Svi talenti Mike Antića

Početkom godine nezavisna producentka kuća "Panorama Plus" snimila je, a Radio Televizija Vojvodina objavila, petodelnu dokumentarnu seriju o Miki Antiću. "Okovan u slobodi." Izvanredno urađen posao.
Svi talenti Mike Antića
Foto: 021.rs

Ekipa profesionalaca, koju su svojevremeno okupili Olga i Dušan Ninkov, jednostavno ne ume da omane. Sve što su dosad (u)činili, valjalo je. Sve! Ovoga je puta ključni scenarista i reditelj bio Saša Karišik, umesto - na tešku tugu i žalost - preminulog Duleta, kamerom je profesorski vladao Toba Milinkov. Ekranom dominira Mika i ljudi koji o njemu govore, a Duletov dobri duh lebdi, tu oko nas.

Mika Antić! Je li deset ljudskih života dovoljno da se savlada i obuzda tolika erupcija talenata? Hm, nisam siguran.
 
Pesnik, pisac, novinar, urednik, slikar, crtač, scenarista, reditelj, teve voditelj, pa nanovo u krug... Čudo od znanja i veština. Pritom Miroslav beše apsolutno samouk. Početnik ili rutiner, svejedno. Neumorni kopač po majdanu sopstvene nadarenosti.
 
Sve se to slaže i dokazima prilaže, pred gledaočevim očima. 
Ali, samo pred onim gledaocima koji su nedeljom u pola dva buljili u televizorske iskrice. Pa, ko to čini? Od vajkada se koncem sedmice, u svakoj časnoj vojvođanskoj kući - od podneva po kasnog popodneva - oko "svetog astala", okupljaju najmiliji i najdraži. Tu se priča, prepričava, priseća... Tu se voli. I, obeduje. Ne mora navek "supesosamesa". Šta god domaćini iznesu, dobro je!
 
A ovi bezvaznjaci, u vreme za astal, nude televiziju. U poslednjih 35 godina, sem preretkih izuzetaka, pokojnom Televizijom Novi Sad, sada, kao, živom RTV, upravljaju neznalice. Oni što sastavljaju programsku šemu i za nju odgovaraju, posebna su liga diletanata. 
 
Proći će i oni. I, njihovi. Kao šta su takvi, baš odatle, vazda odlazili. Iskustvo ne laže!
 
Sećanje. Pre 13 godina, u dokumentarnoj televizijskoj seriji "Sredina", sagovornik mi je bila Ljiljana Petrović, istinska pevačka diva. Beše maj, u dan tačno, dve godine nakon što je u Srbiji održano takmičenje za "Pesmu Evrovizije". Zamislio sam da razgovor, uz ostalo, bude i "posveta", ovde prečesto demonstriranoj kolektivnoj gluposti i neverovatnoj lakoći nipodaštavanja dokazanih kvaliteta i nesumnjivih uspeha. Tuđih, naravski.
 
Gospođa Petrović je bila prvi predstavnik Jugoslavije, davne (kakva verbalna koincidencija!) '61. godine, na tom takmičenju. Prelepo je otpevala pesmu Jožeta Privšeka "Neke davne zvezde", na stihove baš Mike Antića. I, pazite, tog maja 2008. celosedmični "dnevnoćni" tulumi u Beogradu, prošli su, a da se niko od likova zaduženih za organizaciju te muzičke fešte nije setio Ljiljane Petrović. 
 
Niko je nije pozvao da svojim prisustvom uveliča jedinstven muzički događaj. U bilo kom smislu, u bilo kojoj prilici. Od pukog protokola, do prisustva na sceni, recimo, jedne od takmičarskih večeri. Niko! Da li je to normalno, bilo gde u svetu, sem ovde među nama? 
 
Prilikom spomenutog razgovora, dama kao uvek, ali baš dama, Ljilja - kako je instirala da joj se obraćam - nije želela mnogo da priča o tuđoj sramoti. Kazala je da je poziv očekivala, bilo joj "malkicke" žao što se nije dogodio i, onako, veselo novosadski, kroz prelep osmeh, poentirala : "Ah, moš misliti, bilo pa prošlo..."
 
Pričali smo i o Miki. Dugo. Mnogo. O tome kako je smislio stihove, dok ona, samo uz klavir, "lalalisanja" melodiju. Onda o tome šta su radili, tih dana, u Kanu.
 
Ispričala je Ljilja, kako je Mika, uz ostalo, bio i njen stilista. Vrlo oštar! Prisetila se svoje prelepe zelene haljine, koju je ponela za nastup, ali se Mika usprotivio, tvrdeći da je suviše ekstravagantna za nekog ko dolazi iz socijalističke domovine. Na brzinu, Ljiljanu su opravili u "malu crnu" haljinu. Bila je prelepa i elegantna, svakako. 
 
Da, setila se još, Mika je čak bio i protiv njenog šminkanja, jer trebalo je, kako je žučno insistirao, da se pokaže skromnost i prirodna lepota Jugoslovenki.
 
