Lekcija iz istorije: Antibirokratska revolucija

Autor: Dejan Đokić

Info

20.11.2023.

16:47 > 16:41

Novosadska izdavačka kuća "Akademska knjiga" objavila je "Istoriju Srbije" redovnog profesora na Nacionalnom univerzitetu Irske Dejana Đokića.

Lekcija iz istorije: Antibirokratska revolucija

Foto: 021.rs

Srbija je bila uključena u događaje koji su oblikovali savremeno doba, ali je njena istorija malo poznata i često pogrešno razumevana. Pisana lako razumljivim jezikom, knjiga Dejana Ðokića se čita kao uzbudljivo štivo koje pokriva celokupni istorijski raspon istorije Srbije, od seoba Slovena u šestom veku sve do danas.

Ðokić pokazuje kako su seobe stanovništva, kontakti sa susednim državama i narodima, kao i strateški važan geografski položaj na raskršću Istoka i Zapada uticali na istoriju Srbije i srpskog naroda.

Uz dozvolu "Akademske knjige" donosimo vam odlomak iz ove knjige.

Antibirokratska revolucija

Diplomac Pravnog fakulteta Beogradskog univerziteta i uspešan bankar pre ulaska u visoku politiku sredinom osamdesetih godina, Milošević je bio u braku sa ljubavlju iz mladosti, Mirjanom Marković (1942–2019).

Po tome što je bio povučen, porodičan čovek koji se odavao utisak umerenog i nezainteresovanog za sticanje ličnog bogatstva (za razliku od nekih pripadnika njegovog najbližeg kruga), on nije bio tipičan srpski političar. Nije se odvajao od svoje supruge i slaba tačka su mu bila problematična deca.

Sloba i Mira, kako će postati poznati devedesetih, dolazili su iz različitih društvenih slojeva, ali ujedinjavale su ih porodične tragedije. Njegovi roditelji preselili su se iz Crne Gore u Srbiju na početku Drugog svetskog rata; oboje su radili kao učitelji i njegova majka bila je članica Komunističke partije.

Nakon rata su se razveli, nakon čega se Miloševićev otac, koji je diplomirao teologiju i predavao ruski jezik, vratio u Crnu Goru. Nasuprot tome, Mira je dolazila iz dobro poznate srpske komunističke porodice. Oba njena roditelja bili su istaknuti partizani.

Njen otac, Momčilo Moma Marković (1912–1992), bio je narodni heroj i član centralnih komiteta i srpske i jugoslovenske komunističke partije nakon rata. Njen stric, Dragoslav Draža Marković (1920–2005) bio je jedan od vodećih srpskih i jugoslovenskih komunističkih političara; kao predsednik skupštine (1969–1974) i predsedništva Socijalističke Republike Srbije (1974–1978) bio je najmoćniji čovek u Srbiji, a 1983–84. je predsedavao i predsedništvom Saveza komunista Jugoslavije.

Mirina majka umrla je tokom rata, pod ponešto nerazjašnjenim okolnostima. Slobini roditelji počinili su samoubistvo kada je on već odrastao. Mirina podrška i ambicija često su smatrani zaslužnim za Miloševićevu političku karijeru, ali bez njegovog bliskog prijateljstva s Ivanom Stambolićem Milošević možda ne bi ušao u visoku politiku.

Za predsednika beogradske partijske organizacije Milošević je izabran 1984. godine. Kako je već rečeno, dve godine kasnije postao je šef srpske partije, krećući se stopama svog mentora Stambolića koji je u međuvremenu postao predsednik predsedništva SR Srbije. Stvarna prekretnica u Miloševićevom usponu do popularnosti dogodila se tokom posete Kosovu aprila 1987. kada su lokalni predstavnici Srba protestovali zbog diskriminacije od strane albanske većine.

Želeli su da razgovaraju sa Stambolićem, ali on je poslao svoju desnu ruku, iako nema svedočanstva da je Milošević do tada pokazivao mnogo interesovanja za "kosovsko pitanje". Kasnije se ispostavilo da su lokalne vođe kosovskih Srba manipulisale Miloševićem, tražeći njegovu zaštitu od pretežno albanske policije.

Policija je upotrebila prekomernu silu (što je policija u Jugoslaviji i inače radila), ali Milošević nije znao da su srpski demonstranti prethodno bacali kamenje na policiju da bi isprovocirali nasilnu reakciju. Miloševićev odgovor: "Niko ne sme da vas bije" bio je spontan i predstavljao je nešto novo.

