Moj žuti karton je crveniji od tvog: Šefovi koji mrze porodilje

Hathor

Info

15.06.2022.

10:15 > 10:17

"Ključ je već u bravi, na tebi je sada da li ćemo ga okrenuti", rečenica je kojom me je bivši poslodavac dočekao po povratku sa prvog porodiljskog.

Moj žuti karton je crveniji od tvog: Šefovi koji mrze porodilje

Foto: 021.rs

Šta si, care, radio s firmom dok mene nije bilo, pa me dočekuješ s ključem u bravi, znamo vrlo dobro svi, ali samo će jedan od nas dobiti čvrgu i šut u zadnjicu i otkaz ugovora o radu koji radosno maše na kraju tunela, gde sam očekivala u najmanju ruku jedno "čestitam". Da se razumemo, samo jedna od nas, ili po mojoj slobodnoj proceni svaka druga od nas. U ovu slobodnu procenu bih se lagano kladila u sve što imam.

Nekoliko godina nakon ovog besmislenog otkaza dobila sam poziv od bivše koleginice koja se tek vratila sa porodiljskog na posao, u istu firmu. Očajna, u potrazi za odgovorom, zamolila me je da je podsetim šta se meni desilo, da me pita šta da radi jer su na njeno mesto doveli nekog drugog, a njoj ponudili nižu poziciju i minimalac. Nakon što smo obe potvrdile da su nam ruke vezane, konstatovale smo i još jednu vrlo zanimljivu stvar: naš poslodavac nije "zadržao", do tog momenta, nijednu porodilju u svojoj firmi. Svaka od nas je dobila neki drugačiji crveni karton.

Drugu prijateljicu je nakon povratka sa porodiljskog dočekao paket: Degradacija za dve pozicije, smanjenje plate, ukidanje putnih troškova, gubitak dodatnih privilegija. Valjda se poslodavac vodi time da onog momenta kada svoju ambiciju sa njegovog preneseš na svoj san, negde gubiš pravo i na dostojanstvo jer, zaboga, kako si uopšte i pomislila da imaš nekog drugog boga sem njegovog.

Zanimljivo je iskustvo imala još jedna prijateljica. Direktor joj je smanjio platu par meseci pred porođaj pod izgovorom da neće moći da radi 79 sati dnevno već svega osam, znate, zbog njenog stanja. Ukidao joj je jednu po jednu privilegiju, manipulisao ranijim obećanjima, i kada je napokon u devetom mesecu otišla na porodiljsko odsustvo, počeo je da govori ljudima u firmi da nije siguran da će ona uopšte nastaviti da radi kad se vrati, a i ako nastavi, pitanje je na kojoj će poziciji biti. Branio se time da siroma "ima loše iskustvo sa trudnicama" i zatrovao poslovni odnos dodatnim ruganjem iza njenih leđa. Slomljena poniženjima koje je doživela, odlučila je da sama da otkaz, odmah po povratku.

Takođe, svedok sam i nekoliko različitih slučajeva gde je posao koji je radila porodilja pre odlaska na trudničko ili porodiljsko odsustvo doživeo neku vrstu transformacije od bitnog ka nebitnom, pa je nju dočekalo nešto sasvim drugo i nešto sasvim neizvesno, opet, manje plaćeno, i opet, sasvim slučajno, jednom nogom u otkazu, ne njenom voljom. Ona je ista, ima isti intelekt, istu snagu, isti talenat, istu lojalnost, istu požrtvovanost, istu odgovornost, štaviše, veću! Ona je ista, ali više nije samo njihova. Malo je i tuđa. A oni?

Ljuti su. Oni su ljuti što se osilila da ode na godinu dana. Oni su ljuti što će sada brinuti o još nekom. Oni su uvređeni što će dete da joj se razboli, pa će morati ponekad da i ona uzme bolovanje. Oni su unapred zgaženi što će onog trena kada sat otkuca kraj radnog vremena otići da zagrli dete umesto da prekovremenjari, neplaćeno. Oni mogu da je šutnu, oni znaju kako da je nateraju da sama ode, oni znaju kako da zaobiđu obaveze i ne fermaju živu silu. Oni će na papiru biti sjajni poslodavci, ali onog trenutka kada im pored svog sjajnog rada pokaže i delić najboljeg sebe upućenog na neku sasvim drugu adresu, za njih više nije ista.