Neočekivano "komesarski" za razbarušenog boema. 
 
Jer, Miku su doživljavali kao boema. Taj izraz je u nas, uglavnom, eufemizam za pijančenje. U kafanama, prirodno. Mika je voleo da popije. Prečesto i preterano. Vremenski i količinski. Tvrdio je da nikada nije pisao pijan. Ne pije - pričao je u tom serijalu - pet meseci, a onda popije za deset dana ono što normalan svet popije za pet meseci. Tada je gubio odgovornost za sve i svakoga, zaboravljao na dogovore, nije znao koji je dan, koliko je sati, šta se događa u svetu... Potom se vraćao kući, nedelju dana se kajao pred ženom, bio - kako je rekao - dobar, i onda je sedao da piše.
 
Biće da sam ga upoznao u tih "njegovih" deset dana. Kao srednjošlolac, sa ekipom sam osvajao kafanske prostore. Onaj u restoranu na Tvrđavi, uz Janikine tamburaše, naročito. Tu smo naletali na Miku. Nije baš bio prijatno društvo. On prekaljeni veteran, mi apsolutni početnici u cuganju. Kada imaš jedva 17 godina, teško uspostavljaš kontakt sa nekim dvostruko starijim. Ma ko to bio. Sa kakvim god se imenom i društvenim stausom kitio. 
 
Vreme je gazilo svojom stazom. Stigla je "miroljubiva koegzistencija", tada vrlo popularna društvena doktrina. Šalim se, dabome, ali Mika i ja postadosmo "kolege". Između trećeg i četvrtog razreda gimnazije, većinu leta proveo sam u redakciji "Novosadske hronike", lista "Dnevnik". Učio sam zanat od Bude Budimca i Laze Vasića. I, naravski, uživao u Mikinim tekstovima.
Onda su putevi počeli intenzivnije da nam se ukrštaju. Novinarski, ali i sa čašama vinjaka u rukama, za astalima konobarice Smilje, u legendarnom "Oraču".
 
Sećanje, opet. O, kako smo '71. godine, devojka Mila i ja, ponosno, onako novosadski, uživali, u prepunoj pulskoj Areni, nakon ovacija Mikinom filmu "Doručak sa đavolom". Trebalo je imati muda, pa baš te godine, kada je Partija otvarala sopstvenu utrobu - "prolećari" u Hrvatskoj, "liberali" u Srbiji - snimiti film o posleratnom prinudnom otkupu, zapravo surovom i krvavom otimanju stoke i hrane od osiromašenih paora. "Čupanje brkova", nije bila fraza, već metod. I, dobio je tad Mika "Zlatnu Arenu" za scenario.
 
Sećanje, još jedno. Godine 1978, porodično sa Murgaškima, letovali smo u Dubrovniku. Za vreme "Ljetnjih igara", organizovana je, uz ostale programe, i "Ulica Pjesnika". Jedne kasne večeri na našem ćošku, gde Antuninska preseca Prijeko, beše mnogo ljudi. Žena u ogromnoj većini. Mika recituje. Povremeno - po oprobanom svom štihu - zamuca. Osvetljen ženskim pogledima divljenja, zadovoljstva, uživanja. Pogledima ljubavi, tu na dubrovačkom ćošku, upravo dogođenih. Mike i nepoznatih žena.
 
Te večeri sam shvatio njegovu izuzetnost. Savršeno vladanje svojim i veštinama i demonima. Njegovu - kako će decenijama docnije naslov televizijske serije tvrditi - okovanost u slobodu. Zarobljenost u svoj svet. U sebe samog. 
  • Msp

    06.06.2023 19:12
    Na
    Ovu zemlju sam svratio
    Da ti namignem nalo.
    Da zamnom ostane nešto
    Kao leprsav trag.
    Mika Antić
  • akim

    06.06.2023 11:10
    U nebo sam se sunovratio,
    sa svima sam se vlažno ljubio.
    I kome treba nežnost vratio,
    i kome treba nežnost ubio.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Novi Sad - Novosadske priče

Graditelj socijalističkog Novog Sada

Ko se prethodnih dana prošetao do Muzeja savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) imao je priliku da se upozna sa radom čoveka koji je oblikovao izgradnju Novog Sada tokom socijalističkog perioda.

Novi Sad koji sanjamo

Aktuelna vlast je preko svake mere izgradila i uvećala grad podno Petrovaradinske tvrđave.

Kako su Novosađani naučili NATO "red vožnje"

Imao sam 11 godina. Tog dana se išlo prepodne u školu, popodne smo uobičajeno išli napolje da se igramo ubeđujući one koje su roditelji sprečili, da neće biti nikakvog bombardovanja...

Student nije zapalio žito

Na fasadi kasarne u Ulici vojvode Bojovića jedna spomen ploča čuva priču o studentima koji su zapalili pšenicu. I to su platili životom.