Biti roditelj danas: nemoguća misija?

Autor: Masimo Rekalkati

Info

29.04.2023.

09:00 > 09:15

U biblioteci Akademske knjige iz Novog Sada možete pronaći i knjigu Masima Rekalkatija "Šta ostaje od oca".

Foto: Pixabay

Rekalkatijeva polazna tačka je konstatacija da je figura oca, čije nam je zastrašujuće portrete ponudio 20. vek u dobu totalitarizama, definitivno zašla, izgubila se, nestala. Balkon sa trga Sv. Petra – kako je to dobro pokazao poslednji film Nanija Moretija Habemus Papam – prazan je.

I ne treba gajiti nikakvu nostalgiju za takvim ocem, jer nije reč o vaspostavljanju njegove autoritarne snage – čemu, pak, teže svi fundamentalizmi našeg vremena. Nalazimo se u novom dobu. Nalazimo se – da iskoristimo formulaciju Žaka Lakana – u dobu "isparavanja oca". I tu treba videti pravi ulog koji ova knjiga stavlja u igru: šta ostaje od oca u dobu njegovog isparavanja?

Uz dozvolu Akademske knjige donosimo vam odlomak iz ovog dela.

Biti roditelj danas: nemoguća misija?

Problem koji obeležava naše vreme sastoji se u pitanju kako uspeti sačuvati vaspitnu funkciju svojstvenu porodičnoj vezi pred sve radikalnijom i opštijom krizom vaspitnog diskursa. Kako vaspitanje – te dakle i obrazovanje – može postojati ako se imperativ koji orijentiše društveni diskurs perverzno artikuliše kao jedno "Zašto ne?" koje čini besmislenim svako iskustvo granice?

Kako se može uvesti vrla i plodotvorna funkcija granice – funkcija koja odricanju dodeljuje mogući smisao i koja omogućava jedinstvo Zakona i želje – ako sve teži ka tome da se podstiče cinična apologija potrošnje i zadovoljenja bez odlaganja? Kako da porodična veza ne odustane od svoje vaspitne funkcije, od toga da bude izabrano mesto prenosa želje i subjektivacije ako vladajući društveni diskurs uzdiže zaobilaženje kastracije kao stožera novog hiperhedonističkog morala? Kako je moguće podržati obrazovnu funkciju odricanja i granice kada odsustvo ili propast normativnih referencija na Ideal na kraju sve više obesmišljavaju odricanje od neposrednog nagonskog uživanja?

Teškoća u koju upada svaki vaspitni diskurs je dvostruka: s jedne strane, to je teškoća da se odgovorno prihvati generacijska razlika uz uvođenje simboličke moći zabrane. S druge, to je teškoća da se prenese želja sa jedne generacije na drugu; teškoća da se dâ svedočanstvo o tome šta znači želeti.

Odsustvo konfliktualnosti kao nezaobilazni faktor obrazovanja jedan je od glavnih simptoma porodične veze i hipermoderne društvene veze. Nova nelagodnost mladosti nije više označena Edipom, nije više proizvedena međugeneracijskim sukobom, tragedijom uzurpacije, transgresivnom prirodom želje koja krši Zakon. Nelagodnost mladosti, proizvod diskursa kapitaliste, jeste nelagodnost povezana sa učinkom zagušenja i intoksikacije koju izaziva višak uživanja i opadanje simboličke funkcije kastracije.

Klinika takozvanih novih simptoma dobro pokazuje kako je problem aktuelne nelagodnosti mladosti ne toliko problem sukoba između programa nagona i programa civilizacije, između imaginacije želje i pritiskajućeg tereta stvarnosti, između razloga dece i razloga očeva – nego problem toga kako pristupiti iskustvu želje.

Ova teškoća da se pristupi želji, kao što smo videli, sigurno ima veze s neospornom hegemonijom diskursa kapitaliste i sa isparavanjem oca koje iz toga izvire. Ali takođe ima mnogo veze sa odsustvom odraslih, sa brisanjem generacijske razlike i odgovornosti koju ona povlači sa sobom.

