Ceo svet lagano uleće u makazice sopstvenog postojanja i svedoci smo najjezivije saobraćajne nezgode sa koje ne možemo da sklonimo pogled. U tim momentima često se setim onoga kako kažu da horore zapravo volimo iz razloga što se užas dešava nekom drugom a ne nama, dok ih posmatramo sa sigurne udaljenosti. E pa, imam loše vesti.
Saobraćajnu nezgodu zvanu "Vrhovni sud Amerike ukinuo je ustavno pravo na abortus" posmatramo netremice, imamo kokice u rukama, po koje pivo, imamo verujućeg drugara koji nešto smatra, ali i onu drugaricu feministkinju koja isto nešto tvrdi i tako, prođe veče, odemo kući, spavanjac, sutra novi dan. Daleko je to od nas, em što je Amerika daleko, ajde i ta Poljska gde to već postoji isto je daleko, i neće to kod nas, bar ne još xy godina, nego, najbitnije od svega, ne tiče te se. Je l' tako? Nije tvoja briga. Opet imam loše vesti.
O sunovratu civilizacije ne bih sada naširoko, ali uzmite zdravo za gotovo činjenicu da živimo u dobu gde smo: ekološki bespovratno uništili trećinu planete, lagano zažmurili na rat u Ukrajini, na gomilu ratova na Bliskom Istoku i Africi o kojima tek ništa ne znamo, polagano doveli na vlast autokrate sa dijagnozama, oživeli fašističke vrednosti vrlo otvoreno, probudili patrijarhat u najgorem izdanju, vratili zarazne bolesti koje su bile na korak do iskorenjenja, i konačno začeli sistemsko uništavanje ljudskih prava jedno po jedno. Ovog puta, kao i mnogih ranijih, kola su se slomila na ženama. Ljudski je faktor u pitanju.
Sva sila sunovrata civilizacije u ovom momentu, gle čuda, kao i u srednjem veku, leže na dlanu. Dlanu bradonje sa krstom oko vrata. Svi vaši argumenti su pod Njegovom suknjom. Tvoje je telo tvoj izbor kada igraš lutriju sa zaraznim bolestima, svoju odluku pravdajući Nečijom voljom. Kada je tvoje telo u pitanju, imaš 12 godina i silovao te teča, ili novo dete koje bi te dovelo do ivice siromaštva, razvoda ili pucanja, ili imaš mrtav plod i čekaš da umreš zajedno sa njime, onda ono nije tvoj izbor jer takva nije Nečija volja.
I gle, Nečiji poglavar na Instagram postu kaže da je čuo da nastavnici direktno utiču na odluku roditelja da li će decu slati na građansko ili na Nečijunauku. Sve to vrlo lagano, jer već dugo u društvu pravimo prelep teren za ovakve igrarije glasajući kako glasamo, verujući tako kako verujemo. Dalje, uz dlan bradonje stoji i dlan ministra i bivšeg ministra i svi prstom upiru u te stvarno grozne i najgore žene lakog morala koje eto tako idu od žurke do žurke, piju i posle ne misle na posledice jer ni one, kao ni ove druge, smerne, u brakovima koje zapravo najviše i abortiraju, ne vrede ni pišljiva boba zato što zbog njih svake godine Srbija izgubi po jedno veće selo.
Dlan bradonje preko ministra ide onda do svih ostalih koji "moje telo moj izbor" drže čvrsto u rukama patrijarhata i nadrilekarstva i što dalje od zdravog razuma. Među njima i gomila romantika koji veruju da je dete rođeno iz incesta ili kao plod silovanja vredno fizičke ili psihičke smrti svoje majke od koje apsolutno i u potpunosti zavisi. A imamo i onu ekipu koja racionalizuje sve, ali po nekoj svojoj šemi, na primer da beba nije deo majke već samostalni organizam i da po tome principu samo Neko ima pravo da odluči da li će se roditi, a taj Neko uvek odluči da žena pati ili umre. Izvinite, ali obrni-okreni – uvek je tako. Amerika zemlja daleka? Pa i nije baš, uz ovakve ministre i javnu reč prilično blizu.
Da li će zabrana abortusa da smanji abortuse? Apsolutno ne, samo će pojačati bezbednosni rizik zato što će žena koja želi da abortira naći način gde i kako to da uradi. Mala digresija, nekada davno, žene su granama lovora strugale plod iz materice, gutale olovo, varikinu, koristile igle za pletenje, u vaginu stavljale pijavice i ljutu papriku. Ako kažemo da je to bilo nekada davno vrlo je moguće da je opet vrlo blizu, a ako je digresija mala, u ovom slučaju je vrlo verovatno velika.
Američka priča nije test inteligencije, ona je test snaga koje je u našim rukama sve manje. Iz ruku zdravog razuma prosto ispada, iz ruku žena sve više promiče i osipa se kao pesak, u rukama dece nikad nije ni bila. Izgleda da svet ostaje Nečijoj volji, ukoliko snagu ne vratimo u svoje ruke. A kako se vraća snaga u naše ruke? Tako što ovu željenu, živorođenu, voljenu i u našim zagrljajima decu, učimo tome da su vredni, da razmišljaju svojim glavama, da svet drže na svom a ne na tuđem dlanu i da svoje izbore ne daju nikome – i nikako drugačije.
Komentari 15
marko
Ana
Ili će tada muškarci da vrisnu "moje telo moj izbor"?
:/
Nisam ja uopste snuzden, samo ste Vi, zadojeni mrznjom, promasili poentu.
Poenta je - u ovome smo zajedno.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar