Šta ostaje od oca: Pripadnost i lutalaštvo, sukob i nasilje

U biblioteci Akademske knjige iz Novog Sada možete pronaći i knjigu Masima Rekalkatija "Šta ostaje od oca".
Šta ostaje od oca: Pripadnost i lutalaštvo, sukob i nasilje
Foto: Pexels (Michael Morse)

Rekalkatijeva polazna tačka je konstatacija da je figura oca, čije nam je za­strašujuće portrete ponudio 20. vek u dobu totalitarizama, definitivno zašla, izgubila se, nestala. Balkon sa trga Sv. Petra – kako je to dobro pokazao poslednji film Nanija Moretija Habemus Papam – prazan je. 

I ne treba gajiti nikakvu nostalgiju za takvim ocem, jer nije reč o vaspo­stavljanju njegove autoritarne snage – čemu, pak, teže svi fundamentalizmi našeg vremena. Nalazimo se u novom dobu. Nalazimo se – da iskoristimo formulaciju Žaka La­kana – u dobu „isparavanja oca“. I tu treba videti pravi ulog koji ova knjiga stavlja u igru: šta ostaje od oca u dobu njegovog isparavanja?
 
Uz dozvolu Akademske knjige donosimo vam odlomak iz ovog dela.
Pripadnost i lutalaštvo
 
Porodična veza je kuća, savez, koren. Ona odgovara potrebi za pripadanjem koja odlikuje ljudsko biće. Ali ova potreba uvek je praćena i drugom, isto tako snažnom potrebom za lutanjem, porivom ka onome još neviđenom, nesaznatom i neisprobanom. Pripadnost i lutalaštvo definišu dva pola ljudske subjektivnosti: težnja ka identifikaciji, ka pripadanju zajednici, ka onome biti-zajedno, ka ukorenjavanju u kulturi grupe – i težnja ka putovanju, ka novim iskustvima, ka ostvarenju sopstvene razlike, ka odvajanju, ka željenju želje koja bi bila vlastita. 
 
Sa ove tačke gledišta, porodična veza bi trebalo da bude ona veza koja omogućava udaljavanje, jer treba da zna kako da prihvati otkrivanje singularne razlike bez zahtevanja homogenosti, a da ne želi ponavljanje jednakog, da ne izravna razliku sa već postojećom kulturom grupe. Porodična veza nije samo ono što omogućava iskustvo pripadnosti, nego i ono što, upravo zato što zna da omogući to iskustvo, zna takođe da podnese odvajanje i gubitak, diferencijaciju i udaljavanje. 
 
Ako je dimenzija pripadnosti ono što životu pruža identitet udružujući ga sa smislom, podstrek ka diferencijaciji, nužnost da se želi želja koja bi bila zaista vlastita želja jeste snaga koja udaljava od porodičnog jezgra, to je antifamilijarizam, lutalaštvo i obeskorenjavanje.
 
Pripadanje i lutalaštvo su dve duše koje oživljuju porodičnu vezu. Bijonovskim terminima, reč je o dijalektici između "socijalizma" (pripadanje kulturi sopstvene grupe) i "narcisizma" (razlikovanje od pripadničke grupe). Bolest svake veze, uključujući i porodičnu, izvire iz prekida ove dijalektike. 
 
Imali bismo onda ili konformizam kao posledicu prevlasti socijalizma nad narcisizmom, ili osamljenost kao posledicu jednostrane prevlasti narcisizma nad socijalizmom. Konformizam označava teškoću da se usled prevlasti otuđujućeg režima identifikacije sa idealima Drugog rodi singularna želja, dok narcisizam sprovodi rasplinjavanje iskustva slobode koja kao da želi da negira svaku obavezu prema Drugome, svako poreklo, svaki simbolički dug. 
 
Nasuprot tome, veza koja se temelji na pozitivnoj tenziji između narcisizma i socijalizma jeste veza sposobna da integriše lutalaštvo na zajedničkom temelju pripadnosti; tamo gde lutalaštvo nije odbijanje frustracije nužno nametnute življenjem na nekom zajedničkom mestu, nego legitimna potreba za diferencijacijom, isto tako značajna kao i poriv za pripadanjem.
 