Jedna moja mlada pacijentkinja ispričala mi je svu svoju nelagodnost (a time i svoje nesvesno uživanje) u tome što je morala da podržava oca koji se razveo od njene majke kada je ona imala samo dve godine, i koji ima potrebu da ga neko teši svaki put kada se njegove ljubavne priče neslavno završe. Jedna druga pacijentkinja sa bulimijom, koja je krala robu u supermarketima, govorila mi je o svojoj teškoći da pronađe simboličku branu dovoljno čvrstu da bi bila u stanju da obuzda poguban tok uživanja. Njen problem nije bio dostizanje užitka u prekršaju tako što će kriomice da zaobiđe Zakon, nego u tome kako moći probuditi očinski Zakon iz njegovog nesmotrenog dremeža, kako bi je u krađi mogao uhvatiti neko ko bi konačno preuzeo odgovornost da obuzda njeno nagonsko zastranjenje.

Aktuelna kriza delotvornosti simboličkog poretka poklapa se sa krizom moći zabrane, ali i sa teškoćom da se želja prenese s jedne generacije na drugu; poklapa se sa sposobnošću odraslih da ponude svedočanstvo o tome kako se može egzistirati bez želje za samoubistvom ili bez toga da se poludi, o sposobnosti da se ta egzistencija učini dostojnom življenja. To je dvostruki zadatak očinske uloge. Biti pozvan da se uvede jedno "Ne!" koje bi zaista bilo jedno "Ne!" (jedan moj pacijent narkoman žalio se da se nikad nije susreo sa ovim "Ne!" te vrste), i istovremeno znati otelotvoriti vitalnu želju koja je kadra da se ostvari.

Zašto je danas tako teško poneti ovaj dvostruki zadatak? Zadržimo se barem na dve velike nove strepnje današnjih roditelja. Prva stoji u vezi s potrebom da se osete voljenim od strane svoje dece. Ova potreba je dosad nepoznata i obrće dijalektiku priznanja: nisu više deca ta koja zahtevaju da ih roditelji priznaju, nego roditelji zahtevaju da deca njih priznaju. Na ovaj način, generacijska nesimetričnost biva preokrenuta. Biti voljen – za to je nužno uvek izgovarati "Da!", eliminisati nelagodnost sukoba, delegirati sopstvene vaspitne odgovornosti, jamčiti pseudodemokratski karakter dijaloga. Na taj način se proizvodi patogeno "šurovanje" između ovog stalnog "Da!" i onog perverznog "Zašto ne?" koje nadahnjuje dominantni društveni diskurs.

Psihoanalitička klinika pokazuje da sámo iskustvo želje, bez iskustva granice, fatalno stremi ka smrtnom uži- vanju. Više puta smo to ponovili. Ostaje neophodno da neko – s one strane rodnih razlika i takođe s one strane krvnih veza (jer, kako je često ponavljao pozni Lakan, „bilo šta“ može obaviti očinsku funkciju) – preuzme teret čina koji uvodi simboličku kastraciju, uzimajući, međutim, u razmatranje to da je u ovom činu zabrane već u igri pokret darivanja. Jer, Zakon koji otac otelotvoruje, bez pomisli na to da će ga ikad iscrpeti u svojoj ličnosti, ne ispoljava se ni- pošto kao čista represivna negacija, nego kao ono što ume da omogući želju. I to je problem prenosa: jedna generacija mora darivati drugoj, zajedno sa smislom za granicu, mo- gućnost budućnosti, želju kao veru u budućnost.

Druga velika strepnja današnjih roditelja povezana je s načelom postignuća. Neuspeh, propast, promašaj sopstvene dece sve se manje toleriše. Pred preprekom, hipermoderna porodica se mobilizira, manje-više složno, kako bi je uklonila bez davanja potrebnog vremena detetu da iskusi prepreku. Narcistička očekivanja roditelja odbijaju da se odmere sa ovom granicom dodeljujući deci planove za obaveznu realizaciju.

