Neumoljivi ispit istine

Nedavno je objavljena knjiga "Ko je bio Ivo Andrić" u izdanju "Akademske knjige".

Knjiga Ko je bio Ivo Andrić predstavlja izbor autentičnih sećanja na Ivu Andrića iz ugla njegovih savremenika – školskih drugova, prijatelja, pisaca, diplomata, suseda, rođaka, političara, poznanika.

Uz dozvolu "Akademske knjige", 021.rs vam donosi jedno od sećanja slikarke Leposave Pavlović.

Neumoljivi ispit istine
 
Svi uvek zapažaju u Andriću neko stalno suprotstavljanje, prožimanje i dopunjavanje između njegovog spoljašnjeg i unutrašnjeg bića. On jeste bio zakopčan za spoljni svet, umeo je da ćuti kao niko; to je tačno, ali istovremeno bio je više no osetljiv čovek. Ta velika njegova osetljivost, uvek prisutna, nije dozvoljavala, bar meni, da ikada nazrem ma kakvu masku na njegovom licu.
 
Jednoga dana sam mu, na zvono, otvorila vrata i rekla da je jedan naš zajednički poznanik iznenada došao i da je u sobi sa mojim roditeljima. "Nemojte im kazati da sam to ja zvonio, doći ću drugi put, dogovorićemo se telefonom. Vi znate da kad dođem kod njih, u koje imam potpuno poverenje, volim da sam sâm sa njima, da mogu da se opustim, da iskažem sve što mi na um padne, bez bojazni da će neko prepričavanjem onoga što sam rekao, makar to bilo i nehotice, izvrnuti moju mi- sao. Kada biste znali samo koliko me to odmara, kako odjed- nom slobodno dišem, i kako, i sutradan čak, mogu mirnije da radim!"
 
Andrić nije podnosio, i to je sam uvek otvoreno kazivao, da mu iko rovari po duši. "Pisac je sav u svome delu", često je ponavljao, "svako će ga u tom delu naći ukoliko bude umeo da ga pročita." Kad bi ljudi preterivali sa mogućim i nemogućim pitanjima, umeo je i da im odvrati: "Odbacite sve ono što su razni kritičari o meni pisali, pa ono što ostane, to sam ja." 
 
Bio je ljut na kritičare koji su ga odmah posle Drugog svetskog rata vrednovali kao prevashodno lirskog pesnika. Pa i tu njegovu ljutnju su kritičari pogrešno shvatali. Nikada se on nije odricao svojih pesama. Naprotiv, one su mu bile prisne, ali isuviše prisne da bi ih za života štampao. A pisao ih je takoreći sve do smrti. Nesporazum između Andrića i njegovih kritičara bio je u tome što su mladi, u to doba, pojmu "lirizam" davali jedan posve drugi smisao no što je do tada imao.
 
Jednoga dana, pod nemačkom okupacijom, doneo mi je sve do tada napisane svoje pesme, i one najranije, rođene u samici, napisane u tamnici, sa molbom da ih prepišem, kako bi ih bilo još negde, ukoliko u bezumnom ratnom haosu kod njega nestanu. Imam ih i danas, ispisane najsitnijim slovima na majušnim hartijicama kako bi što manje padale u oči i što manje mesta zauzimale. Za vreme rata se sve moralo kriti.
 
Jednog Velikog petka, ne mogu da se setim koje godine, ali svakako posle Drugog svetskog rata, Andrić, koji je voleo da pešači, prateći me do male topčiderske crkve, gde sam imala običaj da idem na celivanje, odjednom mi reče: "Ne razumem današnje ljude iz ove naše zemlje koji ni na Veliki petak ne uzmu nešto o Hristu da pročitaju – o Hristu, tom vrhunskom misliocu koji nam je dat, najveći poklon koji smo ikada dobili, a koga bi više no ikada, baš danas trebalo da proučimo."
 
Andriću su pesme bile kao neka vrsta duhovnog dnevnika preko kojeg je on Svevišnjem poveravao sve svoje nemire. U tim njegovim, može se slobodno reći, ispovestima, nema ničeg zatajenog. U njima Andrić u potpunosti razotkriva svoju dušu i sve ono čega javno u razgovorima, sa drugima, nije hteo da se dotiče.
 
Pri kraju, setimo se još dveju Andrićevih rečenica, možda najčešće pominjanih. Jedne davnašnje: "Pod neumoljivi ispit istine trebalo bi staviti sve, ne samo pričanje, nego sve ostalo što se smatra stvarnim i istinitim, a nije ni jedno ni drugo." I druge, kasnije: "Šta će nam ovaj život ako mu jedna sveta istina ne daje snagu i lepotu?"
Knjiga "Ko je bio Ivo Andrić" predstavlja izbor autentičnih sećanja na Ivu Andrića koji je priredila Žaneta Đukić Perišić. 
 
Kompleksnost Andrićeve privatne i profesionalne ličnosti u memoarskim zapisima svedokâ i sudeonikâ epohe osvetljena je iz različitih uglova: kroz nepoznate i slikovite detalje iz istorije Andrićevog života, ocrtavaju se obrisi njegovog lika, koji čitaocima nekada može biti jasan, očigledan, predvidiv i očekivan, ponekad neuhvatljiv, nedosledan ili iznenađujuć, katkad zamaskiran, u svakom slučaju – provokativan.
 
Više o knjizi pogledajte na sajtu "Akademske knjige".

Komentari 0

    Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Bolji život - da ga zgrabim

Poslanici i odbornici prethodnih dana blokirali su ulaz u sud u Novom Sadu u nameri da ukaže na rad istražnih, kako se to kaže, organa.

Da li je Tramp zaista pobedio?

Nekoliko dana nakon predsedničkih izbora u SAD, sa druge strane Atlantika stižu neočekivani glasovi da kandidat Republikanske stranke Donald Tramp - nije pobednik.

Tuga i bes

Neko je pametno napisao "Kad mnogo boli, ćutim". Nemanje reči, ostanak bez teksta, muk i tišina najčešće su tu kao deo one strašne ponavljajuće noćne more.

Terorizam optimizmom

Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.

Vek Čkalje: Ne postoji lek za smeh

"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."

Stotka

Konzolom u našim glavama u detinjstvu upravlja radost. To znamo i sami, a i videli smo u čuvenom Diznijevom crtaću.

Nestašice vode - možemo li ih sprečiti?

Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.

Ko je ovde debeo?

Trendovi današnjice koji se bave diktiranjem onoga kako treba da živimo, kako da se ponašamo, da mislimo i da radimo nameću nekoliko ključnih stvari.