Ko je ovde debeo?

Trendovi današnjice koji se bave diktiranjem onoga kako treba da živimo, kako da se ponašamo, da mislimo i da radimo nameću nekoliko ključnih stvari.
Ko je ovde debeo?
Foto: Pexels (Andres Ayrton)
Nametači ispravnosti kažu da moramo biti ambiciozni, uspešni i nemilosrdni na putu ka ostvarenju (najčešće finansijskih) ciljeva. Ako smo muško moramo biti "pravo" muško što važi i za žensko: moramo biti lepe bez obzira na finansijsku situaciju ili godine. 
 
Odlaganje starenja trenutno je evolutivni prioritet, zasnivanje porodice je naravno evergrin ulaznica u društvo ispravnih i prihvaćenih, no jedan od imperativa čini se poprilično odskače - nikako, ni pod razno ne smete ljudima biti - debeli.
I ovde se nažalost granica prihvatljivosti pomera vremenom sve više: Danas ne samo da kao krpe i kao bića koje ne vrede ništa otpisujemo prekomerno gojazne ljude samo zbog toga, danas odbacujemo i one koji nisu prekomerni, ali jesu na nekom višku - što nam jasno govori o smeru putanje. Danas smo, čini se, svi bodidismorfični jer prokleti odraz u ogledalu nikako da prihvati norme društva koje iskaču sa svih strana.
 
Veliki broj ljudi koji su bili prekomerno gojazni kroz život opisuju svoja iskustva gotovo svi na isti način - kao deca bili su izloženi diskriminaciji, bili su žrtve nasilja i ponižavanja samo zbog debljine, a u kasnijem periodu sukobljavali su se sa situacijama koje su jasno išle u prilog tome da nam je urođeno da debele ljude doživljavamo kao bića koja zaslužuju manje.
Od onoga da modni brendovi diktiraju konfekcijske brojeve i određuju ko sme, a ko ne sme biti osoba od stila, do onoga da će gojazna osoba vrlo verovatno ispasti iz trijaže prva u zdravstvenoj ustanovi, kao crnci u hororima. I ne, ovo koliko su gojazne osobe u zdravstvu zanemarivane nije ono staro dobro "Pa ne brine sam o sebi, što bih ja brinuo o njemu", ono je i dalje proizvod urođene predstave o silueti ljudskog tela koju kao deca prihvatimo na kartončićima koje nam pokazuju, te se svako telo koje je drugačije od standarda vidi kao – neljudsko, te se prema njemu tako i ponašamo.
 
Jedna influenserka pričala je da je nebrojeno puta bila svedok toga da se, u zdravstvenim ustanovama, ali i životu, smatra da "debelokošci" ne osete ubod, posekotinu, i fizičku bol, kao "normalne" osobe. Govorila je o poniženju na javnom mestu, ali i o tome da u panici ulazi u restorane i kafiće brinući da li će je dočekati stolice sa ili bez rukohvata. U jednoj drugoj priči moj prijatelj vozio je oca povređenog prilikom pada po celom gradu u potrazi za službom koja će ga zbrinuti – sve do jedne bolnice odbijale su da ga prime, jer je bio prekomerno gojazan. Čak i privatne.
 
Uostalom, svi smo imali tog nekog debelog u školi. I od njih se uvek nekako očekivalo isto – da su dobrice, da stoje sa strane, da ćute ako može, i da se ne nadaju previše. Od takvih se osoba očekuje i da se oblače tako da nas ne uznemiravaju svojom pojavom, da ni slučajno ne grade samopouzdanje jer ga u startu ne mogu imati. 
 
