Novosadski sport nekad: Za koga se navijalo i zašto je ovo čudan grad?

Duško Bogdanović

Novi Sad

17.09.2024.

18:00 > 15:01

Tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, moje detinjstvo i rana mladost bili su u znaku totalne zaluđenosti sportom.

Novosadski sport nekad: Za koga se navijalo i zašto je ovo čudan grad?

Foto: 021.rs (Screenshot/FKV/KKV/KSS)

Škola i druge obaveze su se podrazumevale, ali sam kao osnovac pokušavao da se bavim svim živim nadmetanjima. Fudbalom najviše i najčešće, ali i tenisom, klizanjem, hokejom na ledu. Trkao sam se sa drugarima biciklima, vozio sam rolere, iliti "rošule", kako smo kadgod koturaljke zvali. Bilo je bitno da se takmičim i, ako je ikako bilo moguće, da pritom pobeđujem. Ili, bar da ne (iz)gubim.

Zakon rezultata je kod mene oduvek važio i bitno mi karakterno omeđio, čak i te, "magareće godine".

Redovno sam posećivao razne, vrlo zanimljive sportske događaje koji su, tih godina, često bili organizovani u Novom Sadu. Od fudbala, tenisa, rukometa, boksa, košarke, pa do vaterpola i hokeja na ledu. Sve u zavisnosti kako su tadašnji klubovi, po kvalitetu takmičara i ekipa, odnosno, njihovog položaja na tabelama, zaslužili da budem, uz hiljade sugrađana na tribinama, ili pored terena i borilišta.

Moj grad je bio rasadnik vrhunskih atleta. Momci i devojke, podjednako, defilovali su u promenadi sportske izuzetnosti. U domovini, ali i na svim svetskim meridijanima.

Jedno vreme su hit bili bokseri, sa trenerom Franzerom. Ekipni šampioni Jugoslavije. Sjajni borci: Arpaši, braća Stojnov, Milojević, Davidović... predvođeni Perom Benedekom, medaljama dokazanom evropskom veličinom. Tada je posađeno seme iz kojeg će desetak godina docnije, izniknuti Tadija i Sloba Kačar! Sa čudesnom zbirkom evropskih, svetskih i olimpijskih odličja, dvojica momaka iz Veternika će postati najpoznatija i najtrofejnija braća u istoriji "plemenite veštine".

Pa, atletičari! Legendarni Đuka Majtan i Olga Gere, nebeski skakači u vis. Srednjeprugašica Gizela Farkaš ili Paja Malešev, odličan "daljaš" i desetobojac.

Potom, teniserke "Vojvodine"! Tri Maje (Đukić, Matejić i Jankulov), Mika Jasnić i najmlađa među njima, Mira Jajagin, bile su višestruke državne prvakinje. U igri, ali i u lepoti i šarmu. Nenadmašne!

Gimnastičari i gimnastičarke DTV Partizan, godinama su neprikosnoveno bili u samom vrhu tog atraktivnog sporta. Sa jedanaest uzastopnih titula nacionalnog prvaka, fenomenalna Nataša Šljepica-Bajin, teško da će ikada biti dostignuta!

Onda su na red došli džudisti. Potpuno novi sport koji je sugrađanima predstavio Draža Mihailović, veliki entuzijasta i ključni promoter te borilačke veštine.

Na početku, u nedostatku tatamija, na spojenim rvačkim strunjačama u klubu Slavija, osnovne zahvate i bacanja, vežbali su poput Biberčeta sićušni Saša Cvejić i stasom ogromni Mićun Milašinović, potom Grk Konstantinidis, Čiki Čikoš, Muja Dragić, Paja Bajačetić, Moša Lučić...

Stigli su prvi ozbiljniji takmičarski rezultati. Uskoro i medalje sa evropskih i svetskih nadmetanja, ali i Olimpijada. Novosađani su se ponosili uspesima tih momaka, a posebno sa Slavkom Obadovim i njegovim izuzetnim rezultatuma.