I znamo svi, ovo nije neka nova priča. Ovo je sad već pravilo da se zdušno borimo za svaku bebu, za svaku porodicu, za svako selo koje svake godine gubimo, da nam usta budu puna baby bonusa, roditeljskih dodataka, besplatnih vrtića i koječega sporednog, dok vrlo surovo oduzimamo ženi pravo na ono što najviše želi: dostojanstvo i rad.

Da li me je moj prvi poslodavac naveo na to da suzbijem sebe, da uništim svoje snove želje i potrebe? Nije. A da li je uspeo u tome da stvorim fobiju od povratka na posao sa porodiljskog? Apsolutno. Da li strepim ili idem hrabro znajući da me nakon najbitnije stvari u životu čeka sigurnost poslovnog partnera? Strepim. Kao i svaka druga. I to nije ono, kao, "hoće li padati kiša" strepnja, to je ozbiljan strah, to je egzistencija ne samo u smislu materijalne potpore već u smislu ličnog poštovanja, intelektualnog priznanja i dokaza da si vredan.

I nikada neću zaboraviti tog istog prvog poslodavca koji je nakon što mi je posle povratka sa porodiljskog zadao stotinu niskih udaraca i uvek se predstavljajući silno kao prijatelj, prilazio da meri koliko nisko mogu da padnem a da udarac i dalje preživim. Dugo sam se, oporavljajući se od udaraca, bodrila time da "moram", "nema druge", "on ima moć/on je u pravu", "mala sam", dok se jednom nisam, sasvim slučajno, setila da imam dete i celu jednu ogromnu sebe koju stvarno volim, te sam smogla snage da ustanem i kažem samo "e nećeš ga majci".

Ćutali smo o tome svi dugo, dok nismo počeli da vičemo, a onda nas je neko i čuo. Obradovala sam kad sam saznala da je nedavno nekoliko organizacija koje se bave pravima žena i majki zajedno sa Institutom za razvoj i inovacije predstavilo predlog mera za poboljšanje položaja majki na tržištu rada u vidu uvođenja olakšica poslodavcima.

Prihvatanje ovakvog predloga dovelo bi do zaštite od gubitka posla i sjajna je stvar što, kad je već država slepa za problem, postoje ljudi koji joj na tacni pružaju rešenje. Na državi je samo da se malo potrudi, ono, ako joj nije neko posebno cimanje. A na nama da vičemo o problemu, ali baš glasno! Baš onako glasno i iritantno kao što bebe plaču kad ih preseče grč po stomaku.

Teme

radnička prava Hathor

Komentari 23

Hronološki Najpopularniji

Nada

01.07.2022 • 07:14

EU

Odlaskom u EU sve će menjati? Stvarno to mislite? Blago vama.

1 0 +1
Hani

20.06.2022 • 15:19

prababa

Kad smo kod večite priče o prababama - moja je rodila desetoro dece i sahranila njih šest skoro čim su se rodili. Nije ni ona doživela starost. Manite se srećnih primera, već se radujte što danas imamo bolnice. Inače moj poslodavac je svima davao deo na račun, a deo u koverat, pa ako nećeš da radiš dok si na porodiljskom on ti ukine taj koverat. Tako da su meni već 10 dana posle porođaja poslali posao kući, da radim tako neispavana, u bolovima i ostalim stresovima. Već posle nekoliko meseci tražili su da se vratim u kancelariju na puno radno vreme, dok je država uredno plaćala moj zvanični deo porodiljskog. Ako je neke pravde, ja sam ubrzo otišla, a firma propala.

7 0 +7
pajo patak

15.06.2022 • 18:01

odavno smo rodno ravnopravni

bar na papiru (zakonu ), i tate mogu na porodiljsko, ako hoće, a mi dede smo morali u JNA, niko nas nije pitao.

6 15 -9

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.