Sistemski mikrodozing
U vodi iz gradskog vodovoda ponovo su pronađeni crvi. Zvaničan odgovor nadležnih institucija bio je: sve je u redu, nisu opasni, ima ih u malom broju, ne brinite.
Foto: 021.rs (AI/Sora)
Isti ti crvi pojavili su se i prošle godine, ali tada su pokušali da nas ubede da ih nije bilo. Sada su priznali, ali uz poruku da nije strašno. Čini se kao da je u redu da voda koju svakodnevno pijemo, u kojoj kuvamo, peremo sudove i dajemo deci, sadrži tragove živog sveta koji ne pripada tu.
Kao da se ništa neće desiti dok god to dobijamo u malim dozama. Dok se ne razmnože, dok ne dođu do cevovoda na nekom važnom mestu ili se ne pojave u čašama nekog funkcionera. Onda će možda biti "veliki broj".
A i tada, kada se pojave, dočekaće ih performans umesto odgovornosti. Gradonačelnik Novog Sada odlučio je da odgovori na zabrinutost građana tako što je – pred kamerama – iskapio čašu vode iz česme, uz poruku da je voda bezbedna. Populistički gutljaj dokaz je stručnosti, a valjda i hrabrosti.
Poverenje je izgleda moguće izgraditi demonstracijom, a ono pride vredi više ako ga zagrlimo voljenim kultom ličnosti. Gest nije umirio nikog. Naprotiv. Bio je to trenutak kada su se satire i realnost stopile u jedno. Umesto sistemske odgovornosti – čaša vode. Umesto rešenja – gutljaj.
I to me neodoljivo podseća na aferu sa aflatoksinom iz 2013. godine. Kada se ispostavilo da mleko koje pijemo sadrži previše toksina, država je jednostavno rešila stvar – povećala je dozvoljenu granicu aflatoksina. Umesto da se izbaci otrov, povećana je granica otrovnosti.
I svi smo nastavili da pijemo. Navikli se. Prihvatili. I tada i sada – nije problem u sadržaju, već u definiciji šta je dozvoljeno i koliko nije štetno. Granice su elastične. Standardi se prilagođavaju šteti, a ne obrnuto. I to je vrhunska mikro doza – redefinisanje granice normalnosti. Kao da, kad nas nešto truje, ne menjamo to što nas truje – nego redefinišemo otrovnost.
Otrovnost se izgleda servira na kašičicama, i to doslovno. Nekada to nije čak ni kašičica – već pipeta, kap na jezik, taman toliko da ne osetimo gorčinu i da se ne razljutimo baš jako.
Mesecima unazad, svakog dana posle 23h u mnogim delovima Novog Sada je nestajala voda. Nema je noću, navodno zbog dotrajalosti sistema i istorijskog minimuma vodostaja. I tako mesecima, gluvo doba, svi su zaspali osećamo snažan nedostatak vode koja dođe kad želi, ode isto tako, a naplati se kao da je stalno tu. Rečeno nam je da će potrajati. I mi prihvatamo. Jer to nije potpuna nestašica. To je mikro doza suše. A kad traje dovoljno dugo, postane normalna.
Mikro dozama smo izgleda opkoljeni više nego što mislimo. Nadstrešnica na novosadskoj Železničkoj stanici pala je kao poslednji čin decenijske nemarnosti. Nije pala zbog vetra, već zbog sistema koji je zaboravio da se nosivi stubovi moraju održavati – i fizički, i institucionalno. Šesnaest ljudi je stradalo. Bilo je to kao da se sam beton pobunio protiv tišine u kojoj decenijama ćutimo.
Ali ni tada se ništa suštinski nije promenilo. Grad je ćutao, nadležni su pričali o nesrećnom spletu okolnosti. Iza kulisa – zaborav. Niko nije razrešio odgovorne, niko nije izašao pred građane sa istinom. Proces traje, polako i bezbolno, kao što se zaborav uvek servira. I to je mikro doza. Mikro doza smrti koju niko ne sme da imenuje, i mikro doza krivice koju niko ne sme da preuzme. A ispod ruševina – ne samo tela, već i poverenje da ovaj grad zna šta znači odgovornost.
A na svakih nekoliko dana, nova vest o ubistvu žene. Femicid u Zrenjaninu, pa u Leskovcu, pa opet u Novom Sadu. Bivši partner, sadašnji partner, komšija, brat. I uvek ista rečenica: prijavljivala je nasilje, ali niko nije reagovao. Sve što sistem pruža je kratka izjava za medije, suvo saopštenje i zatim – mesto u crnoj hronici.