To je izgovorio okružen ljutitom masom civila koja je tvrdila da je napadnuta od naoružanih policajaca. Prema očevicima, veoma mali broj ljudi mogao je da čuje Miloševićeve istorijske reči usred sve buke i napetosti. Scenu je ipak snimila i emitovala širom Jugoslavije beogradska televizija.

Do vremena kada se Milošević vratio u srpsku i jugoslovensku prestonicu te večeri, cela zemlja bila je upoznata s onim što je rekao. Gotovo istog trenutka postao je srpski nacionalni heroj. Ovaj će događaj obeležiti Miloševićev uspon, što će dovesti do podele unutar srpskog Saveza komunista, a rezultat će biti uklanjanje Stambolićeve umerene frakcije.

Milošević je uspostavio kontrolu nad partijom na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije septembra 1987. U frakciji koja je sa Stambolićem srušena nalazio se i Dragiša Pavlović (1943–1996) koji je nasledio Miloševića na čelu beogradske partijske organizacije, kao i tridesetdevetogodišnja istoričarka i političarka Ljubinka Trgovčević koja je prethodno dobila NIN-ovu nagradu za publicistiku, za knjigu o ulozi srpskih intelektualaca u stvaranju Jugoslavije (i danas standardno štivo o ovoj temi).

Miloševića su mnogi savremenici videli kao modernog, energičnog političara koji je u dodiru sa narodom, ali nije nužno bila reč o generacijskom sukobu. Među njegovim pristalicama nalazili su se Dušan Čkrebić (1927–2022), predsednik predsedništva SR Srbije pre Ivana Stambolića, kao i generali Nikola Ljubičić (1916–2005), nekadašnji dugogodišnji jugoslovenski ministar odbrane, i Petar Gračanin (1923–2004) koji je, pošto se povukao iz aktivne službe, zamenio Stambolića na mestu predsednika predsedništva SR Srbije (1987–1989).

Milošević je kasnih osamdesetih godina obezbedio većinsku podršku unutar partije (i neko vreme takođe uživao gotovo jednodušnu podršku nacionalističke inteligencije i crkve), ali njegovom političkom programu protivili su se vodeći komunisti starije generacije, Draža Marković (uprkos porodičnim vezama) i Petar Stambolić. Miloševiću su se od početka suprotstavljali i liberalni intelektualci i disidenti, ali je kasnih osamdesetih i ranih devedesetih godina uživao izuzetno snažnu podršku srpske (i crnogorske) javnosti.

Mada će zauzimati isti, liberalno-demokratski i antinacionalistički politički prostor u devedesetim, Stambolićeva frakcija s kraja osamdesetih nije bila saveznik kritičke inteligencije i opozicionih političara u Srbiji. Isto se može reći i za srpske komunističke "liberale". Do političkih sukoba ranih sedamdesetih i kasnih osamdesetih dolazilo je unutar partije i među komunistima, iako su imali duboke posledice na celo srpsko i jugoslovensko društvo.

Nadalje, sukob Miloševića i Stambolića 1987. tek je kasnije prepoznat kao prekretnica. U vreme kada se odvijao smatran je za još jedan unutarpartijski sukob što nije bilo ništa neobično za onovremenu Jugoslaviju. Radnicima, nekad glavnom stubu samoupravne radničke klase, rečeno je kasnih osamdesetih da se pridruže borbi za "samoupravljanje" srpske nacije.

Isticanje nezadovoljstva položajem sopstvene nacije se pokazalo kao delotvoran način za neutralizaciju nezadovoljstva među radnicima koji su protestovali zbog pogoršanja životnog standarda. Jednom prilikom, oktobra 1988, Milošević se obratio velikom skupu radnika koji su došli da protestuju zbog porasta životnih troškova, ali su odlučili da se vrate na posao pošto su čuli Miloševićev govor.

Kako je to formulisao jedan srpski novinar, "ljudi su došli kao radnici, a vratili se kao Srbi". Istoričari nastavljaju da vode rasprave u kojoj meri su radnici bili izmanipulisani a u kojoj su meri oni predstavljali aktivne učesnike tokom tog ključnog perioda nacionalističke mobilizacije u Srbiji.

