Ludnica novosadskog dana

Biti dovoljno lud ili primoran da nešto pre osam sedneš u auto i zaputiš se na neku od adresa na drugom kraju grada svojevrsni je oblik hrabrosti ako mene pitate.
Ludnica novosadskog dana
Foto: 021.rs
Ova video igrica sa bezbroj prepreka i uvek novim apdejtovima zvana "Novosadski saobraćaj" smatra se jednom od najsavremenijih avantura u kojoj pobeđuje samo najluđi ili onaj sa najboljom terapijom.
 
Za one koji su pratioci instagram stranice "Janka Čmelika" znaju dobro pod kakvim se stresom konkretno živi u mom komšiluku - sve deluje kao onaj skorašnji tiktok mim gde lik spolja udara svom snagom o prozor vozača, a vozač, dok se vozilo klati pod silinom udaranja, sedi miran i radi šta god mimdžija poželi - e tako napolju po ceo dan čuje se ležanje na sireni jer je neko nekog zagradio, najave o koitusu s majkom i sklanjanje kontejnera najbolje u dimenziju X ukoliko jednim centimetrom zauzmu potencijalno parking mesto – treba da ih nema i da gore u paklu.
Ta grupna tortura prosto udara o staklo svaki dan i odlazak na put poznatiji kao "e, idem samo časkom (haha, časkom!) da obavim nešto do Podbare ili Grbavice ili s drugog kraja na Novo naselje", pretvara se u višesatnu igricu sa gomilom prepreka, iskačućih distraktora što onih pravih, što onih fejk, sudaranje ne samo vozilima, nego i dijagnozama onih koji upravljaju i skoro uvek, ako si vešt u prelasku nivoa – dolazak do kraljice. Ta kraljica može biti tek prepreka pred sam cilj, mada može biti i nešto što te odmah, na samom izlazu iz sigurne zone dočeka.
 
Oni koji su igricu prešli nekoliko puta znaju stvari bolje i mudro planiraju svaki potez – prelazak preko Temerinske iz poprečne u poprečnu, raskrsnica dva Janka ili sličnih noćnih mora bez semafora jednak je posmatranju života koji ti prolazi pred očima i mudrije je izabrati triput desno nego jednom levo - gubiš uvek, samo je pitanje da li bi pre da izgubiš živce ili vreme. Ali samo uz doooobro poznavanje čepova, ključnih tačaka zastoja, prečica i caka imaš tu čast da izgubiš ono što ti je manje bitno. 
 
Ali uz svu dobru unapred isplaniranu strategiju postoji i ono što je zasigurno slučaj - neka od ulica će biti zatvorena, onako, nenajavljeno, jutros niotkuda, neko naložio ili nekome dunulo. Te se ulice zatvaraju svakodnevno, budu zatvorene i po par srednjih vekova, otvore se tek toliko da se skonta da nismo mi to baš najbolje, ajmo opet. Kopa se u zatvorenim ulicama i u onim koje to nisu, tako da prepreke, gejmeru moj sa strategijom, dolaze sa svih strana, množe se i udružuju, repliciraju i mutiraju, te se svakodnevne strategije smatraju zastarelim već iste sekunde.
Moj je utisak da je vozila po centimetru živaca na novosadskim putevima svake godine sve više, da je strpljenja, parkinga, zelenih talasa i pristojnog ponašanja sve manje. Izgleda da postavljamo prioritete tako da je bitno samo preći igricu, sredstva izistinski ne biramo, makar i na svoju štetu. 
 
Skoro svakodnevno svedoci smo ekstremno različitih doživljaja tuđe bahatosti i reakcija onih mimdžija što samo sede i čekaju da sve to prođe - ogroman broj ni krivih, ni dužnih ne želi da se zamera, te gleda da od budale koja mu nanosi ili mu je nanela što materijalnu, što moralnu štetu pobegne što pre. Imamo i onaj drugi ekstrem – gde onaj koji lupa o prozor to radi jer prosto postojiš.
 
I eto, juče sam u povratku s posla prišla kolskom prilazu na čijoj se bočnoj sredini nalazi ulaz u zgradu. Na drugom kraju prolaza nalazi se parking. Ovaj amfor karakteriše veoma gust saobraćaj komšiluka na dve noge koji prolaze do jednog ili pak do drugog ulaza na dnu parkinga, dece koja se tu igraju, ponekog psa, ali i automobila – ovo je prostor gde postoje dva nepisana pravila: ako vidiš auto pomeriš se, a ako vidiš pešaka usporiš dok se pomera ili čekaš da prođe. 
 
