Psihologija balkanskih stradanja: Nacionalna osećanja kao ruho rata i mira

Autor: Ratko Dunđerović

Info

27.11.2023.

15:32

Knjiga "Psihologija balkanskih stradanja" nedavno je objavljena u izdanju novosadske "Akademske knjige".

Psihologija balkanskih stradanja: Nacionalna osećanja kao ruho rata i mira

Foto: 021.rs

Ukupna elaboracija razotkriva fenomen, da su razvojni zastoji i stradanja na ovim prostorima više rezultat spolja podsticanih međunacionalnih konflikata nego što su, kako ih zapadne elite predstavljaju, rezultat balkanskog mentaliteta i fenomen, da se ne radi toliko o sukobima kao efektu narcizma malih razlika, kad slične psihičke crte nesvesno dovode do sukoba među bliskim narodima, koliko se radi o malignom delovanju velikih razlika među nacionalnim psihologijama koje su kao kolektivne potrebe, percepcije i vrednosne orijentacije iskovane kroz raniju istoriju i veoma ojačane u ratovima i nakon ratova 1990-ih godina.

Uz dozvolu izdavačke kuća "Akademska knjiga" portal 021.rs objavljuje poglavlje iz "Psihologije balkanskih stradanja".

Nacionalna osećanja kao ruho rata i mira

Kad političari hoće mir i ujedinjenje balkanskih naroda, zaodenu ih osećanjima bratstva, a kad hoće njihovo razjedinjenje i rat, zaslepe ih osećanjima nacionalne isključivosti.

U godinama pred ratna dešavanja 1990-ih, prilično veliki broj stručnjaka i naučnika uočavao je da se ne poklapaju prezentovana i stvarna slika o naciji i nacionalnom ispoljavanju: prezentovana, ona koju dobijaju kad slušaju izlaganja na naučnim skupovima i kad čitaju 'more' knjiga čiji su autori iz brojnih društvenih nauka (filozofije, sociologije, politikologije, teologije, prava, psihologije...), i stvarna, ona koju dobijaju slušajući svakodnevne priče građana i posmatrajući šta se dešava u raznim sredinama odnosno republikama.

Taj raskorak postao je široko vidljiv tek kad je došlo do ratnih sukoba. Tolike naučne rasprave i knjige u trenu su postale isprazne reči koje ne objašnjavaju zašto kao slovenski narodi svakih nekoliko decenija ratujemo jedni sa drugima. Postalo je belodano da su nacionalno i nacija pojmovi iza kojih stoje krupne razlike među ovdašnjim narodima u pogledu vrednovanja vlastite istorije, kulture, socijalnog karaktera i tradicionalnih stremljenja.

Portal 021.rs nominovan je za najbolji informativni sajt u regionu. Za 021.rs možete da glasate na OVOM LINKU.

Kroz neprekidne bitke za slobodu, suverenost i teritorijalnu celovitost, ovde je odnos prema naciji postao više mera politike prema drugima nego mera vlastititih kvaliteta. Važnije nam je da nismo slični drugima i da smo postigli više od drugih nego jesmo li stvarno napredni i šta radimo da postanemo bolji. To ima i imaće krupne posledice po razvoj društvenih zajednica na ovim prostorima.

Stoga je u ovom segmentu studije naglasak upravo na psihologiji međunacionalnih odnosa. U središtu pažnje nisu obeležja događaja već priroda oblika svesti i socijalnih kontakata među učesnicima u tim događajima. Svetlo je na delovanju socijalnopsiholoških mehanizama karakterističnih za krajnosti na kontinuumu saradnje među narodima: kad su u velikoj ljubavi i slozi i kad su u velikoj mržnji i neslozi.

Kad sam pre pola veka, 1970-ih, tako pristupio posmatranju pojava, uvideo sam i da u vreme vladavine komunista kod svih jugoslovenskih naroda nije egzistirala jednaka psihologija bratstva i jedinstva kako je zvanično slovilo, i da u prethodnim ratnim sukobima, u Drugom svetskom ratu na prvom mestu, nisu kako je prikazivano svi bili toliko ujednačeni u pogledu masovnijeg upadanja u psihologiju mržnje i progona drugih.