Košarkašice, bogo mili! Gledali smo ih oduševljeno, zahvaljujući koševima i dodavanjima Stanke Stošić, prvo na betonskom terenu Partizana na Telepu, potom, kada je većina igračica iz te ekipe - one najbolje zapravo - prešla u "Vojvodinu", uživali smo u njihovim igrama i trijumfima u maloj hali, nekada proizvodnog pogona, čuvene fabrike "Novkabel", u Radničkoj ulici, nadomak Dunavskog keja.

Predvođeni trenerom Demikom Demšarom - bivšim asom iz vremena jugoslovenskih košarkaških pionira Šapera, Nikolića, Popovića, Stankovića i Kalembera - izvanredne košarkašice, pre svih nenadamašna, jedna i jedinstvena Malčika Veger, potom Irenka Molnar, Ana Tot, Mara Radman, Maja Grbić, Raja Petrović, Plana Rauški, Zora Bašić... i kapiten Julija Pavlik, postale su šampionke Jugoslavije.

Bilo je uzbuđenja na odbojkaškim i rukometnim utakmicama. Na vaterpolu, takođe. Makar su ta tri sporta bila nekako u senci, onih sa vrhunskim rezultatima. A u sportu, znamo, baš kao i u životu, ništa ne uspeva kao uspeh. Rezultati i u tim nadmetanjima će stići tek nekoliko decenija docnije, a onda će, kada im kucne pravi čas, postati dika i ponos novosadska.

U salama gde se igrao stoni tenis, moji sugrađani su pratili igre domaćih pingpongaša i divili se - kako je napisao onaj nesrećnik, takozvani sportski novinar - "veštinama jednakim onim koje su posedovali kosooki majstori celuloidne loptice iz daleke Zemlje izlazećeg sunaca." Tras!

Mislim, naravski, na Batu Grujića lučonošu u tom sportu, ali i na njegove mlade koleginice Radu Stojšić, Tanju Ječmenicu i Sonju Skakun, pojedinačne i ekipne državne šampionke.

Strelci - Bane Lončar, Desa Perović, Dule Epifanić i Janika Juhas - su se takmičili na Sajmištu. Na svakodnevnim treninzima su se pripremali za redovne žetve najsjajnih odličja na evropskim i svetkim smotrama i "ubijanje" kontinentalnih i globalnih rekorda.

Trener Srba Saratlić - nekada i sam veslački as - poput kopca oštrooko, posmatrao je sa klupskog splava privezanog za obalu Dunavu, kako momci u čamcima servisiranih u hangaru Danubiusa, ispunjavaju na treninzima zadate preteške zadatke. Tako su stvarani vrhunski takmičari i olimpijski šampioni. Pre svih, Darko Majstorović i Zoran Pančić.

Za kraj, sa posebnim razlogom, fudbal.

Na utakmice fudbalskog kluba Vojvodina počeo sam da idem tokom leta 1954. godine, neposredno pred polazak u prvi razred osnovne škole.

Bile su to "zlatne godine" novosadskog fudbala. Po mnogim sportskim analitičarima onog vremena, Novosađani su igrali najdopadljiviji fudbal u Jugoslaviji. Jedan zagrebački sportski list je organizovao veliku anketu među ljubiteljima fudbala širom zemlje, zanimajući se za ime kluba koji im je, uz onaj za koji navijaju, sledeći po simpatijama. Ubedljivo je u tom izjašnjavanju, najviše glasova skupila Vojvodina.

Klub je bio rasadnik reprezentativaca. Na Svetskom prvenstvu u Švedskoj 1958, čak petorica njih su bili u startnoj postavi jugoslovenske ekipe: Krivokuća, Krstić, Boškov, Rajkov i Veselinović. Povremeno su u nacionalni sastav pozivani Milovanov, Roganović, Nikolić, Bena i Takač. Ceo tim, zapravo.