Jedan budući lupač o staklo stajao je na bočnom ulazu i čekao da mu neko otvori vrata. Ja sam, autom puzeći brzinom minus 20 na sat pored njega ispunjavala svoju rutinu koja se sastoji od bar četiri prolaska kroz taj prostor dnevno, deset godina unazad. Da me sad pitate bila bih sigurna da ovuda mogu proći i zatvorenih očiju. Nakon što sam parkirala i krenula ka ulazu u zgradu shvatila sam da me onaj od malopre držeći ogromnu torbu za sport čeka - pomislih "oh, kakav ljubazan čovek, drži mi vrata!" 
 
"Znate li", reče on meni preneraženo, "da ste mi retrovizorom dodirnuli torbu?" Malo mi je zvučalo šašavo ali sam uljudno odgovorila da se izvinjavam, a brigu o tome da li je dodirnuta torba sada dobro zadržala sam za sebe. "Da li znate", nastavio je, "da ste MOGLI tako i mene da dodirnete? Da li znate ste MOGLI tako i da me udarite?" 
 
I dok je tenzija i štajesvemoglost u njegovim rečima rasla, na sekund da budem napadnuta i to ne samo rečima, niotkuda je naleteo moj muž. Samo njegova pojava koja nije verbalizovala čak ni pozdrav bila je dovoljna da torba sa dve noge pobegne u zgradu i nestane u izmaglici besa. 
Moj kra(l)j tog dana bio je čovek koji je vikao na mene jer sam mu dodirnula torbu retrovizorom u mimohodu. Ne onaj dostavljač koji mi je presekao put, te nas je samo moja brza desna na kočnici spasila sigurne katastrofe, niti zatvorene tri ulice, niti celočasovno kruženje Podbarom u potrazi za parkingom, niti kilometarska kolona ispod nadvožnjaka u Partizanskoj. 
 
Strategije se menjaju svakodnevno, pod novim okolnostima: Najbolje je igricu ni ne paliti, posebno ako vam se igra oko osam i posle oko 16 časova. Takođe, odlična terapija pravi sjajnu razliku u odabiru pristupa problemima na putu, izbegavati sve ulice koje mogu biti zatvorene, zaobići kritičnih 14 delova grada, a kad naiđeš na kraljicu: puno sreće, pamet u glavu, lepu reč u gvozdena vrata i obavezno torbu pod mišku pre štrafte.
  • Dule

    11.12.2023 13:30
    Krah
    Grad se sistematski uništava skoro 20 godina.grade se zgrade na samoj ivici puta,bez parkinga i pešačkih staza.ko im je to dozvolio ? Gde sje grad da kupi neki plac i napravi parking za stanare.neporebni "turbo" kružni tok svako jutro zakrčen zbog semafora
  • Djomla

    07.12.2023 17:34
    Samo patrole
    Ne radari ne bzv stajanje kraj puta.nego patrole da kruze gradom i zestoko kaznjavaju bahate vozace i to da se procuje i resen problem..i kamere ali ne po babu i stricevima nego direkt u centralu...i reseno
  • Trt

    07.12.2023 17:04
    @Map

    Klasično budalisanje bezobraznih i nepromišljenih. Nisu problem ludaci koji izleću na crveno, nego ljudi koji ne izleću poput munje na žuto; nije problem izgradnja kružnih tokova i tamo gde su potpuno nepotrebni, nego kad se ljudi kojima su bez potrebe nametnuti u njima snalaze za sekund sporije od optimuma; nije problem ludilo mozga da se svuda ide automobilom, nego što svai drugi sadržaj u gradu nismo zamenili hektarima parkinga i garaža.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Terorizam optimizmom

Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.

Vek Čkalje: Ne postoji lek za smeh

"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."

Stotka

Konzolom u našim glavama u detinjstvu upravlja radost. To znamo i sami, a i videli smo u čuvenom Diznijevom crtaću.

Nestašice vode - možemo li ih sprečiti?

Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.

Ko je ovde debeo?

Trendovi današnjice koji se bave diktiranjem onoga kako treba da živimo, kako da se ponašamo, da mislimo i da radimo nameću nekoliko ključnih stvari.

Pravo na gaženje građana

"Vlast nam je i do sada pružala primere nekažnjenog divljanja u saobraćaju ali to je bilo rezervisano samo za pripadnike 'elite'".