S druge strane, po onome kako smo se jedni prema drugima stvarno odnosili, jasno je da smo u situacijama krajnosti, i dok smo živeli u duhu bratstva i jedinstva i dok smo se opako tukli, mnogo sličniji nego što je danas bilo koja strana spremna prihvatiti: uveliko smo se jednako strasno i voleli i mrzeli. Sve skupa iziskuje da se u analizi ove problematike osim na naučnu građu oslanjam i na lične opservacije stvarnih dešavanja. Na ovo drugo pre svega u smislu kontrolisanog ličnog posmatranja psiholoških dimenzija koje ispoljavaju učesnici posmatranih događaja.

Međunacionalni odnosi na najvećem delu bivšeg jugoslovenskog prostora vekovima predstavljaju izuzetno značajan faktor kvaliteta života ljudi. Oni su igrali veoma važnu ulogu u svim sudbinskim pitanjima ovdašnjih naroda: dok su trpeli okupaciju, živeli pod okupatorom i dok su se oslobađali od tuđinske vlasti; kad su stvarane i kad su rasturane zajedničke države, Kraljevina Jugoslavija i Titova Jugoslavija; u vreme blagodetnog života u miru i paklenog života u ratu; odnosi su postajali dramatično važni uvek kad su se ovdašnji narodi razilazili u priklanjanju spoljnim silama.

Najzad, ovde međunacionalni odnosi veoma važnu ulogu imaju i danas, kad su jedni stigli u EU, a drugi tek stupili ili se pripremaju da stupe na put priključenja, i imaće je još dugo pa ma kako tekla restruktura uticaja svetskih centara moći na balkanske narode. Znajući kako je bilo i kako stvari stoje danas, znam da će međunacionalni odnosi na ovom delu Balkana još dugo biti daleko najkrupniji 'kamen' razvojnog spoticanja.

U društvenim zajednicama diljem sveta, u različitim njihovim razvojnim periodima različite stvari su posmatrane kao vrhunska vrednost. Štaviše, u istoj društvenoj zajednici i u istom periodu nisu za sve njene pripadnike iste stvari vrednosno na prvom mestu: za neke je to Bog, za druge porodica, za treće zdravlje, za četvrte znanje, za pete novac, za šeste nacija, za sedme poštenje, za osme partija, i drugo.

Zavisno od društvenopolitičkih, privrednih i kulturnih posebnosti, kao vredne na vrh isplivavaju čas jedne čas druge stvari. U našem slučaju, najbolje je uporediti dva poslednja razvojna perioda koja su vremenski tako blizu a po strukturi vrednosti tako daleko, naročito po mestu koje zauzimaju materijalne vrednosti, religija i nacija.

Iskustvo i istraživanja pokazuju da je usmerenost ljudi na materijalne vrednosti i socijalnu moć u vreme samoupravnog socijalizma bila u drugom planu, dok je njihova usmerenost na rad, stvaranje i pomaganje drugima stajala u samom vrhu. U tom periodu, za razliku od onog što imamo danas, vezanost za religiju i vezanost za naciju nisu bile među najvažnijim vrednostima.

Tu su i brojni drugi pomaci, među kojima su najvažniji: napravili smo zaokret od društvenog prema privatnom vlasništvu i od jedne partije prema političkom pluralizmu; došlo je do opšte regresije na moralnom planu; netole- ranciju i agresivnost ispoljavamo dramatično više nego u doba samoupravljanja; za mladu generaciju zabava je postala vrhunska vrednost; neuporedivo smo više zagledani u vrednosti spoljneg sveta i života za trenutak.

Ako su preko mehanizama socijalne zaraze, tipa 'ponašaću se kako se svi ponašaju', u društvu široko zavladale neželjene vrednosti (kao što su: sve je u novcu, najvažnije je držati se ljudi iz kruga svoje nacije, čovek ne može biti preduzetno snažna ličnost ako je osetljiv na tuđu muku, važnije je biti poznat i popularan nego vredno raditi i stvarati), tada je to složena socijalna patologija koju je mnogo teže rešavati nego brojne telesne zaraze ili bolesti zavisnosti.

Veliki broj društvenih i ličnih faktora uticao je i utiče na javljanje i vladavinu društveno neželjnih vrednosti. Prisustvujući dugo, te vrednosti su internalizovane i postajale druga strana stila ponašanja pojedinaca, grupa i naroda. Samo onaj ko je svestan u kom smislu takvo njihovo ponašanje funkcioniše kao brana za preveniranje negativnih vrednosti, može biti svestan činjenice da ćemo s teškom mukom brzo i efikasno stvari izmeniti značajno nabolje, pogotovo ne na liniji smanjivanja nacionalne isključivosti.

