prednost. Malo po malo, stigli su do nerešenog rezultata, da bi tesno, sa tri poena prednosti, na kraju, i trijumfovali.

Odmah potom Gajić je razgovarao sa Slavnićem i dalje nastavljajući sa panegiricima poraženom timu, uključujući i rečenicu "čestitke za izvanrednu igru i pobedu". Moka Slavnić, šmeker već kakav je bio, mirno je primio čestitke i pohvale za igru i poentirao sa rečenicom: "Hvala lepo, ali mi smo danas izgubili. Međutim u revanšu u Beogradu, nadoknadićemo razliku..."

Setio sam se Gajića i Slavnića, gledajući nedavno u televizijskom prenosu, tri utakmce srpske fudbalske reprezentacije, u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2024. u Nemačkoj. Dva puta protiv Mađarske, u Beogradu i Budimpešti, a sa Crnom Gorom, u srpskoj prestonici.

Epilog: dva poraza i jedna pobeda, za dve potpuno različite reakcije i suprotstavljene emocije neposrednih aktera. Mislim na reprezentativce Srbije, njihovog selektora Stojkovića, reportere na utakmicama i analitičare u televizijskom studiju. Postignuti rezultati su razlog za takve doživljaje, naravski.

Moka Slavnić je vratio usplahirenog Gajića u surovu stvarnost poraza, jednom jedinom rečenicom. Nisam primetio da je iko iz beogradskog televizijskog studija nakon dvostrukog debakla protiv Mađara, upozorio selektora Stojkovića i fudbalere mu, da se jezičke egzibicije tipa "ukrali su nam pobedu" ili u sportu, makar, nelogičnosti poput "nismo zaslužili poraz", ili, još gore "fortuna nam je okrenula leđa", potru samo jednom rečenicom: izgubili smo utakmicu!

Idem redom. Primljena je mađarska lekcija u dva časa. I to od sastava, moram da naglasim, koji ni na slici, ne liči na "Laku konjicu", sa kapetanom Ečijem Puškašom na čelu, iz pedesetih godina minulog veka, po mnogima jednu od najboljih nacionalnih selekcija u povesti fudbala, a, vala, ni ovi naši, nisu bili ni prineti državnom timu sa igračinama istovetnog vremena, a potonjim legendama, poput Beare, Boškova, Mitića, Bobeka, Vukasa... a ipak, tada nažalost, redovnim mušterijama kod narečenih "jahača". Da, da, čak i kada se susretnu titani, neko se raduje, neko tuguje. Zakon rezultata!

Kako god, posle dvoboja sa Mađarima i dva neuspeha, ozbiljno je bio ugrožen odlazak na evropsko loptačko nadmetanje.

A onda, usledila je nama svojstvena euforija: posle ne odveć ubedljive igre protiv nekada "drugog oka u glavi", "nebo se otvorilo". Srpska reprezentacija je pobedila crnogorsku. Sve je bilo savršeno, po tumačenju naših reprezentativaca, selektora i ovih u studiju. Zakon rezultata, nanovo.

Nedostaje još samo bod - galamili su akteri u glas - u susretu sa slabašnim i davno otpisanim Bugarima, i "Guten Tag, Dojčland!" Poslednji put smo bili na kontinetalnom fudbalskom nadmetanju, pre 24 godine. Tamo nas je odveo Vujadin Boškov, tadašnji selektor, velikan sporta. U duši i u telu.

Njegova takmičarska doktrina bila je - rezultat. Pozitivan, naravski. Navek je, u svom haiku-maniru, sa tek nekoliko reči ili rečenica, ulazio u srž problema. Bez traženja raznih alibija i korišćenja okoštalih frazetina i floskula. Te njegove mini mudrosti citirane su i prepričavane u raznim prilikama, u svim zemljama u kojima je - sa ogromnim uspehom i dužnim poštovanjem okoline - radio.

Tako je jednom rekao da je bolje, ako se već mora, pretrpeti jedan poraz sa pet golova razlike, nego li pet puta izgubiti, sa samo jednim primljenim golom. To je to! Zakon rezultata.

Definiciju sporta prepoznajem u krajnjem ishodu nadmetanja. U nastojanju, do posledneg atoma snage, volje i želje da se pobedi. Ili makar, da se izbegne poraz.

Apsolutno sam tvrdokornog stava da je - uz moguće valere od igre do igre, od nadmetanja do nadmetanja, pojedinačnog ili kolektivnog, momaka i devojaka, potpuno je svejedno - u takmičaskom sportu naročito - konačni ishod, jedino bitan. Zapamtljiv.

I, što je takmičenje kvalitetnije, što je letvica kvaliteta više postavljena, poriv da se trijumfuje mora biti snažniji. Biti jači, brži, uspešniji...

Sve ostalo su, više ili manje subjektivne, (ne)realne, post-festum impresije. Analize, komentari, utisci, ukusi...

Poštujem, dabome, mišljenje onih koji fizičko nadmetanje drugih ljudi doživljavaju isključivo kao zabavu. Kao razbrigu. Kao uživanje, bez preteranog emocionalnog angažmana.

Ali, to nije moja "šolja sporta". Za mene, rekoh, važi zakon rezultata. Isključivo!