Sukob i nasilje
 
Nije moguće obrazovanje koje ne prolazi kroz tesnac sukoba. Frojd je dobro znao da ljubav i idealizacija edipalnog Oca ne isključuju uopšte komponentu nesvesne agresivnosti upućene prema sopstvenom roditelju. Ako nema prepreke, zapreke, drugosti, ne postoji obrazovanje, prenos, želja.
 
Kakva je razlika između nasilja i sukoba? Sukob podrazumeva da instancija diferencijacije bude prepoznata, a ne da bude potkresana izvršenjem proste autoritarne nega- cije. Izvesni kolektivni fenomeni, čak i najskoriji, efikasno pokazuju kako negacija sukoba, nepriznavanje razloga koji podstiču sukob između jedne i druge generacije, između pokreta i institucija, teži da proizvede slepo nasilje, razaranje, slom i degeneraciju veza. 
 
Naprotiv, kada je sukob priznat i kritički primljen, može postati motor promene i rasta. Sukob je zapravo način da se simbolizuje nasilje, da se nasilje upiše u govor, dok je nasilje slom svake diskurzivne barijere, i uvek je, doslovce, "van govora". Drugim rečima, sukob je simboličko uređenje realnog nasilja, i kao takav predstavlja sprovođenje sile da bi se postigla nova i naprednija forma veze. 
Dok nasilje zahteva direktan pristup Stvari, dok zahteva kastracijom nepovređeno uživanje, sukob uvek uključuje priznanje Drugog u njegovoj drugosti. Priznati razloge sukoba (kako se može dogoditi između roditelja i sinova ili između institucija i kolektivnih pokreta) ne znači u stvari nužno popustiti u čvrstini sopstvenih pozicija, nego priznati da se ovo događa na zajedničkom mestu (na mestu porodice, kao i na mestu polisa). 
 
Nasilje koje se razdružuje od sukoba, – kako bi se izrazio Bijon – postaje čisti napad na vezu, prosta negacija drugosti, dakle čista delatnost uništenja, haos i nered. Sukob je, međutim, dijalektičko ispoljavanje sile koja direktno uvodi u problem filijacije: društvena veza koja nije patološka ume da prihvati sukob, kao što generacija kadra da dopusti simbolički događaj filijacije ume da ispoštuje potrebu za potvrđivanjem generacije koja sledi. Ako se pak ne prihvati sukob, ako prethodna generacija ne ume da napravi mesta sukobu, ne zna da sluša razloge generacije koja sledi, zahtev za diferencijacijom može lako krenuti smrtonosnim putem nasilja.
 
***
 
Masimo Rekalkati jedan je od najpoznatijih lakanovskih psihoanalitičara u Italiji. Psihonalizu je studirao i usavršavao u Milanu i Parizu kod Žaka Alana Milera. Član je Italijanskog lakanovskog udruženja psihoanalitičara, naučni direktor Instituta za istraživanje primenjene psihoanalize (IRPA) i osnivač Centra kliničke psihonalize za nove simptome „Jonas Onlus“. Njegova brojna izdanja prevedena su na različite jezike.
 
Knjigu "Šta ostaje od oca" možete kupiti po akcijskoj ceni na sajtu Akademske knjige.
  • Sofija

    22.04.2023 10:49
    Poucno i realno.
    Ista tema moze i na odnos s majkom da se primeni.Izlazak iz iluzije postavljenih obrazaca ponasanja.
    Svaka porodica,bez izuzetka:)

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Terorizam optimizmom

Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.

Vek Čkalje: Ne postoji lek za smeh

"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."

Stotka

Konzolom u našim glavama u detinjstvu upravlja radost. To znamo i sami, a i videli smo u čuvenom Diznijevom crtaću.

Nestašice vode - možemo li ih sprečiti?

Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.

Ko je ovde debeo?

Trendovi današnjice koji se bave diktiranjem onoga kako treba da živimo, kako da se ponašamo, da mislimo i da radimo nameću nekoliko ključnih stvari.

Pravo na gaženje građana

"Vlast nam je i do sada pružala primere nekažnjenog divljanja u saobraćaju ali to je bilo rezervisano samo za pripadnike 'elite'".