Uvid u rasprave i definicije upućuje da se nacija prevashodno posmatra kao socijalnopsihološki fenomen. Akcenat je na njenim subjektivnim dimenzijama: na zajedničkoj kulturi, svesti, interesima i, pogotovo, osećanju bliskosti i vezanosti za svoju naciju. Istina, uvek se upozorava da kolektivni oblici svesti (percepcije, stavovi, potrebe, emocionalna vezanost, akciona usmerenost...) pripadnika neke nacije predstavljaju posledice širih istorijskih, tradicionalnih i situacionih uslova.

S druge strane, rezultati istraživanja pokazuju da pojedinci u različitom stepenu mogu biti vezani za svoju naciju, te da nacionalna vezanost (lojalnost) obuhvata kontinuum od isključive vezanosti samo za svoju naciju, preko podeljene vezanosti za svoju i druge nacije, do odsustva vezanosti za svoju naciju i vezanosti za čovečanstvo.

Istraživanja pokazuju i to da izrazitija vezanost za naciju ima društveno neželjene efekte, pre svega u tom smislu što vodi i gotovo patološkom veličanju karakteristika svoje nacije i nezasnovanom negativnom vrednovanju osobina i obrazaca ponašanja pripadnika drugih nacija.

Zna se, pojedinci i grupe negativne stavove prema drugima nekritički preuzimaju kao istine po sebi, preuzimaju ih kao kulturno nasleđe svog naroda. U osnovi etničkih predrasuda stoji i konformiranje sa nacionalnom grupom, kad pojedinci nekritički prihvataju negativno vrednovanje ponašanja pripadnika drugih nacija, ne toliko zbog sadržaja tog ponašanja koliko zbog svog statusa u grupi. Najzad, istraživanja svedoče da je ispoljavanje etničkih predrasuda i agresivnog ponašanja u dobroj meri rezultat frustracije odnosno nemogućnosti pojedinaca i grupa da zadovolje svoje potrebe pa nezadovoljstvo prenose na druge i drugačije.

Ako ambiciozni pojedinci u krizi međunacionalnih odnosa ne mogu regularno zadovoljiti svoje potrebe da steknu novac i društveni ugled, lako postanu saveznici političarima koji favorizuju ljude spremne da distanciraju pripadnike drugih naroda.

U analizi nacije kao društvene i lične vrednosti, neću skretati pažnju na elemente o kojima postoji obimna građa: na različite definicije pojma, odrednice i proces nastanka nacije, na njene objektivne i subjektivne karakteristike. Kao narodi, dovoljno dugo smo tu gde jesmo, živeli smo odvojeno i zajedno, karakterišu nas velike oscilacije u pogledu međusobne bliskosti odnosno distance.

O nacionalnom i međunacionalnim odnosima u bivšoj Jugoslaviji naširoko su raspravljali i pisali stručnjaci formalne društvene provenijencije (filozofi, sociolozi, politikolozi, socijalni psiholozi...). Uglavnom je posredi teorijsko osvetljavanje 'relevantnih' aspekata društvene prakse. Verovalo se i zapisano je da su te rasprave imale naučnu vrednost. Na drugoj strani, šta god da je zapisano i u šta god da se tada verovalo, događaji su uveliko opovrgli praktičnu vrednost tih rasprava, pa samim tim i njihovu naučnu vrednost.

Pristupajući ovoj problematici, težište stavljam na subjektivni odnos koji pojedinci i grupe imaju prema naciji. U središtu su elementi svesti o svojoj naciji: šta građani percipiraju kao njene važne karakteristike (otkuda vuče poreklo, koja teritorija joj pripada, kakva joj je istorija, šta karakteriše njen jezik, kulturu..., gde joj je mesto u svetu, itd.), kako te karakteristike vrednuju, kojima jesu a kojima nisu zadovoljni i, najzad, u kom smislu su spremni ili nespremni da urade nešto dobro za svoju naciju.

Ipak, psihološke aspekte odnosa prema vlastitoj naciji posmatram u prvom redu kroz osećanja pripadnosti i zajedništva. Razume se, osim ovih psiholoških elemenata vezanosti za vlastitu naciju, u osnovi odnosa pojedinaca i grupa prema drugim nacijama stoje i njihovi stavovi o karakteristikama i ponašanju pripadnika tih nacija. Kako sam u delu o vrednostima naznačio, i vezanost za svoju i bliskost odnosno distancu prema pripadnicima drugih nacija pojedinac stiče tokom socijalizacije u porodici, školi, vršnjačkoj grupi i šire u društvu.

