Internet nije kafa sa komšijom

Koliko ja volim internet i koliko mi je neophodan dovoljno govori nekoliko zanimljivih detalja...
Internet nije kafa sa komšijom
Foto: Pexels (Shamia Casiano)
Na primer: novonastalo udubljenje na malom prstu desne ruke od pridržavanja telefona dok gledam nešto (prijateljski savet, bacite pogled i na vaš prstić, možda se iznenadite), do toga da nema fotografije na kojoj mogu videti sebe bez telefona u ruci. 
 
U jednoj nedavnoj anketi na pitanje "Šta biste poneli sa sobom na resort na pustom ostrvu", odgovorila sam panično "hoće biti interneta tamo?!" Ne, nisam  "she's so crazy love her" nego mi sjaj ekrana zaista odmara oči bolje od tirkiza.
Zašto ga volim? Sjajan je sluga, odličan zabavljač, izvor informacija i večna portabl kafa sa drugaricama u inboksu. Da li je loš gospodar? O, da. Dostupan je milionima ljudi koji ne umeju da ga koriste i to u zaista svakom smislu koji možete zamisliti  – i ovo je tema koja me razara već dugo i sa namerom da to i nastavi i to u centrifuga stilu. Da li impliciram da ja umem da ga koristim? Daleko od toga. Ali bila sam i gora.
 
Bilo je zabavno, mora se priznati, kada smo skontali fotošopiranu fotografiju Kejt Midlton, te nas ni naknadni snimak navodne nje s mužem snimljen nokiom 3310 s onog ranča nije uspeo prevariti, jer želimo da verujemo da ima nešto iza toga i da nisu tu čista posla. 
Čak ni konačni video snimak same Kejt nije nas zaustavio u našoj nepresušnoj borbi da ne budemo prevareni – njena se usna pomerala čudno, prsten nestajao povremeno, a pozadina se nije mrdnula, to mora da je AI napravio! Jer šta? Više nam se sviđa to misteriozno, nego ono obično – da ima rak i tako te dosadne stvari. 
 
S druge strane ogledala, internet ponovo pogrešno koristimo – evidentno montiran video uradak Dinka Gruhonjića, isečen, izdramatizovan i spakovan ko bombona za naslađivanje ultradesničarskih udubljenja na malim prstima – nije nas dao prevariti takođe. U njemu Kejtin prsten se zaista pojavljuje i nestaje, pozadine ni nema, ali to nas nije ni najmanje zamislilo da možda ovaj put stvarno jeste po sredi vešta montaža jer šta? Ovako je uzbudljivije, a i zgodno za agendu i raspredanje. 
 
Taj jedan ugao iz kog koristimo internet upijajući informacije nepresušna je baruština mulja u kojoj em ne vidimo dobro, em ne želimo da vidimo, em zaista ne umemo ni da gledamo. I tamo gde možemo da gledamo mi ne znamo gde treba da gledamo. A ta baruština stoji tik uz još veću: onu baru u kojoj informacija dolazi s tih naših prstića, i iz naših usta, a za koju smo, iz nekih ko zna kojih razloga uvereni da ili ostaje između neka četiri oka ili još gore – da ceo svet s radošću očekuje i zaslužuje naše mišljenje. 
 
Tako je onomad nakon masovnog ubistva u Ribnikaru kao i sada, nakon nestanka male Danke, sav internet pohrlio da napiše da je ipak, njemu najteže. Čitali smo na pravdi boga stvari poput "Užas, ali moja deca su živa", "Kakva je to majka, meni se to nikad ne bi desilo" ili "Stvarno strašno a sad idem da zagrlim svoje", oslobađajući emociju koju možda svi imamo ni ne pomislivši da bi takva nepotrebnost mogla ko nožem u srce pogoditi onog koga ne treba i to vrlo lako – internet je čudo jedno, naše reči stižu i do Bora i Vračara u sekundi. 
 
I retko ko se zaustavi da razmisli šta postiže time, da li možda može nekoga i da povredi (tok istrage na primer ili prosto majku, tu ili neku drugu), jer tišina kao iskaz najdublje tuge u svetu interneta i večnog imanja mišljenja i bivanja najvećim žrtvama čini se - prosto nije opcija. 
 
Uvod u korišćenje interneta, jednog dana, u delu o tome šta pisati i na koji način razmišljati pre odluke da nešto podelimo sa svetom, mora započeti rečenicom: To zaista nije kafa sa komšijom. To zaista nije informacija za svet. I nije inboks. 
S druge strane, razumljivo je da tugu želimo da podelimo, lakše se podnosi i to je činjenica, ali deleći je na pogrešnom mestu i pred pogrešnom publikom čini nas jednako nesposobnim za plivanje po mulju kao i one koji veruju u montaže. Naše suštinsko nepoznavanje toga šta je to čudo zvano informacija, čemu služi i kako se pravilno upravlja njom na mestu zvano internet veće je od obe one bare i živi zaseban život. Medijska odnosno digitalna pismenost trebalo bi da su sastavni deo ove obične, dosadne pismenosti jer je ova osnovna očigledno nedovoljna za preživljavanja po barama.
 
I svaka čast, pohvalno je ne poverovati odmah u verodostojnost fotografije Kejt Midlton – skepsa pokreće svet. Šteta samo što se često pali i gasi ne po logici, već po htenju ili interesu. Kao i komentari i informacije koje delimo – sjajno što su zabavni i interno korisni, šteta što mogu biti oštriji od uma, brži od delete opcije i štetniji od skakavaca.
  • kuma

    01.04.2024 10:30
    Dve devojčice - zla i dobra - su sedele na terasi i pljuvale na prolaznike.
    Zla je pogodila tri prolaznika, a dobra - devet, JER DOBRO UVEK POBEĐUJE ZLO!

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Da li je Tramp zaista pobedio?

Nekoliko dana nakon predsedničkih izbora u SAD, sa druge strane Atlantika stižu neočekivani glasovi da kandidat Republikanske stranke Donald Tramp - nije pobednik.

Tuga i bes

Neko je pametno napisao "Kad mnogo boli, ćutim". Nemanje reči, ostanak bez teksta, muk i tišina najčešće su tu kao deo one strašne ponavljajuće noćne more.

Terorizam optimizmom

Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.

Vek Čkalje: Ne postoji lek za smeh

"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."

Stotka

Konzolom u našim glavama u detinjstvu upravlja radost. To znamo i sami, a i videli smo u čuvenom Diznijevom crtaću.

Nestašice vode - možemo li ih sprečiti?

Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.

Ko je ovde debeo?

Trendovi današnjice koji se bave diktiranjem onoga kako treba da živimo, kako da se ponašamo, da mislimo i da radimo nameću nekoliko ključnih stvari.