Kada se Milošević vratio na Kosovo, na 600. godišnjicu Kosovske bitke 28. juna 1989, ušao je u panteon srpskih nacionalnih heroja – barem za neko vreme. Doleteo je helikopterom da bi održao drugi ključan govor u svojoj karijeri. Simbolično, izgledao je kao vaskrsli knez Lazar koji se spušta s nebesa da vodi svoj narod još jednom na Kosovu polju.

Milošević je u stvari napravio direktno poređenje 1389. i 1989. Obraćajući se masi od nekoliko stotina hiljada Srba i Crnogoraca koji su došli iz svih krajeva zemlje i sveta, rekao je da se 600 godina nakon Kosovske bitke Srbi još jednom suočavaju s velikim bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene, kazao je uzbuđenoj masi. Visoki zvaničnici iz drugih jugoslovenskih republika koji su prisustvovali proslavi s nelagodom su slušali Miloševićeve reči.

Pod izgovorom takozvane antibirokratske revolucije, Milošević je radio na ostvarivanju svog programa obnove suvereniteta Srbije nad pokrajinama i proširenja uticaja na Crnu Goru gde su postojala snažna prosrpska osećanja i solidarnost s kosovskim Srbima. Milošević, čija je porodica poreklom iz Crne Gore, veličan je kao nacionalni heroj u "sestrinskoj republici" Srbije.

Suočavajući se sa masovnim demonstracijama i pritiskom javnosti (u organizaciji Miloševićevih ljudi i njemu naklonjenih medija), rukovodstva Vojvodine i Crne Gore podnela su ostavke. Proteste Albanaca na Kosovu nasilno su ugušile policija i savezna vojska. Jugoslovenski federalni sistem sada je postao prednost, pošto je Milošević iznenada stekao kontrolu nad četiri od osam glasova u kolektivnom Predsedništvu SFRJ (Srbija, Vojvodina, Kosovo i Crna Gora).

Dok su Francuzi obeležavali 200. godišnjicu Francuske revolucije, Srbi i Crnogorci proslavljali su 600. godišnjicu Kosovske bitke. Evropljani na istoku kontinenta uskoro će početi da ruše komunizam pomoću mešavine liberalizma i nacionalizma, ali u Srbiji Milošević je populističkim apelima preduhitrio i prisvojio mnoga društvena nezadovoljstva.

Na početku je izgledalo da ima ambiciju da bude novi Tito, ali pošto je njegova popularnost poticala iz delimičnog zagovaranja srpskog nacionalističkog cilja, brend "titoizma" koji je reklamirao bio je manje privlačan za konzervativne komunističke elite u drugim republikama, posebno u Hrvatskoj.

Deset godina mlađi od Gorbačova, četrdesetosmogodišnji Milošević uspešno je "igrao" na kartu mladog, reformski opredeljenog političara koji je modernizovao zemlju dok stara, partizanska generacija napušta scenu. Njegova dva crnogorska protežea, Momir Bulatović (1956–2019) i Milo Đukanović (rođ. 1962) pripadaju još mlađoj generaciji.

Đukanović se održao na vlasti, kao predsednik ili premijer, ili pri vlasti sve do aprila 2023, kada je izgubio predsedničke izbore od Jakova Milatovića, političara nove generacije čije navodno bliske veze sa Srpskom pravoslavnom crkvom izgleda nisu u suprotnosti sa proevorpskom politikom. Đukanović je prethodno marginalizovao Bulatovića, koristeći crnogorski nacionalizam ne bi li učvrstio vlast i vodio malu republiku do nezavisnosti 2006.

Kako se bližio kraj Hladnog rata tako se smanjivao međunarodni značaj Jugoslavije. Strana pomoć je presušila, a serija mera ekonomske stabilizacije nije mogla da spreči visoku inflaciju i nestašice hrane krajem osamdesetih. Tada je Ante Marković (Hrvat iz Bosne, ali kadar SR Hrvatske), tehnokrat koji će biti, kako se ispostavilo, poslednji jugoslovenski premijer, uveo ekonomsku reformu koja je otvorila put za uspostavljanje slobodnog tržišta.