Sa svojom nacijom se identifikuje prevashodno kroz priče o njenoj istoriji te preko primanja njenog jezika, kulture i tradicionalnih vrednosti. Na drugoj strani, sliku o karakteristikama pripadnika drugih nacionalnih grupa i vlastiti akcioni odnos prema njima, pojedinac najviše zasniva na vladajućoj slici i obrascima ponašanja u svojoj nacionalnoj grupi.

Samim rođenjem čovek stiče niz socijalnostatusnih obeležja koja ga prate tokom čitavog života: rodi se kao žensko ili kao muško, ima seosko ili gradsko poreklo, školovane ili nepismene roditelje, siromašne ili imućne, pripada ovom ili onom narodu. Od opštih društvenih prilika i od njegove nasledne strukture zavisi šta će mu ova obeležja značiti. Danas je postalo jasno u kom smislu nije bilo isto npr. roditi se u siromašnoj porodici u vreme socijalizma, kad smo u uređenom društvu bili i bogatiji i solidarniji, i roditi se u siromašnoj porodici ovih godina, kad u uslovima neuređenog kapitalizma masovno živimo na granici egzistenci- je i kad je solidarnost mnogo ređe prisutna vrednost.

U to doba, u poređenju sa onim kako stvari stoje danas, razvoj mladih koji su bili odlični đaci daleko više je bio briga društvene zajednice. Ili, u to vreme za siromašnog mladog čoveka prisustvo crte samopouzdanja prevashodno je predstavljalo faktor podsticaja na učenje i odmeravanja odakle je krenuo a šta je postigao – danas mu prisustvo te iste crte najčešće pomaže da objasni/racionalizuje zašto ne nastavlja sa školovanjem ili zašto nema dobar posao, na primer, pomaže mu da rezonuje 'nije moja krivica što su mi roditelji neobrazovani, što nema nekoga ko stoji iza mene'. Upoređujući ove dve epohe, ukupna rasprava će pokazati da se ipak najveća razlika javlja u pogledu značaja koji se pridaje pripadnosti naciji.

Društveno marginalizovanom siromašnom čoveku praksa idealizacije nacije pruža priliku da se oseti važnim i potrebnim – lako pomisli: veliki sam jer sam rođen kao pripadnik 'velikog' naroda i dužan sam uključiti se u bitke za njegove ciljeve.

Značenje nacionalne pripadnosti kao statusne karakteristike stoji pod uticajem brojnih socijalnih i ličnih faktora. Prvi se prevashodno odnose na karakteristike naroda (kako je funkcionisao kroz istoriju, koliko je brojan i uticajan, kakav kvalitet života imaju njegovi pripadnici, koga tradicionalno okrivljuje za svoje razvojne teškoće...), a drugi na karakteristike pojedinca, u prvom redu na to koliko je osposobljen (sposoban, obrazovan i iskusan) te kakav je kao ličnost (samopouzdan, socijabilan, emocionalno stabilan...).

Od ovih socijalnih i ličnih karakteristika zavisi šta će pojedinac preuzeti kroz socijalizaciju: koja saznanja, stavove i vrednosne orijentacije. U beskonfliktnim društvenim uslovima, kad jedan narod nema problema u komunikacijama sa drugim narodima, nacionalne vrednosti nisu u prvom planu. No, to ne znači da i tada ne postoji dosta jasno izdiferencirana svest o naciji, posebno kao sistem stavova o funkciji nacije u ranijim epohama koje porodica prenosi na decu, ukazujući im na vrednosti svoje naspram vrednosti drugih nacija. Da nije postojala takva osnova, ne bi se početkom 1990-ih na prostoru Jugoslavije tako brzo i snažno rasplamsali kolektivni oblici nacionalne isključivosti.

Ishodišno gledano, samo deluje da osećaj nacionalne vezanosti nije konstitutivni elemenat nacije, jer neposrednije ne utiče na nastanak ili nestanak neke nacionalne grupe, na to hoće li ili neće imati manju ili veću teritoriju, svoj jezik, državu, institucije. No, ovih poratnih godina smo svedoci da nacionalna vezanost uveliko doprinosi učvršćivanju ovih elemenata.