Usvojili smo i odlučili da tuđu gojaznost gledamo isključivo kao nemar prema sopstvenom sebi i da sve ostale razloge zbog kojih su gojazni vidimo kao izgovor za nemar prema sebi. S druge strane, čak i kada je gojaznost vezana za izbor i nema nikakve veze sa problemima jer ih, verovali ili ne, neko i nema, mi ćemo i dalje takve osobe posmatrati kao manje vredne. I ovo nije stvar ukusa o kojima se ne raspravlja, pa je gojaznost estetska ili umetnička kategorija, ovde je po sredi mržnja prema debelim ljudima jer su to što su. 
I zaista je interesantno da smo kao vrsta uspeli da opstanemo upravo zašto smo razvili sposobnosti empatije, zajedništva, solidarnosti, dobrog sistema podrške i sposobnosti da prihvatimo one koji su bili drugačiji. U nekom međuvremenu izgleda da smo kao vrsta otišli u drugom pravcu i da planski stvaramo društvo koje glumi svoga boga i kroji svoju eugeniku – ako je beskućnik neka je, nije sposoban da preživi. Ako je debeo, ko ga šiša, sam je sebe uništio. Nastavite niz sami, veoma je intuitivan.
 
No, ako je situacija takva, ostaju nam dva scenarija: Da prihvatimo novi pravac i posvedočimo kompletnom urušavanju poretka i vrednosti ili da tu neku sliku ljudske siluete kreiramo tako da se oči ne izbeče na drugačije ljudsko biće, a da ga glava ne dehumanizuje. 
 
Slike se lako menjaju, samo treba otvoriti srce. Debelo otvoriti srce.
  • Dijaspora6

    13.09.2024 21:00
    Ima razlike
    I ja sam bio debeo kao dete i ne bih vas zamarao pričajući o balkanskim doskočicama kojima sam bio izložen. To je stvar primitivizma koga se ne možemo osloboditi, a i nećemo. Živim odavno u inostranstvu gde je iz godine u godinu sve više veoma gojaznih osoba. Njih niko ne zadirkuje i ne kritikuje jer nije u pitanju Balkan. Mlade žene i devojke su se oslobodile i bez obzira na težinu idu u šorcevima, mini suknjama i majicama iznad pupka. Debljina ja danak tzv brzoj hrani, koja je sve samo ne zdrava. Lekari upozoravaju na opasnost od gojenja, ali to nema velikog odjeka. Ipak može se zaključiti da se debljina lakše podnosi u kulturnim sredinama.
  • Hiljade i hiljade

    13.09.2024 19:11
    sklekova

    Dejan sa Štranda
    13.09.2024 • 16:30
    U zdravom telu,zdrav duh
    Debljina nije samo stvar zdravlja već i pokazatelj karaktera.
    Kako će neko gojazan i neodgovoran prema sebi,biti odgovoran prema poslu,porodici,prijateljima...
    Utrenirano telo bez sala je znak da je dotična osoba : odgovorna,vredna,požrtvovana,zdrava...a ne samo zgodna i lepa.


    Isto tako moze da se kaze i da su osobe koje ne izbijaju iz teretane samozive i zaljubjene u sebe, narcisoidne i sebicne, a da li su zgodne i lepe ste opet Vi sami sebe okarakterisali. Uzged, ja nisam debeo ali komentar Vam je blago... da ne kazem kakav, ali najblaze receno, ogranicen.
  • Baltazar

    13.09.2024 18:21
    Odličan tekst
    Većina ljudi, a nažalost ni lekara, ne razume šta je uzrok a šta posledica. Nismo bolesni jer smo debeli, nego smo debeli jer smo bolesni. Itekako postoje hormonski poremećaji koji dovode do gojaznosti, a ne samo prekomerno prejedanje. Nikako se ne sme debeo pacijent kriviti i zanemariti za svoje stanje. Treba postaviti pravu dijagnozu i pomoći u lečenju.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Da li je Tramp zaista pobedio?

Nekoliko dana nakon predsedničkih izbora u SAD, sa druge strane Atlantika stižu neočekivani glasovi da kandidat Republikanske stranke Donald Tramp - nije pobednik.

Tuga i bes

Neko je pametno napisao "Kad mnogo boli, ćutim". Nemanje reči, ostanak bez teksta, muk i tišina najčešće su tu kao deo one strašne ponavljajuće noćne more.

Terorizam optimizmom

Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.

Vek Čkalje: Ne postoji lek za smeh

"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."

Stotka

Konzolom u našim glavama u detinjstvu upravlja radost. To znamo i sami, a i videli smo u čuvenom Diznijevom crtaću.

Nestašice vode - možemo li ih sprečiti?

Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.