U 2023. godini u Srbiji je ubijeno 28 žena, najčešće od strane partnera ili bliske osobe – najviši broj femicida u poslednjih deset godina. Samo u prva tri meseca 2025. godine, zabeleženo je pet slučajeva femicida, a u tri slučaja sinovi su ubili svoje majke. Brojevi nisu samo statistika – oni su svedočanstvo o društvu koje sistematski zakazuje. Iako imamo zakone, protokole, strategije – nedostaje ono što bi trebalo biti osnova svake zaštite: stvarna briga i odgovornost. U mnogim slučajevima žene su prijavljivale nasilje. Tražile pomoć. Nisu je dobile.
Država formalno reaguje. Kamere zabeleže izjave ministara da je "svaki život dragocen". Organizuje se sednica, pišu se protokoli. Ali dok se donose nove strategije, stare stoje neprimenjene. U lokalnim centrima za socijalni rad fali ljudi, fali znanja, fali volje. Sudovi izriču zabrane prilaska koje niko ne nadgleda. Poneki okrugli sto, poneka ruža na trgu – i tišina. Tišina koja se proteže od tužilaštva do centra za socijalni rad. Tišina u kojoj žene ostaju same, dok nasilnici šetaju slobodno. Mikro doze tuge. Mikro doze nepravde.
U maju 2023. videli smo dva masakra za 48 sati. Dva dana, dva masovna ubistva. Dve tragedije koje bi u bilo kojoj državi izazvale tektonske promene. Ovde su proizvele šok, nevericu, i proteste – ali i brzo potiskivanje.
Ali hajde da ne zaboravimo – protesti "Srbija protiv nasilja" trajali su mesecima. Hiljade ljudi marširale su u tišini, sa cvećem i transparentima, tražeći ostavke ministara, odgovornost, promenu. Tražeći makar iskreno priznanje da je sistem pao. Nisu ga dobili. Umesto toga, predlagano je snižavanje starosne granice za krivičnu odgovornost. Organizovane su racije, oduzimane puške. A škole su ostale iste – sa psiholozima na pola norme i školskim stražarima bez obuke. Mikro doze sigurnosti. Neko vreme bez pucnjave i već verujemo da je sve pod kontrolom. A mir, ako traje duže od tri meseca, proglašavamo uspehom.
A onda se godinama priča o kupljenim diplomama. O funkcionerima koji su završili fakultete za vikend. O plagiranim doktoratima. O ljudima u javnim preduzećima koji ne znaju da napišu rečenicu bez pravopisne greške, ali rukovode odeljenjima. Svi to znaju. Svi znaju nekog i niko ne odgovara. Vremenom to prestane da šokira. Ako se diploma može kupiti, šta ne može? I to je mikro doza raspada obrazovanja. I znanja. I poverenja u sve što bi trebalo da ima pečat i paraf.
O aferama ne treba ni trošiti reči. Savamala, Krušik, Jovanjica, naplatna rampa. Jedna po jedna. Niko iz vrha nikada nije odgovarao. Uvek neko niži, neko ko se "zatekao". Daj narodu jednu žrtvenu glavu, pa će zaboraviti celu aferu. I funkcioniše. Jer već godinama konzumiramo mikro doze bezakonja, sve dok nam se ne svidi ukus. Sve dok taj ukus ne postane aroma svakodnevice – poznat, domaći, gotovo utešan.
Nismo se mi predali. Mi smo naučeni da gutamo malo po malo. Nismo ni pasivni, mi smo izmoreni. Mikro dozama. Određeni deo dana bez vode, određeni broj smrti godišnje, određeni broj afera mesečno, određeni broj diploma koje nećemo proveriti. I svaki put kad se neko zapita "koliko još?", odgovor ostane u vazduhu. Možda čekamo da mikro doze postanu fatalne. Možda čekamo da neko drugi kaže prvi – dosta.
Pročitaj još
Koliko crva treba da se pojavi u čaši da bismo je prosuli? Koliko smrti treba da se desi da bismo se zaista pobunili? Koliko mikro doza treba da nas natera da kažemo dosta?
Koliko puta treba da pređemo ulicu između dva parkirana džipa na trotoaru, a da više ni ne očekujemo da postoji slobodan prostor za pešake? Koliko još puta treba da padne deo plafona u nekoj školi, a da se preko rupe razvuku trake i obeća sanacija čim se obezbede sredstva? Koliko puta ćemo još slušati unapred snimljene govore o napretku – dok u pozadini ljudi kopaju po kontejnerima, a škole se krpe kao stari patos?
Koliko još puta ćemo čuti: "Zagađenje jeste visoko, ali ne traje dugo"? Koliko još puta će se sa bine obećavati pravda, dok se u stvarnosti ni ne traži? Koliko još praznih hodnika ćemo preći, praznih fioka otvoriti, praznih obećanja pročitati – pre nego što shvatimo da praznina nije slučajnost, nego strategija?
Možda se ni ne pitamo više. Možda smo samo razvili toleranciju. Na mikro doze svega onoga na šta ne bismo smeli da se naviknemo.