Postala je konstitutivni faktor pre svega u smislu socijalnog delovanja nacije: sa malim razlikama i sa kritično nedovoljnim preduslovima pojedine nacionalne grupe konstituišu svoj književni jezik; diferenciraju se u odnosu na druge u pogledima na istoriju, tradiciju, kulturu i religiju; u funkciji traganja za ostvarivanjem nove identifikacije i autonomnih puteva delovanja, pojedini 'viđeni' intelektualci razvijaju stavove o potrebi za novom/svojom crkvom u okviru iste religije, pa čak i stavove da deo istog naroda u koji su se politički svrstali vuče drugo, bolje, poreklo.

Niti sam rad ugaziti u 'živi pesak' ove materije niti od svega glavu okrenuti. Svi smo mogli uočiti da se u međunacionalne konflikte ulazilo i ratovalo pod maskom da se radi o odbrani teritorije kao kolevke života i opstanka. U stvari, izuzev Srba koji su imali polazišni motiv da spreče raspad zemlje i tragediju svojih sunarodnika u drugim sredinama, svi drugi su vodili bitke za nacionalnu nezavisnost.

Prilikom osamostaljivanja država/naroda ratnički se govorilo o identitetu odnosno nacionalnoj svesti koja se temelji na pominjanim elementima: jeziku, poreklu, veroispovesti, istoriji i kulturi. To najbolje potvrđuje ono što se na terenu zbivalo. U slučaju jezika, dovoljno je bilo osmotriti kako su Bošnjaci naprečac pokazali da znaju bosanski jezik i kako su, kao izraz distance prema Srbima i opredeljenosti za bliskost sa Hrvatima, masovno počeli umesto srpske nepogrešivo koristiti hrvatsku varijantu jezika.

Istovremeno, u Hrvatskoj neki kulturni poslenici počeli su upozoravati da TV emisije na srpskom treba prevoditi (titlovati) na hrvatski jezik. Na drugoj strani, samo deluje da se ne radi o tako krupnim problemima i tamo gde je izbegnut rat u klasičnom smislu te reči. Na primer, u slučaju Crne Gore ima smisla pitanje: da li su u pogledu elemenata religijske i nacionalne svesti (identiteta) toliko značajne razlike između dve podjednako prisutne grupacije, Crnogoraca i Srba, da u svemu na tom malom zajedničkom prostoru treba ići na dva 'koloseka': dva jezika, dve crkve, dve suprotstavljene politike povezivanja sa svetom...?

Onaj ko kritično malo zna o poreklu i karakteru vekovnih spona između ova dva naroda u toj zemlji, lako podlegne grešci halo efekta, kad preko opažanja posebnosti u sferi interakcija na aktuelnoj političkoj sceni donosi pogrešan zaključak o prirodi opšte bliskosti dva posmatrana naroda. Na primer, to ide dotle da su pojedinci spremni braniti stav: po crtama socijalnog karaktera Crnogorci su bliži Albancima nego Srbima.

Ironija je što se sve ovo dešava zakasnelo, '5 posle 12': na sceni su planetarne integracije na svim poljima (integrišu se narodi, ekonomije, obrazovni sistemi, vojne snage...) – sistematski se radi na ojačavanju vere u zajedništva u kojima će kapital umesto ideologije diktirati odnose među državama i lokalnim zajednicama – napreduje ekumenizam odnosno nastojanje da se pomire, sarađuju, zbliže i integrišu hrišćanske crkve – kako se stvari globalno kreću, na prostoru Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine teško da će preživeti više od jednog jezika, zvao se on ovako ili onako.

Istina, novi okviri ponašanja neće, kao što neretko ljudi veruju, sami po sebi ukloniti tradicionalne probleme. Moraćemo naći snage u sebi i štošta realno pogledati: šta je to u našim kolektivnim odnosno nacionalnim psihologijama toliko čvrsto satkano što nas stalno tera na podvajanja i sukobe; šta smo to u svojoj svesti kroz decenije potiskivali što nismo trebali; u čemu smo slični a u čemu različiti i šta nam je od to dvoje više problem; kako izgraditi socijalne uslove i opšta vrednosna usmerenja kad ćemo u razvojnom napredovanju drugih videti i svoju dobit; ima li nade da shvatimo i prihvatimo da su nam međusobne spone važnije od spona sa drugim narodima, bliže, da su dobri odnosi među bivšim jugoslovenskim narodima brana za stradanja zbog sukoba interesa velikih sila na Balkanu.