Ali, kako piše Sartr, ako roditelji prave planove za svoju decu, deca će neizostavno imati sudbinu... i skoro nikad srećnu. Imati dete bez mane, sposobno za rezultate, odražava narcističke strepnje roditelja. Neuspeh prenosa može stajati u vezi sa potrebom za kloniranjem, za poistovećivanjem sa sopstvenim potomkom, za ponavljanjem iste sudbine. To je ono što se događalo u edipalnom dobu nelagodnosti mladosti. Ali može se dogoditi i da taj neuspeh bude proizvoden kao posledica odsustva simboličkih činova, kako se događa u hipermoderno vreme.

U tom slučaju, nemamo više falusno zaposedanje, kloniranje, sveti karakter identifikacije – "Budi kao ja!" – nego jednu Nad-ja potrebu za efikasnošću. Nije toliko važno kloniranje, nego nužnost da se zataji svaka nesavršenost. Današnji roditelji su zaplašeni mogućnošću da bi nesavršenost mogla poremetiti sliku njihovog deteta kao idealnog. To je novi mit naše civilizacije: dati deci sve da bi se bio voljen; negovati njihovo biće kao sposobno da postigne rezultate kako bi izbeglo iskustvo promašaja.

Iz toga sledi da naši mladi više ne podnose neuspeh, jer oni koji ga ne podnose su pre svega njihovi roditelji. Načelo hipermoderne učinkovitosti jeste načelo potvrđivanja ja. No da li smo sigurni da je uspeh toga ja propraćen zadovoljstvom?

Pohvala promašaju

Psihoanaliza uopšte nije tkala hvalospeve postignuću. Rad analize je antagonističan narcisizmu pojavnosti, i onom uspehu ja koji zaslepljuje i pleni mlade danas. Iskustvo analize radije cilja na to da zdere narcistički omot slike da bi stavilo subjekat pred istinu njegove želje. Sve u analitičkom iskustvu cilja na snižavanje lažnih prestiža ja, kako se izražavao Lakan.

Psihoanaliza ne utvrđuje hipermoderni kult postignuća, nego tka hvalospeve promašaju. Ona sakuplja ostatke, rezidue, živote otpatke; radi na izgubljenim životima i uzrocima/stvarima. Da bi se bio psihoanalitičar, potrebno je voleti izgubljene uzroke/stvari ...

Ali šta znači tkati hvalospeve promašaju? Promašaj nije samo neuspeh, poraz, rasulo. Ili tačnije, promašaj je sve to: neuspeh, poraz i rasulo, ali takođe i naličje toga. Promašaj je, prema Lakanu, svojstven funkcionisanju nesvesnog. Njegova definicija omaške posve je jedan program: omaška je jedini mogući uspešan čin. Zašto? Zato što je to omaška za "ja", ali uspešan čin za subjekat nesvesnog. Isto se zbiva u nesmotrenosti ili u lapsusu.

Promašaj je zdravo šepanje učinkovitosti postignuća. I u tom smislu, mladost je doba promašaja, ili bolje, doba gde bi promašaj trebalo dopustiti. To je doba kojem treba doba promašaja, greške, bluđenja, gubitka, poraza, predomišljanja, sumnje, neodlučnosti, pogrešnih odluka, entuzijazama koji se raspršuju i pretvaraju u razočaranja... doba izdajstva i zaljubljivanja...

Mladi su izloženi promašaju, zato što je autentični put obrazovanja put promašivanja. Tako je učio Hegel i to poučavaju biblijski tekstovi, pre psihoanalize. To je najmlađi brat, koji u čuvenoj jevanđelskoj paraboli traži od oca svoj deo nasledstva unapred, da bi ga proćerdao u najtupljem uživanju. Obrazovanje je lutalaštvo, diskontinuitet, susret, prekid familijarizma. Uvek na životnom putu dođe do pada sa konja, susreta sa zemljom, licem u licem sa tvrdom bridi stvarnog.