Takva kakva je sjajna bila, avaj, Vojvodina nije osvojila šampionsku titulu. Razlozi su (bili) razni. Baš kao i argumenti u pokušajima da se ustanovi uzrok te zle kobi. Ipak, beše to vreme zadovolstva i ponosa...

Tih je godina važilo je nepisano pravilo da tokom vikenda - kada su se takmičenja uglavnom održavala - posvećeni novosadski ljubitelji sporta odgledaju i po nekoliko utakmica ili takmičenja u različitim sportovima. Pored ispoljavanja navijačkih strasti, tako je vežbana i pripadnost Gradu.

To izražavanje lokal-patriotizma, posebno je bilo uočljivo kada su ekipe iz drugih mesta dolazile praćene svojim navijačima. Iz Beograda, posebno. Neki Novosađani su oduvek imali pik, i ne samo sportski, na "begeše", kako smo u specifičnom novosadskom argou, nazivali žitelje prestonice. Ali, ne i svi Novosađani. Štaviše, često je bilo baš suprotno. Klubovi koji su gostovali u Novom Sadu, često su bili bliži srcu mojim sugrađanima od naših domaćih. Čudan grad. Bio i ostao. Teško je bilo biti "zvezda" u njemu. I, ne samo u sportu.

Mnogi Novosađani su, recimo, u fudbalu navijali za Crvenu zvezdu ili Partizan. Splitski Hajduk je bio vrlo omiljen. Ceo Petrovaradin je navijao za zagrebački Dinamo.

Sećam se da je u mom razredu u osnovnoj školi, najmanje nas volelo isključivo Vojvodinu. Klubovi iz takozvane "velike četvorke" bili su popularniji. Jedan debeljko je čak navijao za zagrebačku Lokomotivu.

Novosadski sportisti su oduvek bili moji. Većinu tih izuzetnih atleta poznajem. Ili sam ih poznavao. Sugrađani su ih sretali u rutinskom svakodnevlju. Pristojni ljudi, mnogi sa izuzetno uspešnim paralelnim profesionalnim karijerama. Daleko od borilišta, demonstrirali su naglašene ljudske kvalitete.

Imenom ili prezimenom, ali ovde i nadimcima pomenuti - što je u Preku, pa i Novom Sadu, bila vekovna tradicija, prepoznatljiv znak i identifikacija ljudi, ali i čitavih porodica - bitno su uticali na moje vaspitanje i uzbudljivo odrastanje. Na sportsku mi, ali i životnu filozofiju, koja je navek podrazumevala takmičenje. Ako može i pobeđivanje. Izbegavanje poraza, makar...

Teme

Duško Bogdanović Senke Sećanja

Komentari 10

Hronološki Najpopularniji

Da

18.09.2024 • 07:06

Dosta klinaca iz samog kvarta tih godina je navijalo za Hajduk.

4 4 0
Rasa sa salasa

18.09.2024 • 00:07

I ja sam jedini u razredu u osnovnoj navijao za Vošu, a bila je šampion '89. Ali to je taj DBovski trip, sve za BG. Služinački mentalitet. A potpuna greška. Zato nam tako dobro i ide. Ide u tri... Cela Dalmacija navija za Hajduk. Nećeš naći jedan grafit posvećen Dinamu u Dalmaciji. U Rijeci i na Kvarneru, samo Rijeka. U Puli, samo za dva lokalna kluba. Moraš prvo da voliš sebe. Svoj kraj, svoje selo, svoj grad, da bi mogao da voliš drugog. Ne navijam više za ni za Vošu, već četvrt veka, i ozbiljan sam kada kažem da domaću ligu treba ukinuti. Nema tu više nikakvog fudbala. Nema tu više nikakve ljubavi i strasti. Baš kao ni u ovoj zemlji. I nisam nikakav defetista, samo jasno vidim što drugi ne mogu, a imam previše godina da bih ćutao, ili se nečega plašio.

8 12 -4
Red Gang

17.09.2024 • 23:48

@Zanimljivost

Kada, koje godine?

1 0 +1

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.