Najvažnije je kako učvrstiti samopouzdanje da u eventualno novim socijalnim neprilikama možemo očuvati društveni imunitet kako bismo mogli rešavati probleme, to i kad nam jesu i kad nam nisu naklonjeni drugi, u regiji i u svetu. Jasno, sve treba da bude u funkciji utemeljavanja modela ponašanja preko kojih ćemo sistematski graditi društvene uslove u kojima će ljudi imati bolju mogućnost da zadovolje svoje potrebe: da imaju pristojan standard, sigurnost, društveni status i samopoštovanje, perspektivu razvoja.

U društvenim i organizacionim uslovima bez frustracija (nesigurnosti, nezadovoljstva, zastoja u profesionalnom razvoju...) splasnuće potrebe razrešavanja društvenih problema kroz vezivanje za naciju. Jednostavno, kada ljudima bude dobro, oni će se i ponašati dobro: neće imati potrebu da u sagledavanju svojih razvojnih zastoja posežu za nacionalnim stereotipima i predrasudama kako bi kroz prenos krivice na druge neodgovorno prikrili svoje slabosti. Sve skupa će ih voditi racionalnijem ponašanju, pre svega međunacionalnim interakcijama koje neće biti prekomerno popraćene ni emocijom ljubavi ni emocijom mržnje.

Nadam se da je sad jasnije u kom smislu težište stavljam na analizu osećaja pripadnosti i vezanosti za naciju, s jedne, i na analizu psiholoških aspekata međunacionalnih kontakata, s druge strane. Obe analize zasnivam i na rezultatima empirijskih istraživanja i na opservacijama ponašanja ljudi u praksi, uvek sa istim stavom: da 'iskopam' kako su stvari stajale pre upadanja u krizu međunacionalnih odnosa pa da uz pomoć komparacije sa odnosima koji zavladaju nakon trajanja krize identifikujem elemente koji bi mogli pomoći da u budućnosti lakše razvijamo čovečnije stavove iliti poglede kroz koje ćemo učiniti društveno produktivnom vrednosnu i akcionu orijentaciju prema naciji i nacionalnom, znači one koji nas neće uvoditi u stradanja.

***

Ratko Dunđerović rođen u Veanjskoj, 1941. godine. Psihologiju je studirao u Beogradu, a magistrirao je i doktorirao na Odjelu za psihologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Napisao preko 180 stručnih i naučnih radova, od toge 9 objavio u inostranim časopisima. Autor 9 knjiga i prvi koautor u 10 knjiga.

Više informacija o knjizi pogledajte na sajtu "Akademske knjige".

OBRATI PAŽNJU! Osvežili smo platformu sa muzičkim kanalima, a preko koje možete slušati i Radio 021. Preporučujemo vam novu kategoriju - LOUNGE, za baš dobar užitak i relax tokom dana. Vaš 021!

Teme

Akademska knjiga Ratko Dunđerović

Komentari 4

Hronološki Najpopularniji

Ssy

28.11.2023 • 07:30

Tako treba

Ukapirali stranci da su narodi i narodnosti na Balkanu vrlo različiti; neki hrabri, neki lukavi, neki kvarni, neki krvoločni, a svi malko nepošteni i ne previše pametni, pa iskoristili priliku.

4 0 +4
Eseferjot, davno

28.11.2023 • 03:18

proslo svrseno vrijeme

Klasicna tko nas bre zavadi prica izgubljenog naroda kakav je srpski. Jedino bi v opet stvaral Jugoslaviju kad bi mogli, jasno je i zasto. Jedino je vama ta eseferjot bila po mjeri jer ste je dozivljavali kao veliku Srbiju s laznom osobnom kartom. Jedino ste vi sve izgubili njenim nestankom, koji ste sami proizveli. Vi nama Hrvatima nemate nista za ponuditi sta bi nas privelo k vama, dok mi imamo gotovo sve ono sta vi nemate i sta vama treba ali nemamo namjeru nista svoje dijeliti s vama. Pa to je valjda i logicno, mislim tko poklanja svoje vlasnistvo, svoje nasljedstvo i svoju buducnost!? Srbija vam je lijepa i jedino vam ona moze biti po mjeri, tudje je uvijek tudje. Lp.

2 6 -4
Plaćač poreza

27.11.2023 • 21:26

Kosovo su zbog pogrešne politike izgubili socijalisti(Dačić)i radikali(Šešelj, Vučić, Nikolić) koji su izazvali rat sa NATO i potpisali kapitulaciju 1999.godine. sa namerom da Srbi zamrzne EU i USA i okrenu se Rusiji i Kini.

7 14 -7

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.