Marković je 1989–1990. stabilizovao jugoslovenski dinar i brzo popravio životni standard Jugoslovena. No, njegovu reformističku vladu potkopavale su tri republike, Srbija, Hrvatska i Slovenija. Kada je izašao na republičke izbore 1990. s vlastitom partijom, Savezom reformskih snaga Jugoslavije, doživeo je poraz od nacionalističkih partija, čak i u Bosni, u kojoj je uživao veću podršku nego igde drugde u zemlji, ne nužno zato što je bio rođen u ovoj republici.

Mogao je proći bolje na saveznim demokratskim izborima, ali oni nikad nisu održani. Mnogo se govorilo o usponu Miloševića i srpskoj dominaciji u Jugoslaviji, ali osim Markovića i drugi Hrvati su zauzimali ključne pozicije u zemlji.

Stipe Šuvar (1936–2004) je bio na čelu Saveza komunista Jugoslavije kasnih osamdesetih godina, dok je Budimir Lončar (rođ. 1924) bio poslednji jugoslovenski ministar inostranih poslova. No, projugoslovenski političari bili su sve više marginalizovani i to ne samo od Miloševića, već širom Jugoslavije.

Jugoslovenska država je postala zavisna od opstanka socijalizma, a federalizacija i sve veće podele unutar vladajuće partije oslabili su zemlju do tačke raspada. Možda ne iznenađuje što država nije mogla dugo preživeti nakon propasti Saveza komunista Jugoslavije na njegovom poslednjem kongresu januara 1990, održanom u Beogradu.

Odlazak slovenačkih delagata, nakon čega su kongres napustili i delegati iz Hrvatske, označio je kraj kongresa, i, kako će se ubrzo pokazati, Saveza komunista. Istovremene centrifugalne i centripetalne sile koje su vukle federalne jedinice u različitim smerovima uskoro su dovele do rascepa i fragmentacije.

***

Dejan Đokić je redovni profesor istorije na Nacionalnom univerzitetu Irske, Mejnut (National University of Ireland, Maynooth). Prethodno je bio redovni profesor istorije na Goldsmits koledžu Univerziteta u Londonu (Goldsmiths, University of London), gde je osnovao Centar za studije Balkana. Predavao je i na Univerzitetu u Notingemu (The University of Nottingham), Birkbek koledžu Univerziteta u Londonu (Birkbeck, University of London), i na Školi za slovenske i istočnoevropske studije Univerzitetskog koledža u Londonu (SSEES UCL), na kojoj je i diplomirao i doktorirao.

Više o njemu, kao i knjizi "Istorija Srbije", pročitajte na sajtu "Akademske knjige".

Portal 021.rs nominovan je za najbolji informativni sajt u regionu. Za 021.rs možete da glasate na OVOM LINKU.

Teme

Komentari 7

Hronološki Najpopularniji

Maroder

21.11.2023 • 05:51

Drzave obicno imaju ideju da neku regiju ucine bogatom tajo sto joj daju status bezcarinske zone npr. Ili ciljano investiraju. Srbija je do 1988 imala bogatu regiju u svom sastavu. Nikad, nikom nige na ovoj planeti osim Srbije nije palo na pamet sledeci korak- namerno, uporno ciljano osiromasiti bogatu pokrajinu, ostaviti je bez novaca da binse dobilo sta? Ja ne znam, ali znam da su "birokrate" onadsnje sada na vlasti ljudi u Zrenjaninu bi imali ono sto je zagarantovano poveljom UN-pravo na cistu vodu.. Nikad Vojvodina nije tako uzletela u svakom smislu kao od 1974 do 1988 za kratko vreme..Srbija je pokazala da nije uspela da potpuno integrise ratni plen koji je dobijala. Kosovo brutalnom represijom, a Vojvodinu namernim siromasenjem.. Ta drzava nikad nije mogla da se pravi na takav nacin.. Zato sam prvi za samostalnu, evropsku, vojvodjansku Republiku!!

10 31 -21
l00d

20.11.2023 • 19:54

@Лиманац

Uspeh te antibirokratske revolucije je da smo izgubili Kosmet i Crnu Goru, Sloba izdao krajiske Srbe, rat protiv NATO pakta i ostale tragedije koje se i dan danas desavaju u napreDNOj Srbiji.

25 36 -11
R49

20.11.2023 • 19:18

Slabo kapirajući plaćaju

I posle svega što se dogodilo, ponovo se nalazimo u nezavidnoj situaciji. Izgleda da ništa nismo naučili iz prošlosti. To ćemo da platimo ako budemo ignorisali dolazeće izbore.

23 34 -11

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.