Ali ako se zlo servira u kapima, to ne znači da neće potopiti. Ako ćutimo dok kaplje – nećemo znati da vrištimo kada počne da plavi. A kada voda stigne do grla, biće kasno da se pitamo zašto smo je pili dok je bila samo blago mutna.
OBRATI PAŽNJU! Osvežili smo platformu sa muzičkim kanalima, a preko koje možete slušati i Radio 021. Preporučujemo vam novu kategoriju - LOUNGE, za baš dobar užitak i relax tokom dana. Vaš 021!
NAJČITANIJE U POSLEDNJIH 72H
Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui
REM, RTS i preduslov demokratije u Srbiji
22.04.2025.•
1
Savet REM bira Upravne odbore javnih medijskih servisa.
Svi ti klimači glavom
21.04.2025.•
3
Narod ovde ne traži vođu zato što je slab, nego zato što je tako naučen.
Sedite malo, odmorite
14.04.2025.•
7
Ne umem da sedim. Bukvalno. Ako nemam telefon u ruci, daljinski u vidokrugu i nešto da "skeniram" pogledom (najčešće spisak obaveza koje neću obaviti), ustajem.
Srbija odumire
12.04.2025.•
30
Poslednjih godina često čujemo kako u mnogim fabrikama nema dovoljno radnika, a ni ponovna raspisivanja konkursa ne rezultiraju popunom radnih mesta.
Inceli i manosfera
27.03.2025.•
5
Serija "Adolescence" na Netflixu trenutno je tema broj dva sudeći po domaćem internetu.
EU se naoružava - i to može mnogo da košta
26.03.2025.•
10
Već decenijama je prihvaćeno mišljenje da je "Evropska unija mesto gde se najbolje živi".
Nada nad Srbijom
14.03.2025.•
5
Imala sam nedavno sastanak na kom je pored nas tri iz Srbije bio i kolega iz inostranstva.
Tramp drma Evropsku uniju
10.03.2025.•
9
Burna su vremena, trese se bezmalo na svakoj tački Zemljine kugle.
Ćaci za našu decu i budućnost Srbije
07.03.2025.•
36
Sinoć su izvesni studenti postavili šatore ispred Predsedništva u znak protesta. Kažu da su oni studenti koji žele da se stane sa blokadama i da nastave da uče.
Tekst Slobodana Negića: 15. mart - pero ili mač
05.03.2025.•
18
Na portalu javniservis.net objavljen je tekst Slobodana Negića, oca Sofije Negić, žrtve masovnog ubistva u OŠ "Vladislav Ribnikar".
"Ma, ne znate vi deco"
28.02.2025.•
26
Ono što studentni rade prethodnih par meseci kod većine nas izaziva divljenje.
Ima li razloga za uživanje u "mitingašima"?
21.02.2025.•
5
Prvih tri do pet sekundi videa presudni su za zadržavanje pažnje.
Žižek o protestima u Srbiji: EU pušta Vučića da radi šta hoće
18.02.2025.•
11
Nešto važno se dešava u Kini i to bi trebalo da zabrine političko rukovodstvo.
Sudije, i vi ste vlast
11.02.2025.•
18
Kao odgovor na poziv Advokatske komore Srbije upućen u nedelju 02.02.2024. godine da se podrže zahtevi studenata, Društvo sudija Srbije je istog dana na svom sajtu objavilo saopštenje.
Auto-put Teofila Pančića
10.02.2025.•
4
"Za aktivno delovanje u kulturi, osim znanja, potrebna je i hrabrost da se iskaže stav u sferi društvenog života", piše o Teofilu Pančiću novosadski pisac Siniša Tucić.
Šta sam videla u studentima?
07.02.2025.•
8
Protesti studenata, blokade, inicijative i akcije ne jenjavaju. Štaviše - sve ih je više.
Država protiv društva
05.02.2025.•
8
Kriza u Srbiji traje već puna tri meseca. Ona ne dolazi iz sukoba između političkih stranaka, koalicija, ili struja. Ona dolazi iz sukoba između države i društva.
Piše Boris Dežulović: Večni sjaj bezbednosnog uma
04.02.2025.•
9
"Čekaj bre, stani malo, šta se dešava, skočio je Vulin sa sofe, kakva sad ostavka?"
Ima li razrešenja političkoj krizi u Srbiji?
03.02.2025.•
26
Život se u Srbiji žestoko uzburkao, blokada sva tri mosta preko Dunava u Novom Sadu pokazalo je da je neraspoloženje ne malog sloja građana spram aktuelne vlasti dostiglo ogromne razmere.
Komentari 3
ex chapman
ali kome?
ovo citamo uglavnom mi koji smo od pokusaja da se Srbija popravi digli ruke
u Srbiji su ljudi poput vas u manjini
studentski bunt je na momenat uzburkao zabokrecinu, ali eto sad - nista!
i ti mladi ljudi ce, kao mnoge generacije pre njih, dici ruke od Srbije i otici u neki bolji svet
313
nebitno
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar