Gde se vidite za pet godina?

Na internetu je pravu buru pre nekog vremena izazvala objava jednog od brojnih nekog "preduzetnika".
Gde se vidite za pet godina?
Foto: 021.rs
U objavi ovaj "enterpreuner" lamentira nad tim kako je od jutros imao razgovore sa pet kandidata za posao i niko nije imao uverljiv odgovor gde vidi sebe za pet godina. 
 
Ovaj tvit skupio je ubrzo nekoliko stotina "kvotova" besnog čitalaštva, kivnih na 2024. godinu u kojoj se i dalje na intervjuima za posao postavlja ovo pitanje. 
Neki od odgovora bili su "krećem da treniram borilačke veštine da mogu da prebijem svakog ko me pita gde vidim sebe za pet godina", "pet kandidata se spasilo", "da me neko pita bukvalno bih sam napustio taj tužni skup", "dabogda ti se niko ne javio na oglas" i još mnogo sličnih. 
 
Svakako, znamo da se ovo pitanje generalno, knjiški i u idealnim uslovima postavlja kako bi se procenile ambicije i ciljevi, dugoročna posvećenost, odgovornost prema sopstvenom razvoju, sposobnost planiranja i usklađenost sa mogućnostima i vrednostima kompanije, ono suštinski i veoma evidentno kod ljudi u Srbiji izaziva osećaj poniženja, razočarenja i negde čak i vređanja.
U okruženju gde se promene dešavaju svako malo, ljudi često moraju da menjaju i ciljeve i prioritete i apetite. Pitanje koje podrazumeva stabilnost i dugoročno planiranje u ovoj zemlji zvuči bahato, ignorišući svakodnevne izazove i realne brige. 
 
Mnogi kandidati smatraju da se takvim pitanjem isključivo ispituje lojalnost, što deluje stereotipno jer ima za cilj jedno – da testira rešenost da se dugo zadrži u firmi. Ljudi zato osećaju pritisak da odgovore ono što "zvuči lepo", a ne ono što zaista misle. A to vodi do osećaja neprijatnosti i poniženja.
 
A zašto?
 
Živimo u zemlji u kojoj se u ogromnoj meri gaji kultura gazdovanja, pa većinom radimo za "gazde". A vrlo dobro znamo kako se radi za gazde – vredno i marljivo, kao i svuda, s tom razlikom da gazda očas posla jednog dana nakon ustajanja na pogrešnu nogu zagazduje prstom u pravcu izlaznih vrata. 
 
U zemlji koju ekonomska kriza drmne jače nego ostale, što zbog nepopularne politike, što zbog jeftine radne snage, vrlo lako čak i oni čiji su poslovi do juče bili sigurni kao zora – ne osvanu. Pa poslodavci koji su se do juče hvalili kojekakvim benefitima, "fitpass"-ovima, privatnim zdravstvenim osiguranjima, picama i pivom petkom, "remote" radom i tim bildinzima – utihnu, nakon što su kroz vrata ispratili na desetine do juče tržišno primamljivih stručnjaka.
 
Živimo u zemlji u kojoj se danas ne kopa, a sutra kopa litijum, te se juče mirno spavalo nad jastukom, a danas beži glavom bez obzira. U zemlji u kojoj se danas zvecka oružjem, a sutra smo se ipak samo šalili. U kojoj se danas uvodi vojni rok, a sutra se očekuje da poslodavac blagonaklono gleda na obavezan izlet u šumu i šiljenje puške u kasarni. Danas se u ovoj zemlji novcem obasipaju buduće majke da bi sutra iste dobile otkaze po povratku s porodiljskog.
 
Danas protestuju poljoprivrednici, sutra prosvetari, prekosutra ponovo isti, jer se ništa ne menja. Do juče je jaje koštalo 11 dinara, a danas "niko živ ne zna zašto su cene u Srbiji toliko veće u odnosu na one u Evropi". Danas se u ovoj zemlji novcem kupuje čast, ugled i do juče najčvrščći stav, a koliko već sutra traži davno izgubljeni kredibilitet nazad. 
Dok se ministri bore protiv kladionica, televizije ih uporno reklamiraju. U zemlji u kojoj se svakodnevno nekoliko stotina hiljada zaposlenih pribojava političkih promena – jer svaka od njih potencijalno sobom nosi ili promenu pozicije ili gubitak posla, po principu "nije ga ni bilo".
 
I znajući ogroman broj ljudi koji su za poslednjih pet godina promenili poslove, jer su firme propale, zaista je suštinski licemerno pitanje petogodišnjeg plana staviti u ruke radnika. Onog, koji na takvo, u idealnim uslovima, može odgovoriti poželjno samo u okruženju koje se ka njemu, ako ne u potpunosti, a onda bar velikim delom, postavlja kao mesto koje petogodišnje i sve ostale planove može da isprati. 
 
Ovde su ljudi s pravom besni na takve floskule, jer pravo pitanje treba da se postavi poslodavcu, državi u kojoj posluje i društvu koje ga formira. Gde on sebe vidi za pet godina? Ima li petogodišnji plan i da li je kandidat deo njega? 
  • Naselje

    15.11.2024 11:39
    Bezanija
    U Mađarskoj... Ovde je Bog rekao laku noć

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Da li je Tramp zaista pobedio?

Nekoliko dana nakon predsedničkih izbora u SAD, sa druge strane Atlantika stižu neočekivani glasovi da kandidat Republikanske stranke Donald Tramp - nije pobednik.

Tuga i bes

Neko je pametno napisao "Kad mnogo boli, ćutim". Nemanje reči, ostanak bez teksta, muk i tišina najčešće su tu kao deo one strašne ponavljajuće noćne more.

Terorizam optimizmom

Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.

Vek Čkalje: Ne postoji lek za smeh

"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."

Stotka

Konzolom u našim glavama u detinjstvu upravlja radost. To znamo i sami, a i videli smo u čuvenom Diznijevom crtaću.

Nestašice vode - možemo li ih sprečiti?

Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.

Ko je ovde debeo?

Trendovi današnjice koji se bave diktiranjem onoga kako treba da živimo, kako da se ponašamo, da mislimo i da radimo nameću nekoliko ključnih stvari.