Poljska drama: Kako je novosadski mangup nasamario pandure

Duško Bogdanović

Novi Sad

16.05.2023.

10:35 > 11:23

Događanja u Poljskoj osamdestih godina minulog stoleća, Spoljnopolitička redakcija Televizije Novi Sad ispratila je vrlo angažovano i u kontinuitetu.

Poljska drama: Kako je novosadski mangup nasamario pandure

Foto: 021.rs

Osam sam puta - sa ekipom ili solo, od Krakova do Gdanjska, najčešće i najviše u Varšavi - svedočio početku kraja postojanja tadašnje globalne geopolitičke mape i uspostavljanju Novog svetskog poretka. Pad Berlinskog zida 1989. bio je efektan kraj onoga što je devet godina ranije započeto kolosalnim štrajkom u gdanjskom brodogradilištu.

Talas protesta po celoj Poljskoj, formiranje sindikata "Solidarnost", inaugurisanje radnika Leha Valense za vođu, ali i za personifikaciju pobune, značio je tek prvi čin velike poljske drame.

Uvođenje vojnog stanja odlukom generala Vojćeha Jaruzelskog 1981. sa drastičnom suspenzijom građanskih prava i sloboda, bio je klimaks drugog čina. Ukidanje istog 20 meseci docnije, uz najave demokratskih promena, kroz debate na okruglim stolovima vlasti i opozicije, nagoveštavao je rasplet u trećem činu, da bi, konačno, 1989. - nakon pola veka komunističke vladavine - i prvih slobodnih izbora, ta drama bila okončana.

Ubrzo potom počeo je raspad Sovjetskog Saveza. U zemlje takozvanog Istočnog bloka stigao je orkan suštinskih promena. Komunisti su (iz)gubili vlast na slobodnim i poštenim izborima, raspušten je Varšavski pakt... i, odista, ništa više nije bilo isto. Makar u tom delu Evrope.

Dve moje posete u leto 1981. Poljskoj - kroz razgovore sa vođama štrajka u Gdanjsku, a nakon prvog kongresa sindikata "Solidanost", i susreti sa budućim ključnim ljudima poljske opozicije, potom razgovori sa istaknutim intelektualcima, novinarima, poznatim umetnicima, dabome i sa građanima Varšave u polupraznim prodavnicama, u restoranima sa oskudnom ponudom, sa taksistima, koji su, kao i po raznim svetskim meridijanima, bili istinski majdan informacija za znatiželjnog novinarskog autsajdera - učvrstili su me u uverenju da sam, kao retko koji novinar u mojoj zemlji - a član sjajne redakcije koja je od pojedinaca takve poduhvate zahtevala - privilegovan da svedočim događanjima u devetoj deceniji Dvadestog veka. Krucijalnim, pokazaće se, za promenu dotadašnjeg istorijskog toka.

U kaleidoskopu sećanja prepunog boja i nijansi, možda i odveć osenčenog protokom minulih godina, naravski, neka se izdvajaju svojom posebnošću. Uključujući i - što je neobično - one koji koji (mi) se nisu dogodili, a mogli su, da je sudbina tako odlučila.

Decembarski dani 1981. - posebno onaj trinaesti, kada je general Jaruzelski, uz potpunu podršku vladajuće, ali vidno malaksale Ujedinjene poljske radničke partije, komunista zapravo, proglasio vojno stanje - zatekli su me u Popradu, slovačkom gradiću, na samoj čehoslovačko-poljskoj granici.

Tada još i aktivan hokejaš, bio sam na klupskim pripremama. Naporni treninzi, plus utakmice, relaksirano druženje sa saigračima, nisu me sprečili da pomno pratim dramatična zbivanja u susedstu.

Pozvao sam redakciju i glavnom uredniku Miki Stevančevu predložio da pređem granicu i odem u obližnji poljski grad Krakov, pratim situaciju, javljam se telefonom i sačekam snimatelja, te da potom, zajednički nastavimo izveštavanje. Odgovorio mi je da će proveriti mogućnosti, s obzirom na potpuno nepoznatu i neizvesnu situaciju.

Sutradan mi je saopštio da moja ideja nije ostvariva, budući da su Poljaci zatvorili granice i da stranci, novinari posebno, nisu dobrodošli.

Dvadest meseci docnije, Jaruzelski je formalno ukinuo vanredno stanje, ali i dalje uz striktni policijski sat, totalnu cenzuru u medijima, zabranu skupova, snimanje telefonskih razgovora... Ali, granice su se otvorile.