U tom smislu mladi su više izloženi bolesti nesvesnog. Da bi došlo do susreta sa istinom želje, nužno je zalutati, propasti, izgubiti se. Ko se nikad nije izgubio, ne zna šta znači pronaći se... Eto zašto je Lakan govorio da računa samo na njih, na mlade, i u njih je polagao svoje

nade u budućnost psihoanalize. Mladi umeju da se izgube kao niko drugi... znaju da se izgube i da se ponovo pronađu... Ali suštinsko je prisustvo odraslih da bi se to zbilo. Nužna je kuća, vezivanje, pripadnost da bi lutalaštvo urodilo plodom. Nužno je da roditelji znaju da tolerišu strep- nje tog kretanja tamo-amo.

Naša pohvala promašaju drastično podriva iluziju diskursa kapitaliste: "ono promašeno jeste predmet", tvrdi Lakan. To znači da se predmet ne prikazuje kao ono što može ispuniti "manjak u biću" koji naseljava subjekat, nego da je susret s predmetom strukturalno obeležen stanjem promašaja. Predmet je uvek promašen, uvek je nezadovoljavajući, uvek prazan, rupa. Nagon ga ne ograđuje, nego ga obilazi. Predmet je promašen jer nije nikad dostignut, jer se dostiže samo njegova senka.

I ovo je temelj Lakanove teorije nepostojanja seksualnog odnosa. Ljudsko biće je osuđeno da se suočava sa seksualnošću a da ne poseduje ključ za dešifrovanje njene misterije. Ako je u životinjskom svetu ovaj ključ biološki upisan, genetski determinisan, univerzalno važeći, za ljudsko biće ne postoji nikakva priroda koja njime upravlja.

Šta je nelagodnost mladosti u civilizaciji kojom vlada diskurs kapitaliste i njegova "imaginarna sloboda", sloboda uživanja koja je u stvari ispoljavanje Nad-ja ili instancije koja negira svaki mogući oblik slobode, koja uvodi u ropstvo? Ova sloboda nije stimulus želje, da upotrebimo jevanđelsku sliku, nego novi oblik ropstva koji odbacuje svaki oblik odgovornosti.

Diskurs psihoanalize je antagonističan diskursu kapitaliste jer psihoanaliza prokazuje predmet kao promašen, dok diskurs kapitaliste tvrdi njegovu fetišističku, idolatrijsku moć, čak i ako lukavo eksploatiše njegovu nepostoja- nost. Stati na stranu promašenosti predmeta, promašaja seksualnog odnosa, promašaja svojstvenog subjektu nesve- snog, jeste tek mogućnost da pokušamo da ponovo izne- drimo želju i njen Zakon.

***

Masimo Rekalkati jedan je od najpoznatijih lakanovskih psihoanalitičara u Italiji. Psihonalizu je studirao i usavršavao u Milanu i Parizu kod Žaka Alana Milera. Član je Italijanskog lakanovskog udruženja psihoanalitičara, naučni direktor Instituta za istraživanje primenjene psihoanalize (IRPA) i osnivač Centra kliničke psihonalize za nove simptome "Jonas Onlus". Njegova brojna izdanja prevedena su na različite jezike.

Knjigu "Šta ostaje od oca" možete kupiti na sajtu Akademske knjige.

Teme

Komentari 1

Hronološki Najpopularniji

Dejan

29.04.2023 • 09:35

Servusi

Moguce je naravno,samo treba hteti ! Naravno,lakse je gajiti neku dzukelu,macku,zmiju nego dete ! Do 2050. srbi u srbistanu ce bukalno nestati, za vreme milosevica nas je bilo oko 10 miliona, sad eto 6,7, za dve decenije minus od preko 30%,puno bato puno...

20 24 -4

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.