Uredništvo televizije je prihvatilo moju želju da posetim Poljsku. Poslali smo zvaničnu molbu njihovoj ambasadi u Beogradu da nam dozvoli ulazak u zemlju, sa preciznim spiskom imena ljudi sa kojima bismo razgovarali i lokacijama gde bismo snimali. I čekali, čekali... Koncem aprila 1984. stigao je odgovor: odobreno!

Kolega Gabi Bodiš, snimatelj Sloba Savić, Sveta Petošević vozač rasvetljivač i Semov - kako smo Savića zvali - asistent, sa redakcijskim automobilom "Ladi karavan", obeleženim uočljivim natpisima "TV Yugoslavia", krenuli smo preko Mađarske, Čehoslovačke i stigli u Varšavu.

Deset dana, nezaboravno uzbudljivih, počeli su već prvog, kada je Sem, mada nam je to bilo izričito zabranjeno, sa prozora hotelske sobe, tajno snimio grupu građana koji su u znak protesta, pravili veliki krst od svežeg cveća, neposredno ispred spomenika Neznanom junaka. Više nego jasna poruka vlastima. Ubrzo su stigle četiri "marice" i krenulo je masovno hapšenje.

Naša mala ekipa je odlučila da snimimo taj i sve druge događaje - bez obzira na zvaničnu zabranu vlasti - ne bi li, maksimalno verno, u prilozima i emisijama koje ćemo po povratku praviti, ilustrovali stanje poljskog društva, neposredno nakon ukidanja vanrednog stanja. Siguran sam da bi isto uradila svaka istinska profesionalna ekipa, sa bilo kog svetskog meridijana, da je bila na našem mestu.

To je posao novinara, bez obzira na moguće posledice. A one su se, neočekivano brzo, pojavile. Naime, dvadestak minuta docnije, u sobu nam je upala desetina specijalaca za razbijanje demonstracija. Takvu opremu do tada nisam video: palice, pištolji, šlemovi sa vizirima, štitovi, neprobojni prsluci, štitnici za ramena, ruke i noge. Setio sam se naših milicajaca koju godinu ranije, u jurenju demonstranata po prištinskim ulicama, amaterski obučenim i opremljenim da su, spram ovih poljskih "robokopa", izgledali kao partizanski diverzanti u filmovima Šibe Krvavca ili Veljka Bulajića.

Pokupili su nas - civilizovano ali odlučno, bez mnogo priče, i sa kompletnom mnogobrojnom opremom - opremili u pritvor. Tamo smo bili - uz detaljno ispitivanje, proveru ličnih i profesionalnih dokumenta, pa tako svakog od nas, po nekoliko puta - do pred samu ponoć. Tada su nas pustili. Opremu su, na moje veliko protivljenje, zadržali do sutra popodne.

Moja je briga bila je u vezi sa činjenicom da smo tada prvi put radili sa "Betakam" kamerom, malim čudom za izveštavanje sa terena. Skupom kao đavo! Kamera je imala i mali snimač, tako da se, gledajući kroz vizir, na samom terenu, mogao proveriti snimljeni materijal. Tek po povratku u hotel, Sem nam je priznao da je odmah nakon snimanja demonstracija, izvadio kasetu iz kamere i ubacio neku od onih mnogobrojnih, koje smo poneli. A na njoj je - kako to obično biva u dnevnom radu - bilo i snimaka za pokrivanje izveštaja o vremenu, neka fudbalska utakmica...

Svaštara! Očito je to odlučilo da nas brzo puste i vrate nam opremu. U policijskoj stanici, kada su - mora da je baš tako bilo - proveravali snimljeni materijal u kameri, pomislili su da mi, zapravo, nismo ništa ni snimili. Brzomisleća prevara novosadskog mangupa, odraslog u trouglu "Carigrad"-Tenisplac-Bećarac. Varšavski policajci nisu na to računali.

Nastavak poljske drame čitajte sledećeg utorka na 021.rs.

Teme

Duško Bogdanović Senke Sećanja

Komentari 2

Hronološki Najpopularniji

Sale

16.05.2023 • 11:51

Super članak, svaka čast!

14 5 +9
Citac

16.05.2023 • 11:10

Nekad davno 90ih sam skupljao clanke gosn Bogdanovica kao kasni pubertetlija. Jos uvek mi stoji sveska sa isecenim novinskim clancima negde kod majke na polici. Drago mi je da mogu ponovo da citam njegove clanke.

20 4 +16

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.